MORALNA ODGOVORNOST I POJAM MORALA

Etika - od grčkoga ethos, običaj, navika, karakter, prebivalište.
Znati kako valja živeti, šta činiti, kakav biti. Kod Aristotela se ethos povezuje sa navikom delovanja, jednostavnošću koja razvija dobre osobine, karakter. Etika i moral nisu pojmovi sa istim značenjem.

Etika postavlja pitanja za opravdanje delovanja u okviru neke teorije načela, u njoj promišljamo svoj vlastiti moralni čin da bismo videli šta je s našom moralnošću uopšte i kako se ona uklapa u naše životne stavove, šta je norma uopšte, šta je načelo, šta je dobro delovanje.
Etika i moral uspešno se nameću ljudskim društvima upravo tom svojom zajedničkom sposobnošću da izraze smisao i vrednosti određenog normativnog poretka društvenog života. Neki autori pojam "morala" radije rezervišu za čvrstu tačku koju čine norme i osećaj obaveze, dok etika za njih pre prethodi moralu ili čini njegov nastavak.
I zaista, u aktualnoj se upotrebi moral često odnosi na unapred uspostavljeni normativni poredak, dok se etika više tiče pitanja i nesigurnosti subjekta koji se nalazi pred praktičnim izborom. Na primer, govori se o "etičkom cilju" da bi se opisalo stanje svesti subjekta koji pokušava napraviti najbolji moralni izbor.

2. MORALNA ODGOVORNOST

Odgovornst i obaveze su blisko povezane. Odgovornost je sociološka, moralna, psihološka, politikološka, filozovska pravna kategorija.
Svi imamo obavezu i dužnost da ispunimo svoje odgovornosti, a odgovorni smo za ispunjenje obaveza. Čovek kao društveno, moralno, prirodno i stvaralačko biće je osnov odgovornosti, bez obzira o kom se društvu radilo, zajedno sa celokupnim društvenim odnosima.
Odgovornost se "ne može izbeći i kad se hoće". Da bi funkcionisala odgovornost mora biti jednaka, a da bi bila jednaka mora biti nejednaka. Odgovornost je odgovornost za sve, ali da se ne bi ostalo na nivou "apstraktne apstrakcije" i naivno upalo u vešto načinjenu zamku da onda niko nije odgovoran, kategoriju (pojavu) valja operacionalizovati ne samo na istorijsku nego i na strategijsku, operativnu, taktičku, instrumentalnu dimenziju.

KAUZALNA ODGOVORNOST je sastavni deo moralne i zakonske odgovornosti. Kauzalni lanac je ponekad dug. Ako ja izdam neku zapovest a izvestan broj ljudi je prenosi dok se ne sprovede i ja i čovek na kraju lanca odgovorni smo za nju.

Kada kažem da sam moralno odgovoran tada mislim:

• da sam ja obavio radnju
• da sam je obavio voljno
• da sam radnju obavio svesno

Nema društva bez moralne odgovornosti. Odgovornost je društveni institut sa veoma dugom istorijom koja uči da je "neodgovornosti bilo mnogo više nego odgovornosti" i da je to jedan od ključnih društvenih odnosa pred kojim je duga budućnost. Gotovo da nema oblasti društvenog života u kojoj ne funkcioniše određeni vid odgovornosti.

2.1. Opravdavajuci uslovi

Uslovi koji imaju moralnu odgovornost su opravdavajuci uslovi.

Uslovi koji predupređuju mogućnosti odigravanja radnje

Nemamo obavezu da radimo ono što je nemoguće. Oslobođeni smo moralne odgovornosti ako:

• datu radnju nije moguće obaviti

• nemamo sposobnost da je obavimo

• nemamo priliku da je obavimo

• okolnosti su van naše kontrole

Uslovi koji isključuju ili umanjuju potrebno znanje

Dva opravdavajuća uslova:
• opravdano neznanje
• nesavladivo neznanje

Nedostatak znanja se oprašta ako nismo znali okolnosti odnosno posledice.
Nesavladivo neznanje odnosno ono koje ne mozemo da prevaziđemo je opravdavajući uslov jer se od nas ne može očekivati ono što je nemoguće.

Primer:

Da li su svi koji su bili uključeni u proizvodnju atomske bombe odgovorno bili uključeni u ono što rade. Činjenica je da su znali za šta će se ona koristiti. Samo oni koji nisu znali prirodu projekta mogu biti oslobođeni krivice.

Uslovi koji ukidaju ili umanjuju potrebnu slobodu

Razlikujemo četiri:

• odsustvo alternativa – ako je to tako ja radnju nisam odabrao nego je to jedino što imam
• nedostatak kontrole
• spoljašnja prisila – ako sam ja bankarski blagajnik, a pljačkaš mi prisloni pištolj na slepoočnicu i traži mi pare, ja mu novac dajem pod prisilom i nisam odgovoran
• unutrašnja prisila – može biti klinički nenormalna ili normalna ( kleptoman )

Načelo opravdavajucih uslova neki koriste tako da u potpunosti ukidaju moralnu odgovornost za neke nemoralne činove ili skroz skidaju odgovornost sa svakoga.

2.2. Podložnost odgovornosti i obaveze polaganja računa

Podložnost odgovornosti znači da se neko sa punim pravom može naterati da plati za štetna dejstva svojih postupaka.
Strukturna odgovornost znači da se nikakvi opravdavajući uslovi ne mogu prihvatiti ni primeniti. Obaveza polaganja računa je obaveza da se podnese izveštaj o postupcima.
Moralna obaveza polaganja računa je spremnost da se nekom podnese izveštaj. Ako postupamo nemoralno osećamo moralnu krivicu, ako ne postupamo u skladu sa svojim ciljevima osećamo moralni stid, moralno kajanje je snuždenost zbog naših nemoralnih postupaka.
Savest je sposobnost rasuđivanja moralnosti neke radnje i ima je svako raconalno biće.
Odgovornost je usmerena na racionalizaciju ponašanja, izbegavanje negativnog, što u izvesnom smislu predstavlja ograničavanje, ali samo kao komponenta za stvaranje većih pretpostavki za slobodu. To je realan, dinamički, istorijski složen društveni dijalektički proces podruštvljenja (odgovorno društvo) zaštite društvenih i ličnih interesa sa osloncem na politički monopol nasilja, drušvenu svest (moral naročito) i psihu čoveka (racio, svesno, podsvesno, predsvesno, nesvesno).

2.3. Moralna odgovornost, zastupništva i obavljanje uloge

Kada jedna osoba radi za drugu to znači da je zastupa. Advokat je klijentu samo zastupnik.
Odsustvo osećanja moralne odgovornosti ne ukazuje na odsustvo same te odgovornosti.
Odgovornost uloge je blisko povezana sa zastupništvom, obično je posledica položaja.
Firma donosi pravila po kojoj se rešavaju zadaci, “poštovao sam pravila”, “radio sam kao što mi je rečeno”, prihvatljiva je odbrana za nekoga ko treba da položi račun za svoje postupke.

2.4. Vrlina

Ličnosti – vrline

Sve više filozofa se slaže za na vrlini zasnovanu moralnu teoriju. Kao dodatak ili kao zamenu deontološkog ili utilitaristčkom pristupu.
Aristotelova analiza moralnog života naglašava značaj suđenja vrline i karaktera.

Aristotel deli vrline na dve osnovne vrste:

• intelektualne i
• moralne vrline.

Intelektualne vrline – najviši oblik mudrosti,
Moralne vrline – nastaju iz nadzora koji razum sprovodi nad telom.

Treba tragati za sredinom izmedju krajnosti.

Nismo rodjeni vrli. Takvi postajemo upražnjavanjem vrline.
Po Aristotelu dobri ljudi ne nastaju sami od sebe. Deca dok rastu moraju biti podučavana od vrlih ljudi.

Sistemi i organizacije – odgovornost i vrlina

Firme su mesto gde odrasli ljudi provedu većinu svog života. Ako žele da budu srećni, treba sreću da ostvare kako na poslu tako i uopšte.

Ljudska bića postupaju: etično i neetično, moralno i nemoralno, puni su vrlina i mana.

2.5. Primena moralnog rasuĐivanja

Ovde je bitno saznanje koje su radnje ispravne a koje pogrešne.

Radnje – rešavanje moralnih problema

Neko više voli da koristi deontološki, drugi utilitiristički a treci oba . Koji god da koristimo moramo da ih poznajemo. Za većinu problema poslovne etike nije potrebno tražiti sporove izmedju utilitarista i deontologa. Svi zaključci do kojih dođemo bice uslovni, samo ako su predpostavke tačne.
Zatim treba da se zapitamo koja su to moralna pravila, a koja nemoralna.
Posle razmatranja ako se slučaj čini više utilitaristički to treba i da se koristi.
Pristupajuci problemima u biznisu ne smemo zaboraviti da se problemi dešavaju na tri ravni – individualnoj, korporativnoj i nacionalnoj.

2.6. tačke GENERALNE MORALNE ANALIZE

1. pribaviti sve činjenice
2. odrediti etički problem
3. pregledati alternative
4. odrediti na koga radnja deluje
5. odrediti da li je radnja moralno potrebna
6. ako jeste, videti da li se primenjuje suštinska, (prima facie) obaveza
7. da li postoji etički sporno pitanje
8. ako postoje dve ili više prima facie obaveza
9. da li ćemo koristiti ulitilariste ili deontologe
10. utvrditi koje su posledice
11. videti koje su zamerke
12. videti da li je radnja moaralna
13. i da li je u redu da to sve iznesemo u javnost

Moral možemo odrediti kao skup nepisanih i pisanih pravila koja upravljaju ljudskim delovanjem.
Sa aspekta čovekovog individualnog ponašanja odgovornost se svodi na odnos i naučnu verifikaciju determinizma, indeterminizma i slobodne volje.

Dva su etička vida ili sloja odgovornosti:

Eksterna moralnost – kao skup pravila moral je društvena institucija, koja je po svom obeležju nešto između zakona i konvencija, okrenutost ka pojedincu (stanje njegove moralne svesti) i okrenutost prema drugim društvenim grupama u kojima živi i radi (objektivizirano stanje moralne svesti).
Moral teži uopšte biti važeći pa su zbog toga mnoge moralne norme postale i zakonske. Ali moral ne propisuje sankcije telesne prisile ili oduzimanja slobode.  Konvencije isto tako nisu zakoni, što znači da nemaju obvezujuće značenje i ne propisuju sankcije. Odgovornost sa sankcijom koju implicira sastavni je deo svakog poslovnog zadatka. Sankcija može biti materijalna ili duhovno-moralna. Svaka odgovornost i sankcija imaju i moralne efekte u nameri da se izvrši kompenzacija za prekršaj odgovornosti.
Moguće ju je deskriptivno činjenično istraživati da bi se otkrila njezina normativnost;
Interna moralnost – pravila, norme, obaveze, motivi, vrline, moralna svojstva koja su interna (unutrašnja) iz eksterne moralnosti ili morala kao društvene institucije. Reč je o moralnom subjektu, od pojedinačnog stava o nekom moralnom pitanju do savesti.

Sa aspekta ličnosti može biti odgovornost prema sebi, odgovornost prema "gore" i odgovornost prema "dole", odgovornost koja je nametnuta i koja je dobrovoljno prihvaćena. Zbog ne malog interesa za odgovornost i delanje sa one strane odgovornosti, odgovornost se često u društvenoj i poslovnoj praksi iskazuje kao "sama po sebi i za sebe". Negacija uslovljava afirmaciju, tj. pojavom neodgovornosti aktuelizuje se problem odgovornosti.

2.7. Izmedju lične i poslovne etike

Uvek se postavlja pitanje zašto se čovek ponaša drugačije prilikom donošenja odluka u privatnom zivotu, u krugu porodice, prijatelja i njegovom odnosu i ophođenju sa drugima, nego prilikom donošenja odluka u preduzeću ili drugom poslovnom okruženju. Odakle ta neizbežna razlika između ličnog (individualnog) i kompanijskog (kolektivnog) morala prilikom donošenja odluka i poslovnih aktivnosti. Kako to da lične vrednostima kao što su čestitost, poverenje, tolerancija, iskrenost, poštenje, vrednoća, držanje obećanja, poštovanje drugih, nestanu kada se pojedinac nađe u prostoru gde je potrebno doneti odluke koje se tiču raspodele novca, položaja, moći, gde se ostvaruje neka dobit ili druga korist i kompenzacija. Zašto se čovek od moralne, vaspitane i tolerantne osobe iz privatnog života, transformiše u potpunu suprotnost kada započne poslovne aktivnosti i počne da donosi važne poslovne odluke?
Da li su poslovni ljudi i radnici više izloženi moralnim dilemama i izazovima i time više skloni greškama na štetu drugih, nego što je to slučaj u ostalim segmentima života? Na kraju se može postaviti pitanje da li bi svi ljudi varali, lagali, donosili odluke koje su korisne prvenstveno za njih i njihove prijatelje, ako bi dobili priliku i dospeli u ,,povoljnu’’ poslovnu poziciju, da budu ,,korak ispred drugih”? Odnosno, da li kolektiv više ,,kvari’’ pojedinca, menjajući njegove predstave o moralnom dignitetu, namećući mu potrebe koje izlaze iz okvira moralnih vrednosti, ili je samo reč o pojedincu koji je već imao neke sklonosti ka niskom poslovnom moralu pa ih je nekako lako ispoljio? A možda se radi o ,,dobroj’’ kombinaciji obe naznačene mogućnosti i poslovne sklonosti. Tu se otkriva veliki prostor za istraživanje i edukovanje u oblasti poslovne etike.
Norme poslovnog morala kojima se omogućava shvatanje poslovne odnosno radne delatnosti kao delatnosti kojom se čovek iskazuje kao svesno, slobodno, stvaralačko biće, biće kreacije, dakle generičko biće, ali i kao delatnosti kojom se omogućava stvaranje "sredstava materijalne egzistencije" ne nastaju trenutno već postepeno u kontinuitetu nastanka i razvoja društvene svesti, kulturnog progresa, prevazilaženja razlika između fizičkog i umnog rada, promena u sadržaju i karakteru rada odnosno dugoročnim ostvarivanjem promena celine društveno-ekonomskog položaja čoveka u radu. To stoga što na poslovni moral direktno ili indirektno deluje veći broj faktora, često sa divergentnim značenjima. Naročito protivurečno na razvoj poslovnog morala deluje ideološko-demagoška zbrka prisutna u našem društvu koja nastaje favorizovanjem "proizvodnog rada" na račun "intelektualnog rada" i obrnuto, čime se de facto ne uviđa da je prava razlika samo između rada i nerada.
Većina poslovnih ljudi, posebno direktori, menadžeri, poslodavci i vlasnici, suočavaju se sa pitanjima i problemima koji mogu naneti nepravdu i štetu drugima, ali doneti korist sebi ili svom preduzeću. Od njihovog moralnog profila i ličnog osećaja pravičnosti zavisi kakve će odluke doneti, kako i kada će ostati u granicama poslovne etike i time, možda, privremeni gubitak, ili izmakli dobitak, pretvoriti u dugoročnu korist i uspeh. Osetiti granicu čiji prelazak može kolektivnu korist ostvariti na uštrb nečije lične I pojedinačne štete, ili ličnu korist ostvariti nanošenjem štete nekom kolektivu, veliki je moralni zadatak i pokazatelj lične vrednosti svakog poslovnog čoveka i njegove spremnosti da gaji poverenje i timski rad. Ali takve stvari nisu lake niti mogu biti urođene, zahtevaju ogroman napor svakog pojedinca i punog poverenja izmedju različitih poslovnih grupa i kolektiva.
Pojedinci imaju dosta problema da pomire svoje lične etičke standarde sa zahtevima preduzeća ili nekog poslovnog kolektivnog izbora i postupka. Pojedinac koji u ličnom životu ne bi nikada oduzeo nekome nešto pripadajuće i zasluženo, niti bi pribavio neku nezasluženu korist ili učinio protivpravni postupak, pod dejstvom kolektivne psihologije, logike i pritiska društva on se često nadje u situaciji da nešto tako učini.
Nije lako svakom čoveku da na deklaraciju nekog proizvoda stavi podatke koji nisu do kraja istiniti, ili da prikrije informacije koje njegov klijent treba da zna unapred, da reparirani ili restrukturisani proizvod proda kao nov, da smanji proviziju nekom dobrom prodavcu-dileru i slično. Naravno, postoje i oni ljudi čiji lični moralni nazori neće izazvati dilemu kod prethodnih postupaka.
Oni će se lako uklopiti u manje etične poslovne postupke svakog kolektiva, pa čak i doprineti daljem širenju korektnosti na tržištu koja prelazi granice dobre poslovne etike. To podrazumeva i objavljivanje izveštaja o uspešnosti poslovanja, stavljanje javnosti na uvid određenih poslovnih ugovora, ispunjavanje datih obećanja, način oglašavanja i reklamiranja, povećanje tolerancije i smanjenje razlika između verske, nacionalne, polne i svake druge različite grupe u kompaniji, kao i uključivanje osoba sa posebnim potrebama u proces rada i proizvodnje i nagrađivanje i motivisanje zaposlenih.
U ekonomskoj literaturi navedene su dve vrste odgovornosti, odnosno neodgovornosti koje se tiču lične poslovne ogovornosti menadžera, koji kao agent vlasnika preduzeća obavlja prenete funkcije upravljanja i rukovođenja kompanijom i to u vlasnikovom interesu i uz isplatu određenje nadoknade:

• menadžer-savršeni agent (a perfect agent) i
• menadžer-nesavršeni agent (animperfect agent).

Po navodima Denisa Kvina i Tomasa Džonsa (Dennis Quinn i Thomas Jones), menadžer-savršeni agent savesno i odgovorno zvršava svoju obavezu izraženu u uvećanju vlasnikovog bogatstva. Zato se i pretpostavka o menadžeru-savršenom agentu naziva i hipotezom o akcionarskom bogatstvu (shareholder wealth hipothesy).
Menadžer nesavršeni agent nesavesno izvršava svoju obavezu zato što ne povećava vlasnikovo bogatstvo, već ga čini svojim bogatstvom i takva hipoteza se naziva hipotezom o menadžerovom bogatstvu (managerial welfare hipothesy).

Svaki vlasnik kompanije se trudi da uposli menadžera-savšenog agenta. Kvin i Džons zaključuju da poslovna etika menadžera može biti:

• instrumentalizovana i
• neinstrumentalizovana.

Instrumentalizovana ide u korist menadžeru-savršenom agentu, njegova je moralna obaveza da poštuje ugovor i uslove ugovora koje definišu odredbe i pravila o etičkom ponašanju. U takvoj situaciji lična etika menadžera je instrumentalizovana.
Shvatanje da u poslovanju nema određenih pravila koja obuhvataju moralne obaveze menadžera kao ličnosti naziva se neinstrumentalizovana poslovna etika menadžera.
Takođe, ocena o tome kako neka kompanija ili druga radna organizacija posluje i obavlja svoje zadatke može biti data preko proučavanja biografija uspešnih generalnih menadžera, predsednika i direktora ili bilo koga od koga zavisi uspešnost poslovanja organizacija. Kod ljudi koji imaju moralne dileme prilikom postupaka i poslovnih aktivnosti, one mogu nastajati iz dva pravca. Jedan je pravac kada su akcije, postupci i odluke nametnuti od strane kolektivnog subjekta (tima, kolektiva, kompanije, sredine, preduzeća, lokalne zajednice), a druga je kada pojedinac sam preduzima neke aktivnosti (u svoju korist ili na svoju štetu), postupke ili odluke koje nisu u skladu sa njegovim ličnim shvatanjima, a sve u cilju
postizanja boljih rezultata za kolektiv. On tu može biti vođen i težnjom da se dokaže ili nametne u timu, ili da uoči svoju ličnu korist koja proizilazi iz nekog kolektivnog čina i akcije.
Albert Kar naglašava ,,Svi poslovni ljudi zdravog razuma, više vole da govore istinu, ali su retko skloni da kažu celu istinu’’.
Zaista je potrebna velika veština i pokazatelj volje, širine, obrazovanja, inovativnosti i razuma da ljudi u poslovnim okruženjima pomire individualne i kolektivne zahteve za etičkim poslovnim postupcima i odlukama. Znati prihvatiti zastoj i problem u poslovanju i prebroditi ga bez moralno sumljivih postupaka prema drugima, kao i postizati kontuinirani uspeh ne nanoseći nepravdu i štetu drugima, predstavlja veliki uspeh u povezivanju kolektivnog i individualnog zahteva i očekivanja u poslovnoj etici.
Takvih ljudi i postupaka u našoj poslovnoj sredini je, zaista, veoma malo. Zbog toga su troškovi i štete u poslovanju velike, a poslovne afere veoma česte. Potrebno je ovoj temi posvetiti mnogo više pažnje kroz edukaciju vlasnika, poslodavaca, menadžera i ostalih zaposlenih, vršiti savremena istraživanja, kao i davati konkretne primere u praksi.

3. POJAM MORALA

Etika i moral uspešno se nameću ljudskim društvima upravo tom svojom zajedničkom sposobnošću da izraze smisao i vrednosti određenog normativnog poretka društvenog života.
Moral obuhvata konkretnost i apstrakciju, iracionalno, osećajno, emotivno, nagonsko, intuitivno, ali pre svega racionalno, intelektualno, saznajno, planirano u konkretnim postupcima, idealno, zahtevajuće "treba da".
Neki autori pojam "morala" radije rezervišu za čvrstu tačku koju čine norme i osećaj obaveze, dok etika za njih pre prethodi moralu ili čini njegov nastavak.
I zaista, u aktuelnoj se upotrebi moral često odnosi na unapred uspostavljeni normativni poredak, dok se etika više tiče pitanja i nesigurnosti subjekta koji se nalazi pred praktičnim izborom. Na primer, govori se o "etičkom cilju" da bi se opisalo stanje svesti subjekta koji pokušava napraviti najbolji moralni izbor.
Evidentna su mnoga neslaganja oko pojmovnog određenja morala, jer mu se pristupa sa različitih naučno-teorijskih stanovišta (npr. Etika proučava moral kao oblik društvene svesti, a sociologija kao društvenu pojavu).

Analizom jezika morala Hare, naime, pokazuje da "treba" povlači za sobom delovanje, ima neposrednu praktičnu implikaciju. Pri tome ne treba doslovno koristiti reč "treba da", već o iskazu kojim se upućuje na dobro ili ispravno, što znači da se nešto imperativno određuje. No, svaki je preskriptivni stav koji se izražava imperativom ujedno lična odluka.
Postoji opšta saglasnost da moral predstavlja sistem moralnih pravila, normi koje određuju ponašanje čoveka u društvu, utemeljenih na društvenoj praksi kao neiscrpnom izvoru moralnog življenja.

«Jedini instrument koji roditelj ima je moralno vaspitanje – učenje principa pomoću primera i uputstava, podržano kažnjavanjem i drugim modernijim psihološkim metodama... Učenje samo principa, a bez davanja prilike da se oni podvrgnu učenikovim vlastitim odlukama principa, slično je učenju nauke isključivo iz priručnika bez ulaženja u laboratoriju. Sa druge strane, prepuštanje svoga deteta ili svoga učenika njegovom vlastitom samoizražavanju, slično je stavljanju dečaka u laboratoriju uz reči: 'Snađi se'». (R. M. Hare).

Kao deo ili poseban vid čovekove prakse, moral ima obeležje nivoa razvoja kulture, društvene svesti, karaktera produkcionih odnosa, intenziteta socijalnih promena i u poslednjoj instanci, nivoa razvoja produkcionih snaga određenog društva.
U središtu je čovek kao biće ogromne potencijalnosti, variranja u ponašanju, biće promenljivosti i njegov odnos prema sebi, drugim ljudima i široj društvenoj zajednici. Opšta pretpostavka su karakteristike biološkog i socijalnog kauzaliteta kvaliteti osobeni za ljudski rod.
Moral se određuje kao "skup društvenih propisa sankcionisanih unutrašnjom specifičnom sankcijom, koju sam subjekt primenjuje na sebi zbog moralnih prekršaja", ali i kao sistem normi, skup pravila ponašanja ljudi u zajednici izgrađenih na shvatanju zajednice, grupe, klase u pitanju o tome šta je "dobro, a šta zlo", odnosno šta je ono prema čemu je zajednica indiferentna, kao i prema u istim sredinama prihvaćenom shvatanju šta je čoveka dostojno, a šta nije.
Moral je skup pravila, ponašanja, normi o dobru i zlu i prema kojima (normama) pripadnici društva formiraju svoje ličnosti, karaktere, osobine, usmeravaju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude o poželjnom ili nepoželjnom, dobrom ili rđavom moralnom delovanju moralnih subjekata. Opšta saglasnost o relevantnim činiocima složene društvene i duhovne pojave ni u kom slučaju ne negira raznolikost shvatanja i pristupa proučavanju. 
Moral možemo odrediti kao skup nepisanih i pisanih pravila koja upravljaju ljudskim delovanjem.
U proučavanju morala mora se težiti ka iznalaženju faktora koji uzrokuju društveno moralno delanje, iznalaženju društvenih činilaca koji ga uslovljavaju kao i utvrđivanju onih naročitih veza koje u društvu postoje između morala i drugih društvenih pojava kako bi se, između ostalog, razumela i ona shvatanja po kojima je osnov morala izvan čoveka i društva i koji je (moral u svim dimenzijama) univerzalan i savremen; večan nezavisno o vremenu i prostoru.

 3.1. DOBRO I VREDNOST

Reč dobro koristimo u različitim značenjima, najčešće kao određivanje kvaliteta, vrednosti nekog predmeta ili čoveka.
G. H. von Wright razlikuje šest osnovnih značenja reči dobro:

• instrumentalna dobra (dobra sekira),
• tehnička dobra (dobar trkač)
• fizička dobra (dobro oko),
• utilitaristička dobra (dobra televizija),
• hedonistička dobra (dobra hrana),
• ljudska dobra (dobra volja) – svojstvo koje se odnosi na čoveka i na njegovu sposobnost moralnoga shvatanja.

          Časno dobro ima svrhu samo u sebi, ono je dobro zato što postoji, kao što i obratno postoji zato da bi bilo dobro. Ako je naše delovanje dobro ono ima svrhu upravo u samom delu, u činu dobra. To znači da se dobro ne sme izjednačiti ni sa kakvom pojedinačnom ili posebnom svrhom (ugođajem, korisnošću itd.). Upravo zbog toga je potrebno očistiti pojam dobra od svih onih svrha koje ne bi bile samo dobro. Postavlja se pitanje možemo li uopšte odrediti dobro. Ne moramo samo utvrditi činjenice, nego stvarnost prosuditi u vrednosnom smislu.
Razlika između činjenica i vrednosti: činjenicama opisujemo, a vrednostima prosuđujemo stvarnost. Činjenice govore o onome što jeste, vrednosti vrede. Spoznaja i doživljavanje vrednosti zavise i od osećajne i voljne usmerenosti. Na temelju naših spoznaja, osećaja i voljnih sposobnosti sami rangiramo vrednosti. Ono što nam se čini poželjnije i što preovladava u našem odnosu naspram sebe i drugih, postat će obeležje našeg života, posebnim ethosom ili moralnošću.

Pojam morala mora sadržavati suštinu morala kao društvene pojave i implicite ukazivati na uticaj morala na društvo čoveka. Moral se određuje kao „društveno duhovna tvorevina“.
Moralno poslovanje je ono poslovanje koje je usklađeno sa moralnim načelima i normama. Ono je pravedno, poštuje dostojanstvo čoveka i donosi materijalnu, psihičku i duhovnu korist pojedincu i zajednici. Moralno nije isto što i etičko. Etika je filozofska refleksija o moralu. Prihvatimo li tu razliku između morala i etike moramo se upitati kakvo je to zapravo etičko poslovanje. Da bi bilo jasnije o kakvoj razlici govorimo, povucimo paralelu sa razlikom između moralnih problema i etičkih problema.
Moralni problemi su oni problemi koje ima neka osoba ili zajednica u konkretnoj životnoj praksi, a etički problemi su oni problemi koje imaju filozofi kad o ovim prvim problemima prosuđuju unutar nekog etičkog sastava.
Zaista nije isto imati moralne probleme i etičke probleme. Isto tako ne može biti isto moralno poslovanje i etičko poslovanje.

Savremena ekonomska i poslovna dinamika traži sve veću otvorenost, slobodu i liberalizam svih ekonomskih subjekata. To podrazumeva visok stepen poverenja ili socijalnog kapitala, odnosno pokreće dilemu o odnosu izmedju ekonomije i etike.
Novija istraživanja u ovoj oblasti pokazuju da odsustvo etičkih normi u poslovanju nanosi veliku štetu kako pojedinim kompanijama, tako i ukupnoj svetskoj ekonomiji. Zbog toga se ovoj temi posvećuje sve više pažnje u istraživanjima i edukaciji.
Poslovna etika ima svoje dve osnovne dimenzije ispoljavanja I manifestovanja, a to su kolektivna, grupna etika i etika pojedinca. Kolektivna etika uključuje etičke postupke u poslovnim odlukama rukovodstva i menadžmenta kompanija koje se odnose na spoljašnje subjekte i okruženje, ali i etičke odnose unutar samih kompanija. Na drugoj strani, pojedinac koji ne poseduje elementarne principe lične poslovne etike i ima deficit ukupnih moralnih standarda, uvek je spreman da izvrši prevaru, da stavi svoje lične interese iznad kolektivnih, zakonskih, iznad normi poslovnog morala i ljudskog odnosa, da naruši poslovnu klimu i atmosferu.
Osnovno pitanje koje se postavlja u analizi poslovne etike i odnosa ekonomije i etike jeste: gde je granica koja odredjuje da li je nešto u poslovanju moralno ili nije? Odrediti granicu poslovne etike predstavlja veliki izazov za svakog rukovodioca i menadžera, ali i za sve zaposlene ljude. To je pitanje lične odluke, vlastitog doživljaja situacije, potreba, interesa i motiva, pitanje vlastitog moralnog integriteta, ali i pitanje kulturnog nasledja, očekivanja i pritisaka koji dolaze iz preduzeća i okruženja.
Postoji veliko sivo područje između dobra i zla. Ono se koristi kao izgovor da se ne moramo brinuti o tome postupamo li moralno. Veliki deo tog sivila se može ukloniti razmišljanjem o moralu. Često se juri napred bez razmišljanja, a onda naknadno racionalizacijom pokušavamo opravdati svoje ponašanje. Međutim činjenica je da NEMA DOBROG NAČINA DA SE UČINI LOŠA STVAR.

LITERATURA

• Trifunović S., Poslovna etika, Kruševac, Izdavački centar za industrijski menadžment plus, 2005.
• Skriptarnica.download.googlepages/etika-moralnaOdgovornost.pdf
• www.scrib.com/doc/2526414/poslovna-etika-skripta-200-702k.
• http://www.wikipedija .org
• Što je etika i moral.html

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi