Aristotel se rodio u gradiću Stagiri, grčkoj koloniji u Trakiji, 384. pr. Kr. Njegov otac Nikomah, bio je dvorski lekar makedonskoga kralja Aminte II., djeda Aleksandra Velikoga. Moguće je da je u porodici bilo više naraštaja lekara makedonskih kraljeva. Ne zna se je li sam Aristotel radio kao lekar.
Verovatno je imao lepo detinjstvo. Živeo je na udobnom ali ne i raskošnom dvoru, gde se najviše držalo do spoja teorijske mudrosti i praktičnog delovanja. Ostao je bez oba roditelja još kao dečak i o njemu se brinuo Proksen, verovatno očev rođak.
Sa sedamnaest godina poslali su ga na daljnje školovanje u Atenu. Ubrzo nakon dolaska u Atenu, priključio se Platonovoj Akademiji. Platon je pokretao rasprave o zamršenim i teškim pitanjima, ali je i podučavao atensku mladež i pripremao je za svet odraslih. Večera na kojoj učenici i drugi uzvanici razmatraju filozofska pitanja nazivala se simposion, gozba.
Platon je Aristotela nazvao "pametnjakovićem škole": “Rekao sam takođe da Aristotelu trebaju uzde, a ne ostruge”. Sam Aristotel je, spominjući Platonovu akademiju, govorio "naši prijatelji". Moglo bi se reći da je taj odnos s vremena na vreme bio zajedljiv, ali da nije u njemu bilo gorčine.
Nakon što je Platon je umro 347. pr. Kr., Aristotel je napustio Akademiju. Ne znamo zašto je otišao. Možda je mislio da su njega trebali imenovati naslednikom. No, možda je bila posredi i neka politička igra. Atenjani i Makedonci nisu bili u najboljim odnosima. Možda se mislilo da je Aristotel previše sklon Makedoncima.
Aristotel je bio odsutan dvanaest godina. Najprije je otišao u Aternej, gradić na maloazijskoj obali s druge strane Egejskoga mora. Mjesni vladar, ili "tiranin" kako su ga zvali, bio je Hermija, koji je uspostavio malu akademsku zajednicu. Hermija je Aristotelu i njegovu prijatelju Ksenokratu, koji ga je pratio, dao sve što im je trebalo.
Aristotel je oženio Hermijinu nećakinju Pitiju, koja mu je rodila kćer. Moguće je da su se i voleli. U Politici, koju je verovatno napisao u to doba, kaže kako je za muškarca idealno sklopiti brak s trideset sedam, a za ženu s osamnaest godina. Budući da je njemu tada bilo trideset sedam, možemo pretpostaviti da je Pitija imala osamnaest.

Na žalost, Pitija je umrla. Posle je Aristotel našao novu družicu, Herfilu, koja mu je rodila sina Nikomaha, onoga iz Nikomahove etike . Ne znamo jesu li se venčali. Aristotel je umro pre nje. U oporuci, koja je sačuvana, bio je prema njoj dobar. Međutim, kao podsetnik na to da su to bila okrutna vremena, grad-državu Atarnej Persijanci su osvojili 341. pr. Kr. i Hermiju mučili do smrti.
Neposredno pre toga Aristotel se iz Asosa odselio na ostrvo Lezb. Živeo je u Mitileni, glavnome gradu. Onde je upoznao Teofrasta, koji je bio rodom s ostrva, i onde osnovao filozofsku skupinu sličnu onoj u Asosu. Mnogo je vremena provodio u velikoj morskoj laguni, okruženoj kopnom, što je bilo idealno mesto za razne biljke i životinje.

UČITELJ ALEKSANDRA VELIKOG

Godine 343. pr. Kr. stigao je poziv koji će istorija pamtiti: kralj Filip Makedonski pozvao je Aristotela da preuzme odgoj njegova trinaestogodišnjega sina Aleksandra, koji će u svojem kratkom životnom veku osvojiti većinu tada poznatog sveta. Ne znamo gotovo ništa o odnosu između najvećega uma i dečaka koji će postati njegovim najmoćnijim čovekom. Iz sačuvanih se spisa ne može reći da je Aristotela zanimalo makedonsko carstvo.
Godine 346. pr. Kr. Filip je ubijen i Aleksandar više nije imao vremena za učenje. Aristotel je još neko vreme ostao u Stagiri, a sledeće godine vratio se u Atenu.

LIKEJ

Kada se vratio u Atenu, Aristotel je bio zreo i ugledan filozof. Bilo mu je tada gotovo pedeset godina. Nakon Speuzipove smrti, mesto na čelu Akademije ponovno je bilo upražnjeno, ali ga Aristotelu nisu ponudili. Čini se da nije bio spreman raditi pod vodstvom svoga staroga kolege Ksenokrata te je otvorio vlastitu školu, Likej. Nalazila se u severoistočnom delu Atene, u području hrama Apolona Likeja, na mestu gde su se filozofi i pre okupljali.

PERIPATETIČARI

Aristotel je tu živeo i radio sledećih dvanaest godina. Nadgledao je rad učenjaka i istraživača i držao predavanja učenicima i drugim zainteresiranim slušateljima. Predavao je u natkrivenom prostoru zdanja, koji se na grčkom zove peripatos. Zbog toga su ih nazivali peripateričari – oni koji raspravljaju šetajući. U školi su se podučavali razni predmeti, no ipak se specijalizirala za pistoriju i biologiju.

BEG IZ ATENE

Godine 323. pr. Kr. umro je Aleksandar Veliki. Makedonsko carstvo, koje je Aleksandar držao na okupu, počelo se raspadati. Atenjani su iskoristili priliku i pokušali se osloboditi Makedonaca. Aristotel se našao u opasnosti. Znalo se za njegove makedonske veze. Optužili su ga za bezbožništvo, kao nekoć Sokrata. Napustio je Atenu. Uskratit ću Atenjanima priliku da se dvaput ogriješe o filozofiju.

KRAJ

Njegovo poslednje putovanje bilo je iz Atene u Halkidu, na ostrvu Eubeji, gdje je njegova majka imala kuću. Umro je oko godinu dana posle, 322. pr. Kr., od nekih želučanih tegoba.
Sve što znamo o Aristotelu upućuje na to da je bio dobar čovek, srdačan i velikodušan. Imao je neprijatelje koji su rekli da ima tanke noge i sitne oči i da frflja dok govori. Navodno se lepo odevao, imao je fine sandale i nosio je prstenje.

DELA

Od Aristotelovih nam je dela ostala tek trećina. Ostatak je izgubljen. Sačuvano je 30 knjiga ili oko 2000 današnjih stranica. Napisao je i objavio mnoge spise za šire čitateljstvo, koje je nazivao "ezoteričnim", u književnom obliku svojstvenu njegovu dobu: pesme, pisma, oglede i dijaloge. Govorilo se kako su prelepo napisani. Osim nekoliko fragmenata, sve je to izgubljeno. Znamo da je postojalo jer su o tim tekstovima pisali i drugi.

BELEŠKE SA PREDAVANJA

Dela su zapravo beleške za predavanja, natuknice kojima se služio za predavanja namenjena učenicima. Moguće je da svi spisi nisu Aristotelovi. Dela koja su sačuvana nemaju osobitu književnu vrednost. Za Aristotelova života nisu bila objavljena. Štura su i teška, s ponavljanjima, naglim i neobjašnjivim prelazima i povezivanjima, s malo ukrasa ili dosetki.
Prema predaji, Teofrast je nakon Aristotelove smrti nasledio sve što je učitelj napisao. Rukopise je zatim dobio njegov nećak Nelej, koji ih je odnio u Skepsis, u Maloj Aziji i sakrio u jednu špilju da ih ne odnesu u knjižnicu pergamskih kraljeva. Apelikon iz Teosa vratio ih je u Atenu dvesta godina posle, plesnive i trule. Kada je Atenu 86. godine pokorio rimski vojskovođa Lucije Kornelije Sula, rukopisi su poslani u Rim.
Napokon ih je uredio i objavio Andronik s Rodosa, poslednji predstojnik Likeja. Standardna grčka verzija Aristotelovih dela, koja se danas koristi i koju je 1831. priredio Immanuel Bekker, temelji se na Androniku. Naslove i redosled dela - i ko zna što još - dao nam je Andronik, koji je tu svoju verziju načinio trista godina nakon Aristotelove smrti. Zato i ne znamo kojim ih je redosledom Aristotel napisao.
Kad je Rim pao, zapadna Evropa gotovo uopšte nije znala za Aristotelovo delo i mišljenje. Aristotel se nakon mnogio vekova vratio u Evropu preko arapskoga sveta, kada je preveden na latinski i zavladao srednjovjekovnom filozofijom. Okvirna područja njegovih radova su: knjige o logici (nazvane i Organon), prirodoznanstvena dela, metafizika, etički spisi, knjige o estetici i ezoterični spisi (u fragmentima).

METAFITIKA, ISTRAŽIVANJE BIĆA KAO BIĆA

Mnogi će reći da je Aristotelova Metafizika vrhunac njegove filozofije. Njen je uticaj nedvojbeno neizmeran. Središnja postavka metafizičkih spisa glasi da svet postoji onakav kakav se pojavljuje i da ga mogu razumeti obični ljudi s odgovarajućim sposobnostima i uz vežbu.

REALIST I RELATIVISTI

Aristotelova razmišljanja potaknuta su situacijom njegova vremena. Sukobio se oko pitanja može li se spoljašnji sviet opisati objektivno, onakav kakav jest, ili je svaki naš opis sveta ukorenjen u osobno iskustvo?
Taj prepor možemo opisati kao sukob između realista i relativista (ili antirealista). Pripadnici elejske škole, koja je bila uticajna u onodobnoj Ateni, smatrali su da ljudi ne mogu spoznati svet: Sve što znamo samo su iluzije u neizvesnosti koja se neprestano menja. Potraga za stvarnom slikom sveta je čisto gubljenje vremena . Trebali bismo se okrenuti spoznavanju sebe.
Ta će stajališta potaknuti nastanak sofističke škole, kojoj su se Sokrat, Platon i Aristotel duboko protivili jer su sofisti odbacivali ideju najviše Istine.

ARISTOTEL NASUPROT PLATONU

Platon je smatrao da je običan, svakodnevan život manje vredan i iluzoran. Želeo je dokučiti ono večno i nepromenjivo među svim promenama koje su prisutne u svemu (Heraklit – panta rei). Ideje su, smatrao je Platon, jedino što stvarno postoji. One su poput savršenih ili večnih uzoraka prema kojima je preslikano sve što vidimo oko sebe. Ideje nisu telesne, a kopije jesu. Stoga je "netelesno" zbiljsko, a telesno "nezbiljsko".
Aristotel želi pokazati da je to pogrešno. Želi nadvladati platonovski dualizam između ideje i stvarnog predmeta. Želi pokazati da bit stvari leži unutar njih samih. Promena je zbiljsko svojstvo zbiljskih stvari. Zbiljske stvari, poput stabala i koza npr., jesu temeljne i jedine stvari koje potpuno postoje. Doduše, pojedinačne stvari nisu večne ali je večan i nepromenjiv sam oblik stvari. (Npr. konkretan stol je nastao i nestat će jednog dana, ali ideja stola ne.)
Ideja je samo pojam kojega stvaramo u svojoj glavi nakon što vidimo jednu ili više istih stvari a nalazi se i u stvarima. Stvar i oblik stvari (materija i forma) su nerazdvojivi. U konkretnom predmetu su zajedno. Ne možemo imati čistu materiju (nešto što ne bi imalo nikakvu formu, oblik).
Razvoj, promena je nužna jer se tako u materiju "utiskuje" forma i dobiva se konkretno biće – supstancija. Pri toj promeni na delu su četiri uzroka:
1. materijalni uzrok koji omogućuje izradu nekih a ne svih stvari: cigle, kamenje za gradnju kuće, ceste
2. formalni uzrok: plan, nacrt kuće
3. delatni uzrok: radnici, graditelji
4. svršni uzrok: svrha kuće, npr. zaštita od nevremena

Razvoj je "kriv" što je svet slojevit: od čiste materije – najniži sloj (u kojoj su sva bića samo kao mogućnosti, potencijalnosti), pa do čiste forme koja mora biti ono najviše (čista aktualnost), božanstvo. Aristotel dovodi u vezu formu i mišljenje, njegov Bog je čisti duh koji misli samoga sebe i ne zanima se za svet. Svetu koji je u trajnoj promeni treba kretanje. Pokretački poticaj ne može ići u beskonačno, mora postojati Prvi pokretač koji je sam nepokrenut, a to je za Aristotela Bog. Budući da je on sam nepokretan, svet nije pokrenut delatnošću Boga, nego "žudnjom" materije za njim kao čistom formom.
Ukratko:
Na najnižoj i najnesavršenijoj razini egzistencija je samo materija, kaotičan i bezobličan izvor potencijalnosti. Na najvišoj je Najviše biće ili Najviši uzrok, koji je savršen, ne sadrži u sebi nikakvu potencijalnost, nikakvu materiju i stoga je potpuno "aktualan", tj. stvaran.
Mi i stvari ovoga sveta nalazimo se na tom kontinuumu. Mi predstavljamo razne kombinacije potencijalnog i aktualnog.

EMPIRIZAM: OSNOVA ZNANOSTI

Platon je svet objašnjavao dualistički: postoje dva carstva, jedno je "zbiljskije" od drugog. Po Platonu bi broj stvari bio barem podvostručen (ideje + seene).
Aristotel pokazuje da nema ničega u razumu što pre toga nije bilo u osetilima. Sve misli i ideje dolaze u našu svest posredstvom onog što vidimo i čujemo. Posredstvom razuma koji ima sposobnost sređivanja svim dojmova iz osetilnog sveta, sređujemo ih u različite skupine (vrste) i razrede. Tako nastaju pojmovi: klupa, stolica,... – nameštaj; soba, nameštaj, učenik, učenik, učenica, učenica, nastavnik – školski razred; mramor, kamen, železo – kuća; ruke, noge, korpus, glava, razum – čovek...
Za čoveka je razum najvažnija oznaka. On je u početku, pre negoli išta osetimo (vidimo, čujemo, osetimo, dodirnemo...), potpuno prazan. Čovek nema urođenih ideja.
To je začetak filozofske tradicije empirizma .

ŠTO JE ''JEST''?

Svoje Kategorije Aristotel započinje na sebi svojstven način, pokušavajući dokučiti značenje glagola "biti". Kad kažemo da nešto postoji, što to znači?
Aristotel je mislio da običan jezik zapravo odražava način na koji je svet ustrojen. Jezik i svet se međusobno odražavaju, to jest, oni su izomorfni. Međutim, jezikom se često loše služimo. To nas zbunjuje i donosi filozofske poteškoće.

PRVA I DRUGA SUPSTANCIJA – KAKO SPOZNAJEMO

Pojam supstancija (ousia, essentia), prevodi se i kao "sućina" (što je apstraktiv ženskog roda participa prezenta glagola "biti"), tj. "neko određeno ovo","nešto određeno postojeće".
Prva supstancija je stvar koja postoji, stvari koje jesu, pojedinačni entiteti: moja mačka, to drvo, ova konkretna osoba, stol, životinja... Ove se supstancije nazivaju i partikularije i o njima imamo izravno osobno iskustvo. Kako kaže Aristotel: One imaju svojstvo ovosti. Ali, imati iskustvo samo o njima bilo bi krajnje ograničavajuće. Naš bi život bio poput životinjskog, hrpa dojmova i mutnih sećanja.
Da bismo stekli znanje koje seže dalje od toga, znanstveno znanje (episteme), moramo poznavati univerzalije, stvari koje se nalaze u nizu različitih posebnih supstancija. To su druge supstancije (ili izvedene supstancije), rodovi, vrste; ono opšte pojedinačnih predmeta. Na primer, partikularan može biti ovaj list papira, a univerzalija bi bila belina koja se nalazi u mnogim listovima papira.
Naša spoznaja počinje u opažanju gde dohvaćamo pojedinačno prvu supstanciju. Mišljenje se postepeno (induktivno) uzdiže do opšteg, do spoznaje opštih pojmova.

KATEGORIJE

Što se sve može nalaziti "u" supstanciji? Na to Aristotel odgovara svojim poznatim popisom kategorija. To je klasifikacija načina na koje neka supstancija može biti. To je poput odnosa između subjekta i predikata u nekoj rečenici. Neki subjekt o kojem rečenica govori i predikat, koji nam govori nešto o subjektu. "Vrata" - subjekt - "su zelena", predikat.
Predikati moraju biti u stvarima, "u" supstancijama. Kategorije su razni načini na koje predikati jesu u supstancijama.
Prva je kategorija sama supstancija i ona je daleko najvažnija. Slede kvaliteta, kvantiteta i relacija, pa vreme, mesto, položaj, stanje, aktivnost i pasivnost.
Npr.: supstancija moj mačak Oskar. Njegova kvaliteta bit će "tigrast", njegova kvantiteta dva kilograma, a relacija (odnos) "moj". Ostale se kategorije zapravo razvijaju iz te tri, no u ovom slučaju vreme može biti "devet na večer", mesto može biti "uz peć", položaj "sklupčan", stanje je svakako "pohlepan", aktivnost "predenje", a pasivnost "maženje".

UNIVERZALIJE

Izrazi vrsta, rod odnose se na univerzalije. Aristotel želi reći da su zbiljske, ali one ne mogu biti ništa fizičko. Pojedinačan je pas telesan, pa su telesni svi psi na svetu, na neki način čak i svi psi koji su ikada živeli ili će živeti. Ali pojam "pas" nije.
Platon je pobrkao kategorije. Kada je rekao da postoji savršena ideja lepote, koja postoji večno u nekom netelesnom prostoru, lepotu je doživljavao kao subjekt a ne kao predikat, kao supstanciju a ne kao kvalitetu .
Univerzalije (poput vrsta i rodova) kojima se bavi znanost jesu nematerijalne stvari prisutne u pojedinim predmetima. Skrivaju ih pojedinačne značajke tih predmeta. Mi ljudi možemo videti kroz tu koprenu privida i u njima uočiti prave biti.
Jesu li univerzalije zbiljske stvari u svetu ili su mentalni, jezični proizvod?
Moglo bi se reći da su univerzalije "pas" i "životinja" doista u onome tamo psu, ali su potpuno aktualne samo kada su u umu, kao deo našega razumevanja psećeg sveta opštenito.

KOLIKO JE ARISTOTEL BIO EMPIRIČAN?

Je li Aristotelova znanstvena metodologija dorasla modernoj znanosti? Ne baš, uprkos tome što su zamalo dva milienijuma gotovo svi verovali u gotovo sve što je rekao. U usporedbi s drugim antičkim misliocima bio je daleko više empirijski usmeren, ali ne dovoljno. Imao je metodologiju znanosti, ali ne i eksperimentalnu metodologiju kojom se može pokazati jesu li objašnjenja i teorije valjani ili lažni. U praksi Aristotel nije prepoznao potrebu da teoriju izravno proveri empirijskim promatranjem.
Tako Historia Animalium, na primer, sadrži mnoštvo podataka o životinjama, ali nama se čini da su neorganizirani i anegdotalni - a delimično i izmišljeni.

PRETPOSTAVKE I ZABLUDE

Još jedan problem nastaje iz Aristotelovih pretpostavki. U Ateni njegova doba verovatno su bile samorazumljive, ali neopravdane.
Na primer, Aristotel misli da je desno bolje nego levo, više bolje nego niže i spreda bolje nego straga, a to onda pokušava primeniti na svemir. Stoga je "podlunarni" svet ispod Meseca, naravno, lošiji od sveta iznad i dalje od Meseca. Takođe je razmišljao o mogućnosti da na Mesecu postoje životinje koje žive u vatri. Zato što ovde na Zemlji životinje žive u druga tri elementa: zemlji, vazduhu i vodi. Dakle, na temelju logičke indukcije, na Mesecu bi mogle postojati životinje koje žive u četvrtom elementu – vatri.
Pretpostavka da su muškarci u svemu nadmoćni ženama za njega je bila neupitna, a upotrebio ju je za polazište svoje teorije reprodukcije. Muškarci imaju sposobnost pretvoriti krv u nešto što će biti forma za novo ljudsko biće. Žene daju samo materiju.

PSIHOLOGIJA

Naša reč "psihologija" i potiče od grčke reči za dušu - "psyche". No, ta duša ne znači isto što i danas. Za Aristotela je duša bit ili životna sila koja postoji u svim živim bićima - ono što im omogućuje rast i što im daje obličje. Duša je čista forma, telo je materija.
Na neki način to je proučavanje biljaka i životinja koliko i ljudskog uma. Ne bavi se izravno nekima od ključnih pitanja na graničnom području između psihologije i filozofije… poput pitanja svesti i je li ona materijalna ili nematerijalna pojava.
Takođe, ne razmatra neposredno pitanje odnosa slobodne volje i determinizma (biramo li mi ljudi slobodno svoje postupke i odluke ili smo biološki roboti, strojevi koji deluju u skladu s telesnim porivima i uslovima okoline) . Ipak, iz onoga što je rekao možemo dokučiti kako bi odgovorio na ta pitanja.
Aristotelova je psihologija nastavak njegove fizike, pa su mu objašnjenja fizikalna. Duša je "princip tela", misli Aristotel, ono što telu omogućuje da se samo giba i upravlja svojim rastom. Tako je njegova slika čoveka u isti mah deterministička, ali i voljna.

MOZAK

Aristotelov odgovor danas nikako ne bismo mogli prihvatiti. On je smatrao da je mozak posve nekorisna, siva, hladna gruda. Lako je moguće da služi za hlađenje krvi koja se pregrejala.
Po njemu je najvažniji organ srce. Ono je glavni osetilni organ kojem svi drugi osetilni organi šalju poruke - svojevrstan mentalni stožer za koordinaciju i razvrstavanje. Tu se događaju percepcija, pamćenje i motivacija. Zanimljivo je da ni Egipćani nisu marili za mozak: kada bi mumificirali truplo radi reinkarnacije, mozak su bacali, ali su zato srce čuvali.

AKTIVNI I PASIVNI RAZUM

O teško shvatljivom ulomku iz spisa o O duši, u kojem Aristotel govori o toj zagonetnoj i "intuitivnoj moći", napisano je nebrojeno mnogo tumačenja. Ipak, čini se verovatnim da je mislio kako postoje i aktivni i pasivni razum.
- Pasivni razum samo neutralno zamećuje, razvrstava i organizira. Nešto kao istančano računalo.
- Aktivni je razum pozitivan, on stvara znanje.

Polazi od razvrstanih i organiziranih predmeta osetnog iskustva i stvara onu vrstu hijerarhije uma koja, kako je Aristotel čini se verovao, može dosegnuti do Najvišega bića, čistog razuma koji kontemplira samoga sebe.
Aristotel u tom trenutku postaje gotovo religiozan. Smatralo se kako je hteo reći da u svima nama postoji nešto božansko i, dok je pojedinačna samosvest konačna, aktivni razum u nama nije. On je besmrtan. U tome Aristotel nije osamljen. Bertrand Russell (1872.-1970.) zaključuje svoju knjigu Problemi filozofije ovom mišlju:
Zbog veličine Svemira što ga filozofija promišlja i um postaje velik i sposoban za jedinstvo s tim Svemirom koji je njegovo Najviše dobro.

ETIKA – DOBAR ŽIVOT

Aristotel je svoja predavanja o etici namenio mladićima i u njima im odgovarao na pitanje: "Što trebam činiti da bih živio dobrim životom?" To će se dogoditi ako svoj život žive u potpunom skladu sa svrhom ili funkcijom ljudskog bića. Da bi to činili, moraju živeti i razborito i kreposno.
Tu vrstu poželjnog života Grci su opisivali samo jednom rečju: "eudaimonia". Sastavljena je od reči eu (dobro, valjano ili ispravno) i daimon ("demon" ili unutarnji duh). Kako to "blaženstvo" postići, bila je glavna tema rasprave.
Možda tako da postanemo poznati i priznati? Aristotel misli da je svakako važno da nas drugi poštuju i da sami sebe poštujemo, ali to ne mogu biti krajnji ciljevi. Ugoda jest dobra, ali nije najviše Dobro. Za njega je ugoda ono što usavršava neko delovanje. Kada se zadubimo u nešto korisno i plodonosno, osobito ako to obavljamo dobro, utonemo u rad i gubimo osećaj za vreme. To je, misli Aristotel, pravo zadovoljstvo . Zapravo, "savršena" se sreća može naći samo u intelektualnom promišljanju, kontemplaciji. Za ljude je najbolje proživeti život u istraživanju i divljenju prirodnom svetu. Mudrost (na grčkome "sophia", a odatle philosophia, ljubav prema mudrosti) je najviša intelektualna vrlina, kombinacija znanstvenog znanja i intuicije:
Najviše biće sastoji se isključivo od razuma i večno kontemplira sebe.
Najviše biće je Nepokretni pokretač, koji menja druge ali se sam ne menja.
Mi ljudi imamo u sebi tračak toga Najvišega bića - našu razumnost.
Dakle, kad promišljamo nepromenjivi Svemir, mi smo božanski koliko kao ljudi možemo biti.

Ta je vrsta kontemplacije poput neke vrste molitve. "Ako je um božanstven u usporedbi sa čovekom, život uma mora biti božanstven u usporedbi sa životom ljudskog bića." Usto, "morali bismo, koliko je na nama, težiti za besmrtnošću i činiti sve što možemo kako bismo živeli u skladu s onim najvišim što je u nama."

KREPOST DUŠE

Aristotel nam savetuje da se u osećajima ravnamo prema onome što priliči pojedinim okolnostima, tako da želimo činiti što je ispravno. A "ispravno" tu znači ono što je razborito. Ako se nađe u velikom iskušenju da učini nešto loše - da ukrade, na primer - i popusti, čovek dugoročno gledano verovatno neće biti sretan i zadovoljan.

PRAVA MERA

Jedini ostvariv način da počnemo vladati osjećajima, misli Aristotel, jest vežbanje i navika, navikavanje na to da primereno proživljavamo osećaje. Moralno uveravanje ne deluje. Aristotel ne misli da bismo se trebali uvežbati u tome da ništa ne osećamo. Ne, osećaji su normalan i prirodan dio ljudskoga bića. Uvežbavanje se sastoji u razvijanju onoga što on naziva moralnim vrlinama ili krepošću. "Krepost" zvuči pomalo starinski i često se opisuje kao izvrsnost karaktera.
Možda je za vrlinu najbolje reći da je to ustaljen način doživljavanja osećaja, tako da u svakoj situaciji imamo pravi osećaj i taj osećaj imamo u pravoj meri.
Nije dobro kada je osećaj previše snažan, kao ni kada je preslab. Tada su to poroci. Na primer, hrabrost je moralna vrlina koja nam treba da bismo se nosili s osećajem straha. Ali, strah ne želimo ukloniti jer je često korisno, katkada i presudno, sredstvo preživljavanja. Stvar je u tome da ga treba osećati u pravoj meri.
Ako smo preterano odvažni, postajemo nepromišljeni, ako nismo dovoljno odvažni, preplavljuje nas strah i postajemo kukavice.
Nepromišljenost i kukavičluk su poroci. Ako smo skloni bilo jednom bilo drugom, nećemo moći biti spokojni i zadovoljni. To je glasovito Aristotelovo učenje o pravoj meri - "sredini" ili "nepreterivanju".
Svaka vrlina zahteva popriličan trud, ali nije neostvariva. Mladi moraju početi rano vežbati i treba im vodstvo starijih, porodice i države. Država snosi posebnu odgovornost kako bi se ljudi navikli na vrline zato što ona donosi zakone.
Svrha zakona nije toliko kažnjavanje onih koji ga krše, nego poticanje ljudi da se kreposno ponašaju.

POLITIKA

Robovi i žene u njegovoj političkoj zajednici nisu imali nikakvu ulogu. Robovi nemaju racionalnost koja je potrebna za aktivnu i pozitivnu ulogu, a žene, premda su imale racionalnost, nisu bile cenjene. Aristotel nije u tome bio osamljen - štoviše, da se u tome protivio nazorima svoga doba, proglasili bi ga heretikom.

POLITIKA I ETIKA

Aristotelova je politika ukorenjena u njegovoj etici. Kako živeti najboljim životom? Kako mogu postići ispunjenje?
Ljudi su u biti društvena bića i samo u zajednici mogu doista biti ljudi... Živeti kreposno i razumno može značiti samo živeti dobro s drugim ljudima.Naša je neizbežna dužnost sudelovati u životu zajednice i snositi odgovornost za njene odluke. Ali, zajednica nema neki svoj život. Ona postoji radi toga da ispuni svrhu svakog pojedinca, ne vlastite ciljeve. U Aristotelovu delu nema nikakva nagoveštaja totalitarizma. Granica moći države postavljena je na granici posle koje prestaje služiti svojim građanima.

VAŽNOST ARISTOTELA DANAS

Aristotel je s velikim uverenjem izložio teoriju o onome što leži iza sveta pojavnosti.

1. Njegova razmišljanja o psihologiji morala i etici kreposti kao najistaknutijim delovima njegove filozofije nadahnjuju suvremenu političku i socijalnu doktrinu komunitarizma, doktrinu iz koje se razvila suvremena politika centra i levoga centra.

2. Aristotelova je teorija vrline "treći put" između krutog materijalističkog svođenja ljudskog delovanja na gensku i biohemijsku uzročnost i neodrživa dualizma nematerijalnih entiteta poput "duša" ili "prava" koje ljudi imaju samim time što su ljudi .

3. Aristotelova razmišljanja o estetici i semiotici i dalje su relevantna i predstavljaju izazov postmodernističkoj slepoj ulici u pitanjima kulture.

Na kraju bismo mogli reći da, opštenito, Aristotelov realizam blagotvorno utiče na politiku, etiku, umetnost, filozofiju i prirodne znanosti.

ZAKLJUČAK

Osnovni cilj ovog rada je da pojasni biografiju Aristotela. Takođe, pokušala sam da prikažem neka njegova najznačajnija dela.
Međutim, najvažniji i praktični deo rada odnosi se na ulogu Aristotela na filozofiju.
Koristeći dva izvora informacija ( knjige i internet ) o Aristotelu a takođe i mojim interesovanjem i željom da što dublje predstavim metode, mislim da sam doprinela kvalitetu ovog rada.

LITERATURA

1. Diogen Laertije , Životi i mišljenja istaknutih filozofa , BIGZ, Beograd, 1973. (preveo Albin Vilhar)
2. Herman Dils , Predsokratovci , Naprijed, Zagreb, 1983. (grupa prevodioca: Zdeslav Dukat, Veljko Gortan, Stjepan Hosu, Antun Slavko Kalenić, Jure Kaštelan, Ratimir Mardešić, Darko Novaković, Damir Salopek, Milivoj Sironić, Dubravko Škiljan)
3. 3. Džon Barnet , Rana grčka filozofija , Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004. (preveo s engleskog Branimir Gligorić, redakcija prevoda Milanka Radić, tekstove sa starogrčkog preveli prof. dr. Marijanca Pakiž (Empedokle), Ana Petković (Heraklit i Ksenofan), Dušan Popović (Anaksagora, Leukip, Diogen, Platon i Aristotel), mr Divna Stevanović (Pitagora i pitagorejci), mr. Sandra Šćepanović (Elejci, Miletska škola, Melis, Zenon, Parmenid)
4. Ksenofont , Uspomene o Sokratu , BIGZ, Beograd, 1980. (s originala preveo dr. Miloš N. Đurić)
5. Platon , Država , BIGZ, Beograd, 2002. (preveli dr. Albin Vilhar i Dr. Branko Pavlović)
6. Platon , Odbrana Sokratova , Kriton , Fedon , BIGZ, Beograd, 1985. (prevod Dr. Miloš N. Đurić)
7. Platon , Kratil, Teetet, Sofist, Državnik , Plato, Beograd, 2000. (preveli sa starogrčkog jezika Dinko Štambuk, Milivoj Sironić i Veljko Gortan)
8. Aristotel , Organon , Kultura, Beograd, 1970. (sa starogrčkog prevela dr. Ksenija Atanasijević)
9. Aristotel , Nikomahova etika , Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2003. (prevela sa starogrčkog dr. Radmila Šalabalić)
10. Aristotel , Rasprava o duši , Oktoih, Podgorica, 2001. (preveo sa starohelenskog dr. Marko Višić.)
11. Aristotel , Politika , BIGZ, Beograd, 2003. (prevela sa grčkog Ljiljana Crepajac)
12. Branko Bošnjak , Filozofija o Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, Nakladni zavod Matice Hrvatske, 1983. (tekstove s grčkog i latinskog preveo Veljko Gortan)

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD