Menadžment se u novije vreme posmatra kao svojevrsna društvena tehnologija koja omogućava efektivnost i efikasnost preduzeća-organizacija.Menadžment kao proces, (funkcionalno), ima svoje faze: predviđanje, planiranje, organizovanje i kontrolu poslovne aktivnosti. Svojevremeno je rečeno da je menadžment nova tehnologija koja je američku privredu učinila preduzetničkom privredom. Još uvek je aktuelna veoma koncizna definicija autorke Folet: Menadžment je sposobnost da se posao obavi preko ljudi. Danas se menadžment definiše kao proces putem koga ljudi (menadžeri) koordiniraju aktivnosti drugih ljudi, jer retko sami obavljaju posao.
Modelovanje obuhvata najbitnija pitanja u oblasti sterategijskog menadžmenta, pod kojim se podrazumeva izrada i funkcionisanje takvih modela strategije, koji omogućuju celovito i dugoročno predviđanje aktivnosti, u svrhe upravljanja i kontrole procesa aktivnosti u sportskim organizacijama.
Savremeni sistem sporta u svetu doživljava neprekidne duboke kvalitativne, kvantitativne i strukturalne transformacije, koje proističu iz sve novijih društvenih, ekonomskih, političkih i tehnoloških uslova razvoja društva. Sve bolji sportski rezultati koji se poslednjih godina postižu u raznim sportovima, u znatnoj su meri promenili shvatanja i karakter rada u sportu i postavili nove zahteve za rešavanje niza aktuelnih zadataka na integralnoj osnovi. Nastanak, razvoj i brze promene u sportsko-tehnološkoj i poslovno-upravljačkoj funkciji savremenih sportskih organizacija nesumnjivo predstavljaju u današnjem svetu jedan od najvažnijih podsticaja promene sportske i poslovne funkcije i filozofije, i okretanje čoveka prema njegovom znanju i kreativno-stvaralačkim potencijalima, kao najvažnijim proizvodnim i razvojnim resursima.

2. DEFINISANJE MENADŽMENTA

Pojam menadžment ima koren u latinskoj reči manus što znači ruka, italijanskoj reči maneggiare u značenju obuke konja u manježu, i francuske reči menage u značenju bavljenje domaćinstvom. H. Tejlor je u svojim radovima koristio menadžment i menadžer u njihovom sadašnjem značenju. U SAD se reč menadžment ne odnosi samo na proces, već i na ljude koji ga obavljaju. Već u prvim dekadama XX veka menadžeri se definišu kao ljudi koji nemaju vlasništvo. Oni iznajmljuju svoju stručnost. Njih angažuju vlasnici da obave rukovodilačke aktivnosti u nekoj privrednoj delatnosti.
Menadžment je kontinuelni proces kojim se pokreće i usmerava poslovna aktivnost radi ostvarenja svrhe poslovanja preduzeća. Rezultat procesa upravljanja je poslovna odluka i njena realizacija u poslovnoj aktivnosti. Rezultat poslovne aktivnosti preduzeća su određeni proizvodi i usluge kojima se podmiruju potrebe potrošača, privrede i društva, što je osnova za ostvarenje dobiti. Upravljanjem se alociraju izvori na one poslovne aktivnosti (proizvode i usluge) za kojima postoje uočene i identifikovane potrebe i zahtevi u privredi i društvu. Ekonomski karakter menadžmenta se ogleda u podmirenju potreba potrošača, privrede i društva u proizvodima i uslugama. Preduzeće se osniva da bi zadovoljilo potrebe potrošača, privrede i društva koje imaju trajni karakter, iz čega proizilazi i trajna aktivnost upravljanja.
Menadžment kao proces je od posebnog značaja jer ukupan rezultat uključuje serije aktivnosti (predviđanje, planiranje, organizovanje, kontrolu) i akcije koje se obavljaju zajedno na kontinuirani način. Menadžment je proces objedinjavanja i usmeravanja pojedinačnih izvora neophodnih za obavljanje poslovne aktivnosti. Neophodni, ali nepovezani izvori se integrišu u ukupan poslovan sistem radi ostvarenja ciljeva poslovanja. Uloga menadžmenta je da integriše, koordinira i usmerava aktivnosti podsistema i stavlja ih u racionalni odnos sa sredinom u kojoj preduzeće obavlja svoju poslovnu aktivnost.
Menadžment omogućava da se organizacija prilagođava i utiče na zbivanja u sredini u kojoj obavlja svoju poslovnu aktivnost. U znatnom broju slučajeva organizacija nije poslovni sistem koji je isključivo pod delovanjem faktora sredine u kojoj obavlja svoju poslovnu aktivnost bespomoćno i uglavnom u pasivnoj poziciji prilagođavanja faktorima sredine. Ono je poslovni sistem koji se upravljanjem prilagođava i aktivno utiče na zbivanja u sredini. Organizacija upravljanjem nastoji da minimalizuje negativno i optimalizuje pozitivno delovanje pojedinih faktora kojima se prilagođava i na koje utiče.
Dinamičnost faktora sredine u kojoj organizacija obavlja svoju poslovnu aktivnost unosi dinamičke elemente u koncept menadžment procesa koji je bazično statičkog karaktera. Proces upravljanja se mora prilagođavati da bi preduzeće obezbedilo opstanak, stabilnost i rast. Upravljanje je način da se uspostavi odgovarajući balans između rastućih potreba i mogućnosti da se efikasno i efektivno podmiri te potrebe.

2.1 Teorija i praksa menadžmenta

"Teorija je korišćena grupa pretpostavki koje se izvode da bi se objasnio odnos između dve i više činjenice, kao i da se obezbedi čvrsta baza za predviđanje budućih događaja.". Šire teorije su gledišta pomoću kojih ljudi lakše tumače svoje iskustvo sa svetom. Formalno, teorija je koristan skup pretpostavki koje služe da se objasni odnos dve ili više činjenica. Kao prvo, teorije obezbeđuju stabilno stanovište za razumevanje iskustva. Teorija obezbeđuje kriterijume da utvrdimo ono što je relevantno. Kao drugo, teorije omogućavaju efektivno komuniciranje i ulaženje u sve kompleksnije odnose među ljudima. Kao treće, teorije pružaju mogućnost – odnosno one su podstrek da neprekidno učimo o svetu u kome živimo. Po definiciji teorije imaju svoje granice, ni jedna teorija ne može da objasni sve. Kada se ovo jednom shvati lakše je proveravati da li postoje alternativni načini sagledavanja sveta, naročito ako se teorije ne podudaraju sa iskustvima i lakše je razmatrati konsekvence prihvatanja alternativnih verovanja.
Teorija daje pretpostavke. Hipoteze su spekulacije. Eksperiment služi da se provere iznete hipoteze. Rezultati su ishodi do kojih se došlo testiranjem hipoteze. Zaključak se dobija iz rezultata istraživanja. To je model kako se stvaraju, preispituju i dobijaju nove teorije u menadžmentu.
Pogrešno je neku naučnu disciplinu koju označavamo "teorijskom" smatrati nepraktičnom. Teorija pomaže, a ne odmaže u tumačenju praktičnih stvari. Ako se predviđanja zasnovana na teoriji potvrde povećava se stepen poverenja u teoriju i obrnuto. Proces razvoja i provere teorije je veoma naporan. Zato se postavlja pitanje zašto naučnici neprekidno "podešavaju" svoje teorije. Odgovor leži u činjenici da teorije služe veoma korisnim ciljevima. Teorije imaju tri važne funkcije organizovanje, sumiranje i usmeravanje. One se moraju proveravati istraživanjem.
U menadžmentu su neke teorije doživljavale u jednom periodu veliku popularnost da bi se kasnije istraživanjem ustanovilo da one ne daju vidljive koristi u privrednoj praksi. Da bi se razumelo šta se može očekivati od neke teorije u oblasti menadžmenta treba razlikovati deskriptivne, normativne i prediktivne teorije. Deskriptivna teorija nastoji da opiše fenomen, događaj, funkciju ili posao. Normativna teorija opisuje način rada u idealnim uslovima. Zasnovana je na kompletnoj racionalnosti menadžmenta. Prediktivne teorije imaju za cilj opis i objašnjenje prošlosti i predviđanje budućnosti. Deskriptivne i normativne teorije pomažu menadžmentu da razume svoju ulogu i funkcionisanje u preduzeću u sadašnjosti. One se ne mogu koristiti za predviđanje.
Pojedini autori upozoravaju na neke greške koje treba izbegavati. Prvo da postoji kao kod odeće moda brojne menadžment teorije ne traju dugo. Zbog toga sugeriše da menadžment treba da posmatra teorije kao hir (prolaznu modu), dok se ne ustanovi da koriste. Druga greška je nekorisnost teorije. Svrha teorija menadžmenta je da se stvori mentalni model realnosti, što nije jednostavno. Realnost se ne može lako uprostiti. Treće, teorija može biti logično korektna, ali zasnovana na pogrešnim pretpostavkama. Četvrto je verovanje da "tražnja kreira njenu sopstvenu ponudu". Istina je da tražnja za teorijama od strane menadžmenta uvećava njihovu ponudu. Peto, treba biti oprezan sa opštim istinama. Činjenica da je teorija validna ne znači automatski da će dovesti do potpuno tačnog predviđanja. Šesto, u svetu sutrašnjice stečeno znanje ne mora biti relevantno. Svi ovi razlozi sugerišu opreznost menadžmentu.
Poslednjih godina dosta se čini na razvoju teorija koje pomažu menadžmentu da bolje sagleda preduzeće i sredinu u kojoj obavlja poslovnu aktivnost. Rezultati istraživanja moraju da doprinose teoriji kao znanju generisanom u nauci o menadžmentu.

3. ŠTA JE SPORTSKI MENADŽMENT?

U literaturi se nailazi na različite pojmove menadžmenta, a najčešće da je to “nauka o upravljanju”, “veština upravljanja”, “proces upravljanja”, dok neki smatraju da je to “filozofija upravljanja”. Menadžment u sportu obezbeđuje funkcionisanje celokupnog sistema sportske organizacije, prevdeći je iz jedne niže u željenu višu poziciju, uz dominantno uvažavanje generalnih ciljeva sporta i sportske organizacije, visoko vrednujući sve humane i pozitivne tekovine, sadržane u teoriji i filozofiji sporta
Menadžment se može odnositi na profitne i neprofitne organizacije i njegova primenjivost je različita u tim oblastima. Sport u celini, najčešće pripada neprofitnim organizacijama, društvenoj delatnosti ili „nadgradnji", i otuda se može govoriti o specifičnoj primeni principa menadžmenta u ovoj oblasti, koja mora poštovati svrhu postojanja sporta i sportske organizacije, njene ciljeve, kao i druge osobenosti. Međutim, sport, naročito onaj vrhunskog karaktera, danas sve više biva organizovan u sistemu profitnih organizacija koje se kao i druge organizacije iz biznisa neminovno pojavljuju na tržištu, bez koga se ne može zamisliti njihova poslovna, pa i sportska egzistencija. Na takve sportske organizacije može se primeniti podjednako menadžment profitnih i neprofitnih organizacija jer se neizbežno i u svakom slučaju moraju uvažavati misija, a zatiin teorijski i etički principi i zakonitosti samoga sporta.
Procesom menadžmenta obezbeđuje se sportska i poslovna efikasnost i stabilna pozicija sportske organizacije na duži rok. U sportskoj organizaciji menadžment obezbeđuje integralnost svih procesa i resursa koji su relevantni za upravljanje procesima i funkcijama, a pre svega da se ideje prtetoče u uspešnu realizaciju ciljeva. Menadžment u sportu je uspežno vođenje ideje ka cilju. On obezbeđuje funkcionisanje celokupnog sistema sportske organizacije, odnosno uspostavljanja sistema selekcije talenata, obezbeđuje stručni rad i stvara opšte uslove za pripremanje sportista za najviša dostignuća, stvara pretpostavke za organizovanje sportskih takmičenja, obezbeđivanje materijalnih i finansijskih sredstava i, naravno, obezbeduje komumiciranje sa sportskom javnošću.
Sportski menadžment je proces predviđanja, planiranja, organizovanja, rukovođenja, obezbeđenja kadra i kontrole ljudskih, materijalnih, finansijskih i drugih organizacionih resursa sportske organizacije, radi ostvarivanja utvrđenih ciljcva. Sportski menadžment je odgovoran za sve procese u sportskoj organizaciji, pre svega, za sportsku stabilnost i pozicioniranost organizacije, sportske i poslovne rezutate (profit), radnu efikasnost, racionalnost troškova i dr. U isto vreme menadžment predstavlja osnovu i pokretačku snagu razvoja sportske organizacije i sporta uopšte. Sportski menadžment, kao i u drugim oblastima, „uključuje skup znanja i veština" neophodnih za obezbeđenje razvoja mnogih, a naročito ljudskili resursa kao najznačajnijih za dostizanje postavljenih ciljeva u sportu.
Menadžment u sportu je sila koja organizuje i čini bazičnu i integralnu komponentu svake sportske i bilo koje druge aktivnosti u organizaciji. Tu silu čine ljudi, grupa ljudi, sa svojim sposobnostima, znanjima i veštinama, koji nose teret menadžmenta, a takve ljude nazivamo menadžerima.
Sport čine ljudi.U celom njegovom okruženju je čovek, bilo da je u menadžmentu, ili na sportskom igralištu. Čovek je pokretač svih aktivnosti i niko drugi i ništa drugo izvan te kategorije. Menadžment u sportu najmanje treba da se bavi tehnologijama, ili proizvodnim linijama i sličnim kategorijama, a najviše ljudima - sportistiina. U sportu je najvažniji resurs čovek sa svojim nadama, željama i stvaralačkom akcijom sportista i sportskih stručnjaka. Čovek je takođe najvažniji resurs menadžmenta, odnosno grupe ljudi koja u jednoj sportskoj organizaciji donosi krupne odluke, najčešće za i u ime drugih ljudi - sportista.
Više nego u drugim oblasdma, na primer, u proizvodnji ili ekonomiji, menadžment u sportu može doći u konflikt sa svojim osnovnim ljudskim resursom - sportistima. U svakom preduzeću cilj poslovne aktivnosti je profit, dok je u sportu osnovni cilj čovek kao sportski potencijal. Konflikti u proizvodnji najčešće su na nivou sindikalnih zahteva i slično. U sportu se, međutim, mogu razviti sukobi osnovnih interesa između menadžmenta i sportista. Ambicije menadžmenta nisu uvek podudarne s osnovnim stremljenjiina samih sportista. Ponekad menadžment naglašava poslovnu funkciju, što može biti u supromosti sa sportskim ambicijama samih sportista. Neretko se događa i suprotno — da menadžment teži sportskom uspehu, za razliku od sportista koji u svakoj sportskoj akciji vide materijalnu dobit.
Cilj i zadatak sportskog menadžmenta je da:
1) obezbedi sistematsko organizova-nje resursa,
2) upravlja cclokupnom strukturom sportske organizacije,
3) upravlja delovanjem celokupne menadžmentske strukture
4) upravlja radom nemenadžmentskih struktura
5) povećava sportsku produktivnost.
.
U sportskoj organizaciji menadžment, u širem smislu, obezbeđuje integralnost svih procesa koji su relevantni za upravljanje procesima i funkcijama, sa generalnim ciljem, da se stvorene ideje transformišu u uspešnu operacionalizaciju ciljeva.
U užem smislu, sportski menadžment predstvlja roces predviđanja, planiranja, organizovanja, rukovđenja, obezbeđivanja kadrovske politike i koontrole ljudskih, materijalnih i finansijskih i drugih organizacionih resursa sportske organizacije.
Konkretno, sportski menadžment predviđa sportski razvoj, planira opšte poslove u oblasti sporta, organizuje resurse, procese i funkcije, ostvaruje politiku razvoja ljudskih resursa, organizuje poslovnu funkciju, obezbeđuje komunikaciju i koordinaciju, kontroliše procese i eliminiše destruktivne konflikte. U sportskom menadžmentu, najvažniji resurs je sportista kao i njegov trener uz određene grupe ljudi koje donose veoma važne odluke za razvoj sportske organizacije i postizanje visokih sportskih vrednosti.

3.1 Metode sportskog menadžmenta

U sistemu menadžmenta metode zauzimaju posebao mesto ukoliko imaju isključivo praktičnu primenu.Upravo pomoću metoda menadžeri deluju na objekte kojima se upravlja u cilju njihovog podizanja sa jednog nižeg na drugi viši novo, odnosno prelaska iz trenutnog i željeno stanje.Metodi su načini ostvarivanja upravljačke delatnosti, koji s jedne strane predstavljaju proces realizacije funkcije memdžmenta, a s druge strane proces delovanja na osoblje organizacije sa ciljem da se njihov rad aktivira, pre svega stvaralački zainteresovan i aktivni karakter tog rada.Ta karakteristika pretpostavlja korišćenjc dvojakih metoda u menadžmentu.
Metodi ostvarivanja funkcija menadžmenta veoma su raznovrsni i mnogobrojni. Međutim, većina takvih mctoda biće razmatrana u okviru rasprave o svakoj pojedinačnoj funkciji menadžmenta, odnosno onim delovima knjige posvećenim konkretnim funkcionalnim podsistemima. Ovde treba napomenuti samo neke osnovne metode koje se primenjuju, na primer, prilikom analize ekonomskog sastava organizacije. To su metode sravnjivanja pokazatclja, metode srednjih veličina, metode grupisanja, korelacije, ekonomsko-matematičko modeliranje i mnoge druge.
Osnovni uslov efektivnosti i efikasnosti primene metoda menadžmenta nalazi se u kompleksnotn i istovremenom pokrivanju ekonomskih, pa i imovinskih, organizacionih, socijalnih i psiholoških interesa. Ljudi koji rade i deluju u okvirima sportske organizacije. U tom smislu najčešće korišćene metode menadžmenta nalaze se u okvirima ekonomskih, organizacionih, socijalnih i psiholoških metoda.

Slika 1. Klasifikacija metoda menadžmenta

3.2 Sportski menadžer

Rezultati istraživanja poslova koje obavljaju sportski menadžeri pokazuju da osnovu tog zanimanja karakterišu: zadaci, sposobnosti i znanja. Aktivnosti koje su neophodne da bi menadžeri sportskih klubova odgovorili ciljevima i svojoj profesionalnoj misiji, obuhvataju: konceptualne zadatke i reševanje problema sa naglašenim lokalnim aspektom što uključuje analizu razvoja kluba i razradu strategije upravljanja klubom, obavljanje poslova odnosa sa javnošću i menadžmenta komunikacija, kontrolisanja celine procesa (sportski ciljevi, budžet), menadžment ljudskog resursa, obezbeđivanje ponude sportskih aktivnosti i strukturaciji administracije kluba.
Izvršavanje zadataka pretpostavlja akciju u tri područja: konceptualnom (sposobnost razumevanja uloge kluba i njegovog okruženja), humanom (sposobnost rukovođenja grupom i organizacijom), tehničkom (sposobnost organizovanja i vođenja sportskog kluba). Radi postizanja svojih ciljeva, menadžer sportskog kluba treba da stekne teorijsku i praktičnu pozadinu koja obuhvata: istoriju, sociologiju sporta, ekonomiju sporta, marketing sporta, planiranje, pravo u sportu, menadžmenet ljudskih resursa.
- Funkcije menadžera u sportskom klubu obuhvataju:
- Menadžment (planiranje, organizovanje);
- Optimizaciju međuljudskih odnosa (kadrovanje, rukovođenje);
- Finansijske resurse i ekonomiku objekta (kontrolisanje, poslovna efikasnost);
-Menadžment događaja i marketing (praćenje i upravljanje).

Ove funkcije su prisutne u delokrugu rada svakog menadžera iako u različitom obimu na različitim nivoima menadžmenta. Menadžeri sa vrha piramide - genaralni direktori, sekretari i sl. - bdiju nad širim okruženjem organizacije, razvijaju njenu filozofiju, strategiju i politiku razvoja. Menadžeri srednjeg nivoa - šefovi odeljenja, rukovodioci stručnih štabova i sl. - bave se ciljevima svojih funkcionalnih područja (finansije, marketing, sistem informisanja i sl.) i odeljenja. Menadžeri prve linije - treneri, kapiteni timova, predradnici i grupovođe i sl. - zaokupljeni su prvenstveno radom sa ljudima, individualnim ciljevima sportista, njihovim takmičarskim karakteristikama, tehničko-taktičkim veštinama, motivisanošću.
Menadžeri imaju, unutar i izvan sportske organizacije - takođe društvene uloge. Prvo, interpersonalnu ulogu lidera ili predstavnika formalnih funkcija. Drugo, informativnu ulogu izvora obaveštenja o važnim podacima ili govornika - izveštača koji nastupa pred spoljnom publikom - javnošću. Treće uloga sudije - arbitra koji donosi odluku u trenutcima krize, pregovaranja i raspoređivanja - alokacije oskudnih sredstava - resursa.
Realizacija funkcija i društvenih uloga zahteva da menadžeri neprekidno stiču i usavršavaju tri vrste ekspertskih sposobnosti. Prvo, konceptualne - logičko - misaone sposobnosti koje obuhvataju moć analize, razjašnjavanja i rešavanja problema. Ove sposobnosti dobijaju na značaju sa rastom nivoa na kojem se menadžer nalazi u hijerarhiji upravljačkih ovlašćenja. Drugo, interpersonalne sposobnosti ili sposobnosti usmeravanja međuljudskih odnosa. Ove sposobnosti su važne na svim nivoima menadžmenta ali im značaj raste idući ka dnu piramide ovlašćenja. Treće, tehničke sposobnosti koje se odnose na posebne zahteve konkretne organizacije. Značaj ovih sposobnosti je najveći na nižim nivoima menadžmenta.
Glavni zadaci i odgovornosti menadžera sastoje se od planiranja, organizovanja, kontrolisanja i rukovođenja dnevnih radnih aktivnosti podređenih u određenoj grupi. Ovi zadaci pripadaju: Menadžeru korporacije - "Corporate manager" - ovoj grupi pripadaju osobe koje - kao direktori, glavni izvršni ili odeljenski menadžeri - upravljaju preduzećima ili organizacijama, ili odeljenjima, za čije upravljanje su potrebna ukupno tri ili više menadžera; Generalnom menadžeru - "General manager" - grupa koja obuhvata osobe koje upravljaju preduzećima, ili u nekim slučajevima organizacijama, za sopstveni račun ili račun vlasnika, uz manju ne menadžersku pomoć i uz asistenciju ne više od jednog menadžera koji takođe može da se svrsta u poslove koji su širi od poslova specijalizovanih menadžera u velikim preduzećima ili organizacijama.

4. PREDVIĐANJE KAO FUNKCIJA SPORTSKOG MENADŽMENTA

Zalaganje da se predviđanje tretira kao posebna funkcija menadžmenta, pa i sportskog menađžmenta, ima svoje opravdanje. Predviđanje je najčešće posmatrano kao deo planiranja, njegova nužna pretpostavka što je nesumnjivo tačno. Međutim, praksa pokazuje da se predviđaaje ne može posmatrati jedino u interakciji sa planiranjem. Predviđanje je kategorija i pojam za sebe. To je posebna funkcija, sa svojim principima, zaakonitostima i metodama, koje se u isto vreme razlikuju od planiranja i deo su svih drugih funkcija menadžmenta. Menadžeri u sportu moraju se baviti predviđanjem kao i u svim drngm poslovima i funkcijama. Na primer, odlučivanjem. Bez predviđanja nema razvoja sporta i ukoliko se njegova uloga umanji vezivanjem samo za jednu funkciju, sportske akcije će biti siromašnije. Predviđanjcm i njegovim pravilnim korišćenjem traže se novi, jasniji i sigumiji putevi prosperiteta sporta. Zbog značaja koji može da ima na razvoj sporta (čak i da nema drugog razloga), predviđanje traži poseban tretman kao nova funkcija sportskog menadžmenta.

4.1 Pojam predviđanja

Strategijski menadžment je u celini okrenut budućnosti. Zbog toga je neophodno predvideti buduća stanja i buduće događaje, kako bi se definisali ciljevi koje u budućnosti želimo postići i definisati strategije čijom realizacijom se može stići do budućih ciljeva.
Nije moguće govoriti o budućim ciljevima preduzaća, o namerama šta se želi postići u budućnosti, o pravcima kretanja u budućnosti,ako nemamo dovoljno informacija o toj budućnosti o kojoj govorimo, i o tome šta nas u budućnosti očekuje.
Budućnost je neizvesna i nepoznata i zato je potrebno dobrim predviđanjem smanjiti rizik mogućih poslovnih promašaja koji nastaju usled neizvesne i nepoznate budućnosti. Predviđanjem mi nastojimo da smanjimo neizvesnost i rizik koji nose nepoznati budući događaji i da neizvesnu i nepoznatu budućnost dovedemo do relativne izvesnosti, nepoznato do relativno poznatog.
U tom smilu metode predviđanja služe da nepoznate i naizgled nepredvidive ili teško predvidive događaje, dovedu do mogućnosti predviđanja i da nepoznato dovedu do koliko-toliko poznatog.

4.2 Sportsko predviđanje

Predviđanje sportskih rezultata i učešća na tržištu sportskih vrednosti, kao najznačajnijih sportskih kategorija u okviru sportske funkcije jedne sportske organizacije, nije jedino projektovanje budućnosti u sportu. Ali, predviđanje trendova sportskih rezultata je osnov i svrha menadžmenta u organizaciji i na njemu se zasnivaju i prognostičke aktivnosti. Predviđanje u sportu je projekcija ili procer nekog budućeg događaja ili stanja, ona je polazna osnova koju dalje slede ostale funkcije.
Pretpostavke su rezultat procesa predviđanja, koje se sprovode u planskoj akciji i svim funkcijama menadžmenta. Predviđanje budućih sportskih i sportsko-poslovnih događaja u sportu i u sportskoj organizaciji crpi svoje osnovne pretpostavke iz razvoja:
1. svetskog sporta, .
2. odgovarajuće sportske grane,
3. naučnih, stručnih i tehničko-tehnoloških znanja i dostignuća
4. konkurentskih sposobnosti sportskih organizacija.

Neki autori poistovećuju pojmove predviđanje i prognoziranje. Međutim, čini se da je prognoza u okviru predviđanja onaj konkretniji, precizniji i kvantifikovaniji korak u ,,viđenju" budućnosti. Pojam prognoziranja značajan je za sportsku nauku sa aspekta projektovanja opštih sportskih dostignuća određene sportske grane, individualnijih i kolektivnijih rezultata sportista u budućnosii.
Suština sportskog prognoziranja i predviđanja u sportu nije u tome šta će se događati u budućnosti, već šta treba danas učiniti da bi se dostigla planirana sutrašnjica.

4.3 Metode predviđanja

Jedan od osnovnih razloga da se opredelimo za predviđanje kao samostalnu funkciju menadžmenta jeste činjenica da je njegova posebnost izražena prisustvom samosvojnih metoda. Širok spektar metoda čini ovu funkciju ozbiljnom i nezaobilaznom u menadžmentu.
Ako predviđanje pokuša da odgonetne buduće događaje i to u svetlu neizvesnosti i rizika pre svega investicija i ulaganja u projekte koji će se realizovati u budućnosti onda je veoma značajno da se dobrim predviđanjem u podnošljivoj meri eliminiše mogućnost bilo kakvih promašaja na sportsko-poslovnom planu.
Predvidanje koristi bezbroj metoda koje su pre svega proverene u praksi. Metode predviđanja mogu biti jednostavne i komplikovane, preciznije i manje preciznije. Mogu da se odnose na period predviđanja i da odražavaju kratkoroćnost (od jednog do dva meseca), srednjoročnost (od tri meseca do godinu dana) i dugoročnost (od jedne do 10-15 godina).
Među najpoznatije metode predviđanja spadaju:
• Ekstrapolacija trenda;
• Regresiona analiza;
• Brainstorming;
• Delfi metoda;
• Senzitivna analiza;
• Scenario metod;
• Metod simulacije;
• Pattern metod;
• Drvo odlučivanja.

4.3.1 Ekstrapolacija trenda
Ova metoda koristi podatke iz prošlosti da bi se na osnovu njih predvidela budućnost. Ukoliko su raspoložive serije podataka koje opisuju događaje iz prošlosti, i ukoliko pretpostavimo kontinuitet događanja u sadašnjsti i budućnosti, onda možemo trendove koji pokazuju prošla događanja, da ekstrapoliramo u budućnost, i tako dobijemo željene projekcije u budućnosti.

4.3.2 Regresiona analiza
Regresiona naliza predstavlja statisitički metod pomoću koga se utvrđuju veze između određenih promenljivih veličina.
Regresiona analiza meri prosečne promene jedne veličine izazvane promenama druge veličine.
U mnogim slučajevima je veoma korisno da se utvrde veze između pojedinih veličina i uticaj promena pojedinih veličina usled promena drugih veličina koje mogu nastati u budućnosti.

4.3.3 Brainstorming
Brainstorming metoda spada u grupu intuitivnih metoda koja se primenjuje kroz organizovane sastanke grupe eksperata na kome oni raspravljaju o određenom problemu i iznose svoje ideje i pretpostavke za rešavanje problema.
Jedna od osnovnih karakteristika brainstorming metoda je potpuno slobodno iznošenje različitih ideja i omogućavanje potpuno slobodne atmosfere na sastanku za sve ideje, čime se podstiče kreativni potencijal pojedinaca i stvaranje velikog broja ideja.

4.3.4 Delfi metoda
Delfi metoda predstavlja najpoznatiji i najviše korišćenu metodu ekspertskih ocena.
Delfi metoda proučava i daje prognoze o neizvesnim situacijama za koje nismo u stanju da izvedemo objektivne statističke zakonitosti, formiramo model ili primenimo neku formalnu metodu. To su fenomeni koje je veoma teško kvantifikovati jer su, uglavnom kvalitativne prirode, odnosno fenomeni za koje ne postoji dovoljno statističkih podataka na osnovu kojih bi se izvršilo proučavanje.
Primena Delfi metode uključuje sistemsko i organizovano prikupljanje pojedinačnih predviđanja grupe eksperata, u cilju dobijanja tražene prognoze.

4.3.5 Analiza osetljivosti
Analiza osetljivosti predstavlja računski postupak predviđanja uticaja promena ulaznih podataka na izlazne rezultate jednog modela.
Analiza osetljivosti predstavlja računski postupak istraživanja i utvrđivanja uticaja promena polaznih veličina sa kojima se ulazi u predviđanje, na vrednosti pojedinih izlaznih predviđenih veličina, već i sagledavanje uticaja ovih promena na donetu odluku. Takođe i definisanje potrebnih mera i akcija kojima bi se vršilo smišljeno uticanje na pojedine faktore da bi se izbegli mogći događaji u budućnosti koji bi doveli do neželjenih promena pojedinih ulaznih veličina, a time i do neželjenih promena u efikasnosnit predviđenih akcija u budućnosti.

4.3.6 Metod scenarija
Metod scenarija predstavlja metod predviđanja budućnosti koji omogućava da se razvije više mogućih pogleda u budućnost, odnosno da se kvalitativno i kvantitativno opiše više alternativnih slika (prikaza) budućnosti.
Uz pomoć metoda scenarija definiše se globalni prilaz događanja kroz opis više povezanih parametara koji mogu biti kvantitativno ili kvalitativno izraženi. Ovi prikazi budućnosti predstavljaju scenarija budućih događanja.

4.3.7 Metod simulacije
Simulacija je metod kojim se, uz pomoć određenog modela, opisuje rad nekog realnog sistema i vrši istraživanje i analiza njegovog ponašanja u vremenu, kako bi se dobili potrebni zaključci.
Uz pomoć određenog modela mi siuliramo ponašanje realnog sistema i tako ostvarujemo mogućnost da pratimo promene određenih parametara i uticaj ovh promena na ponašanje elemenata sistema i sistema u celini.

ZAKLJUČAK

Menadžment je veoma atraktivna profesija. Ovo zbog toga što je reč o profesiji koja, ako se uspešno obavlja, omogućava visoke finansijske koristi, ugled, moć i vlast. Zato je i razumljivo da se sve veći broj stručnjaka (naročito mladih) - koji imaju elevantne (profesionalne) kompetencije opredeljuje da se profesionalno bave menadžmentom.
Od menadžera se traži samo „tri stvari”: prvo: uspeh, drugo: uspeh i treće: uspeh (odnosno: samo uspeh). Uspeh od menadžera ne zahtevaju samo vlasnici kapitala. Uspeh zahteva i porodica (ako je menadžer ima). Konačno, uspeh je potreban i samom menadžeru (kao ličnosti).
Menadžment u sportu predstavlja jednu od najvažnijih i ujedno najsloženijih delatnosti, koji obezbeđuju da se sportske i poslovne funkcije sprovode na što racionalniji, ekonomičniji i efikasniji način. Menadžment u sportskim organizacijama predviđa sportski razvoj, planira opšte poslove u oblasti sporta, organizuje sve relevantne resurse, procese i funkcije, ostvaruje politiku razvoja ljudskih resursa, organizuje sportsku i poslovnu funkciju, obezbeđuje komunikaciju i koordinaciju, odlučuje o sprovođenju najpovoljnijih rešenja, kontroliše procese i eliminiše destruktivne konflikte. Bez sportske organizacije menadžment ne može da obezbedi svoj funkcionalni sadržaj, i obratno, bez menadžmenta sportska organizacija nema integralnu, odnosno optimalnu moć za svoje delovanje i strategijski razvoj. Menadžment ljudskih resursa u sportu predstavlja nov teorijski, naučni i pragmatični pristup, koji se, s jedne strane, odnosi na upravljanje sportistima od strane trenera, tima stručnjaka i sportskih naučnika, a sa druge strane, na efikasno i efektivno upravljanje celokupnom sportskom organizacijom od strane upravljača u sportu, sportskog menadžera, marketing menadžera i sportskih volontera.

LITERATURA

1. Drucker P.(1995),Menadžment za budućnost, Privredni pregled, Beograd,
2. Tomić, M. (1995). Menadžment u sportu. Beograd: Mitenko
3. Malacko, J., Rađo, I. (2006). Menadžment ljudskih resursa u sportu. Sarajevo: Univerzitet u Sarajevu,
4. Životić, D. (2007). Menadžment u sportu. Beograd: Univerzitet "Braća Karić" u Beogradu, Fakultet za menadžment u sportu.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD