Investicije i ekonomski razvoj

Teorija proširene društvene reprodukcije istovremeno prestavlja i teoriju privrednog odnosno ekonomskog razvoja.
Analiza uslova funkcionisanja ekonomskog, odnosno privrednog razvoja vrlo rano je postala predmet izucavanja politicke ekonomije. Još je u vreme fiziokrata, njihov glavni prestavnik Fransoa Kene istraživao zakone obnavljanja proizvodnje u makro ekonomskim razmerama. Medutim na savremenom nivou razvoja ekonomske teorije od politicke ekonomije ne ocekuje se samo da objašnjava proces društvene reprodukcije, vec da vrši ekonomsku analizu i da na taj nacin ukaže na moguci izbor sredstava, puteva i metoda koji se mogu upotrebiti za realizaciju ciljeva privrednog razvoja. Na ovaj nacin ekonomska teorija formira odredenu osnovu na bazi koje se donose odluke kojima se vrši regulisanje i usmeravanje tokova procesa društvene reprodukcije.
Pod ekonomskim rastom podrazumevamo stalno povecavanje obima proizvodnje u jednoj zemlji, odnosno porast bruto društvenog proizvoda kao osnovnog kvantitativnog pokazatelja kretanja proizvodnje u periodu od godinu dana.
Privredni razvoj prestavlja, ne samo kvantitativne promene kada je u pitanju ekonomski položaj odredene zemlje, vec i kvalitativne promene (menjanje privredne strukture, pojava novih grana i delatnosti, novih zanimanja i sl.) koje vode ka boljem i potpunijem zadovoljavanju svih covekovih potreba (ne samo ekonomskih vec i na pr. kulturnih).
U ekonomskoj teoriji, kao i u teoriji privrednog razvoja opšte je poznata postavka da razvoj proizvodnih kapaciteta i proizvodnje stoji u funkcionalnoj meduzavisnosti s investicijama. Vecina istaknutih ekonomista teoreticara privrednog razvoja, od Marxa pa dalje, tretirali su privredni razvoj kao funkciju akomulacije kapitala, odnosno kao funkciju investicija.
Uzimajuci u obzir i druge relevantne faktore koji stoje u funkcionalnoj meduzavisnosti s fenomenom privrednog razvoja (kao što su u prvom redu odredena kolicina i struktura živoga rada), moglo bi se reci da i privredni razvoj u celini cini funkciju investicija.

To znaci da se, polazeci od opšteg izraza funkcionalnih meduzavisnosti Y = f (x), može reci da je:

PR = f (I, d)

gde je:

PR = privredni razvoj
I = investicije
d = drugi faktori (prvenstveno ljudski faktor) koji kao nezavisne varijable stoje u funkcionalnoj meduzavisnosti s privrednim razvojem.

Nije potrebno posebno naglašavati da se prilikom traženja odgovarajucih funkcionalnih veza izmadu investicija i privrednog razvoja implicite pretpostavlja traženje meduzavisnosti izmedu povecanja produktivnosti živoga rada i privrednog razvoja.

Buduci da se u visoko razvijenim privredama – gde više nema znatnijih mogucnosti transfera živoga rada iz niže produktivnih, poljoprivrednih, u više produktivne, nepoljoprivredne, delatnosti – porast produktivnosti rada pojavljuje prvenstveno kao funkcija tehnickog progresa, može se utvrditi da je, u krajnjoj liniji, i celi privredni razvoj funkcija tehnickog progresa, odnosno porasta društvene produktivnosti rada.

No, samo se po sebi razume da se tretiranje privrednog rasta kao funkcije tehnickog progresa može uzeti samo kao ekstremni slucaj, jer još ne postoji nijedna zemlja, odnosno nijedna privreda u kojoj proces privrednog rasta tece samo kao funkcija porasta produktivnosti rada i tehnickog napretka. Stoga se analiza kvalitativnih karakteristika privrednog razvoja obicno temelji na dva faktora:
1) na porastu produktivnosti rada i
2) na povecanju kolicine živoga rada.

Nešto konkretniji oblik funkcionalne meduzavisnosti izmedu privrednog razvoja i investicija može se determinirati izrazom:

r = _s
      k

gde je:
r = stopa privrednog rasta
s = stopa investivcija
k = kapitalni koeficjent.

Ekonomski rast i akumulacija kapitala

Da bi bolje razumeli akumulaciju kapitala i tehnološke promene koje uticu na ekonomiju, neophodno je razraditi neoklasicni model ekonomskog rasta. Taj model razvio je Robert Solow, koji je 1987 godine dobio Nobelovu nagradu za taj model i druge doprinose u teoriji ekonomskog rasta.
Neoklasicni model ekonomskog rasta opisuje ekonomiju u kojoj je jedinstveni homogeni output proizvodi dva imputa: kapital i rad. Ovde je rast rada van domašaja ekonomije i na njega ne uticu ekonomske determinante. Uz to, predpostavka je da u privredi vlada potpuna konkurencija i puna zaposlenost, tako da se može analizirati rast potencijalnog outputa.
Kod neoklasicnog modela najznacajnije mesto imaju kapital i tehnološke promene. Više puta do sada smo konstatovali da pod kapitalom podrazumevamo trajna proizvodna dobra koja kao sredstva za rad služe u proizvodnji drugih dobara. Kapitalna dobra ukljucuju: zgrade, fabrike, kuce, kompijutere, alate, opremu, zalihe gotove robe i robe u pocesu proizvodnje. Sve to skupa nazivamo agregatnom masom kapitala, odnosno kapitalnim dobrima, i obelezavamo sa “k”. Kapitalna dobra izražavamo u univerzalnim vrednostima, odnosno u valuti (dolari, dinari, evri i sl.).
U analizi ekonomskog rasta, ekonomisti naglašavaju potrebu za povecanjem kapitalne opremljenosti, što znaci da se kolicina kapitala po radniku stalno povecava.
Primeri povecanja kapitalne opremljenosti ukljucuju multiplikovanje poljoprivrednih mašina i irigacionih sistema u poljoprivrednoj proizvodnji, brzih železnickih pruga, autoputeva u transportu, kompijutera i komunikaciskih sistema u bankarstvu itd.

Pojam investicija

Ekonomska kategorija investicija može se definisati na razne nacine. Ipak je najviše udomacena ona definicja u kojoj pod pojmom investicija u najširem smislu te reci podrazumevamo ulaganja u fiksne i obrtne fondove. Prema tome možemo reci da investicije predstavljaju onaj deo društvenog produkta (u izrazu društvenog proizvoda ili nacionalnog dohotka) koji se u procesu njegove konacne raspodele i upotrebe nije potrošio (u smislu pojedinacne, opšte i zajednicke potrošnje), nego je upotrebljen za zamenu istrošenih i dotrajalih i za izgradnju novih kapaciteta.

Ako se pod pojmom investicija razume ne samo ulaganje za zamenu dotrajalih i rashodovanih i za izgradnju novih kapaciteta nego isto tako ulaganje za održavanje postojecih potencijala, to znaci da je u pojam investicija ukljucena i delatnost tzv. investicionog održavanja. U tom se slucaju i koncept amortizacije mora prilagoditi toj postavci, što znaci da se ukupni amortizacioni fond deli na deo koji ide na investiciono održavanje i deo koji se troši za zamenu dotrajalih i rashodovanih fiksnih fondova.

Takvo definisanje pojma investicija bilo je prihvaceno i sprovodeno u praksi naše primenjene ekonomske analize i planiranja sve do 1957god. Sredinom te godine naša je službena statistika napustila takav koncept o investicijama i prihvatila koncept koji su preporucili ekonomsti metodolozi iz organizacije Ujedinjenih naroda i koji je prihvatila vecina zemalja clanica.

Prema tom konceptu, pod investicijama se podrazumevaju samo ona ulaganja koja su izvršena za zamenu dotrajalih i istrošenih i izgradnju novih kapaciteta, dok se održavanje postojecih kapaciteta ne smatra investicionom delatnošcu, vec ono tereti troškove domace proizvodnje.

I pored toga što je pitanje užeg ili šireg tretiranja pojma investicija, u krajnjoj liniji, stvar konvencije, ipak se cini da je, s mnogih aspekata gledano, uži koncept investicija kako ga preporucuje metodologija UN nešto logicniji, pa prema tome, za ekonomsku analizu i planiranje i prihvatljiviji.

Ta se logicnost i prihvatljivost ogleda pre svega u cinjenici da investiciono održavanje nema za posledicu ni zamenu postojecih dotrajalih ni izgradnju novih kapaciteta, što znaci da nema za posledicu ni zamenu ni povecanje fiksnih fondova, pa prema tome, i nema po svojoj suštini pravi investicioni karakter.

Usvajajajuci navedeni koncept investicija koji preporucuje metodologija UN, ocigledno bi se moglo reci da pod investicijama razumemo onaj deo društvenog produkta koji je prostao nakon podmirenja ukupne potrošnje (opšte, zajednicke i licne) i koji je upotrebljen za zamenu dotrajalih i rashodovanih i izgradnju novih potencijala odredene privrede.

Podela investicija

U pogledu podele investicija po njihovoj nameni, u ekonomskoj literaturi se obicno susrecemo sa dve osnovne skupine investicija. To su investicije u fiksne fondove (osnovne fondove) i investicije u obrtne fondove.
Pod investicijama u fiksne fondove podrazumevamo ulaganja u objekte trajnog karaktera kao što su zgrade, oprema, dugorocni nasadi, saobracajnice, luke i sl.
Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u sirovine, poluproizvode, nedovršene proizvode i gotove proizvode. Drugim recima, pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u povecanje odgovarajucih zaliha privrede.
Da bi se shvatila bitna razlika izmedu te dve kategorije investicija, potrebno je istaknuti suštinsku razliku izmedu fiksnih i obrtnih fondova.
Osnovna ekonomska karakteristika fiksnih fondova ogleda se u cinjenici da se njihovo trošenje odvija u toku dugih vremenskih perioda i u toku velikog niza proizvonih ciklusa koji se stalno i kontinuirano ponavljaju, prema tome, osnovna je karakteristika fiksnih fondova da oni daju odgovarajuce (proizvodne ili neproizvodne) usluge u toku niza godina i da u tom periodu u okviru svakog od mnogobrojnih proizvodnih ciklusa prenose sukcesivno deo svojih vrednosti na proizvedena dobra i usluge. To, drugim recima znaci da je osnovna ekonomska karakteristika fiksnih fondova u tome da se oni amortizuju. Zato je pojam amortizacije iskljucivo vezan za kategoriju fiksnih fondova.
Osnovna ekonomska karakteristika obrtnih fondova ogleda se u tome što se oni, za razliku od fiksnih fondova koji se sukcesivno troše u velikom broju proizvodnih ciklusa, potroše u toku samo jednog proizvodnog ciklusa. Prema tome, obrtni se fondovi ne amortizuju.
Ocigledno bi se moglo reci da svaki investicioni zahvat na liniji povecanja fiksnih fondova redovno treba da prati i odgovarajuci investicioni zahvat na liniji povecanja obrtnih fondova.
Nije ni potrebno naglašavati da se znatno najveci deo investicija svake nacionalne privrede odnosi na investicije u fiksne fondove, dok investicije u obrtne fondove predstavljaju tek jedan manji deo ukupnih investicija. Investicije u obrtne fondove privrenog razvoja su 80-tih godina u Jugoslaviji iznosile oko 1/5 od ukupnih investicija.
U vezi sa samim pojmom investicija kako u fiksne tako i u obrtne fondove treba reci još i to da je tom pojmu inheretna dinamika jer investirati u isto vreme znaci necemu dodavati, odnosno, ocigledno govoreci, nešto akomulirati. Iz onoga što je o pojmu investicija vec receno može se razabrati da investicije u fiksne fodove imaju za rezultat uvecanje fiksnog dela proizvedenog nacionalnog bogatsva, a investicije u obrtne fondove uvecavaju odgovarajuci obrtni deo proizvedenog nacionalnog bogatstva, što, drugim recima, znaci da investicije u obrtne fondove povecavaju velicinu zaliha u privredi. Pema tome se ukupno poizvedeno nacionalno bogatstvo povecava i akumulira u pocesu investianja kao rezultat odgovarajucih velicina investicija.
Rukovodeci se istim principom po kojem smo investicije podelili na dve osnovne skupine, tj. na investicije u fiksne fondove i na investicije u obrtne fondove, ekonomska kategorija investicija može se dalje, takode po nameni, deliti i na druge skupine.
Tu u prvom redu dolazi podela na investicije u proizvodne ili privredne (sektore, grane i komplekse delatnosti) fondove (fiksne i obrtne) i na investicije u neproizvodne (ili neprivredne) fondove.
Osim po nameni na proizvodne i neproizvodne, investicije možemo podeliti i po njihovoj tehnickoj strukturi. Pod tehnickom strukturom investicija podrazumevamo odnose izmedu velicine investicija koje su uložene u pojedine kategorije investicionih dobara.
Prema nomenklaturi koja je kod nas prihvacena i ustaljena kao i prema našoj statisticko-planskoj praksi, investicije se po tehnickoj strukturi dele na tri osnovne kategorije. To su: gradevinski radovi, oprema (uvozna i domaca) i ostalo (otkup raznih licenci, investiciona ulaganja u studije i istraživanje, povecanje osnovnog stada kupovinom stoke itd.).
Osim toga investicije se po nameni mogu deliti i na investicije u nove objekte i investicije koje se ulažu u rekonstrukciju, modernizaciju, nadogradnju, proširenje itd. postojecih objekata.
Osim po kriterijumu namene investicije možemo deliti i po kriterijumu izvora finansiranja. Takvu podelu investicija možemo, medutim, izvršiti samo s makroekonomskog aspekta jer je s to aspekta kriterijum izvora finansiranja investicija, u smislu naših razrada, uglavno irelevantan..
Kao što se i kod niza drugih ekonomskih kategorija može zapaziti, tako se i kod ekonomske kategorije investicija javlja izvesna razlika kada tu kategoriju tretiramo sa stanovišta privrede kao celine (tj. sa makroekonomskog aspekta) i sa stanovišta pojedine organizacije udruženog rada (tj. s mikroekonomskog aspekta).
Tretirajuci ekonomsku kategoriju investicija sa stajališta privrede kao celine, tj. s makroekonomskog aspekta, može se govoriti o tri kategorije investicija, i to uzimajuci kao kriterijum ove kategorizacije izvore finansiranja.
Prema tome, kada se bavimo problemima analize investicija i fiksnih fondova s makroekonomskog stanovišta, onda nas zanima ne samo velicina utrošenih sredstava u kapitalna i trajna dobra uopšte nego isto tako i struktura izvora tih sredstava.
Kada kažemo da nas u makroekonomskoj analizi investicija zanima struktura izvora sredstava za finansiranje investicija, onda prvenstveno mislimo na makroekonomsku strukturu njihovog izvora finansiranja. To, drugim recima, znaci da nas u makroekonomskoj analizi investicija zanima osim same njihove velicine i informacija o tome koliko je sredstava za investicije bilo utrošeno iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka, a koliko iz odgovarajucih amortizacionih fondova.
Prema kriterijumu izvora finansiranja sve one investicije koje su finansirane iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka kategorišemo kao neto–investicije, a one investicije koje su finansirane i iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka i iz odgovarajucih amortizacionih fondova nazivamo bruto–investicije. Treca makroekonomska kategorija investicija jesu nove investicije, koje se po velicini nalaze izmedu bruto–investicija i neto–investicija.
Vec iz onoga što je receno može se razabrati da su i bruto–investicije, i neto–investicije, i nove investicije izrazito makroekonomske kategorije pa ih samo u tom smislu možemo podesno konceptirati.
Medutim, kada ekonomsku kategoriju investicija tretiramo s mikroekonomskog stanovišta, situacija je nešto drugacija. Ta razlika u tretiranju pojma investicija s makroekonomskog i mikroekonomskog stanovišta proizilazi, uglavnom, odatle što je s mikroekonomskog aspekta kriteijum izvora sredstava za finansiranje investicija uglavnom irelevantan, a ako bi za neke aspekte bio i relevantan, takav bi se kriterijum u praksi teško mogao primeniti.
Zato se mikroekonomski aspekt pojma investicija zadovoljava uglavnom formulacijom da se pod investicijama podrazumeva trošenje sredstava za zamenu postojecih (dotrajalih i rashodovanih) i izgradnju novih fiksnih fondova, bez obzira na strukturu izvora njihovog finansiranja.
Iz svega što je rešeno proizilazi zakljucak da je za makroekonomske aspekte analiza investicija vrlo relevantna informacija o njihovoj ekonomskoj stukturi, dok je za mikroekonomske aspekte analize investicija ta informacija uglavnom irelevantna.
I kada je rec o nekim razlikama izmedu makroekonomskog i mikroekonomskog pojma investicija, onda treba reci da se te razlike uglavnom svode na pitanje relevantnosti i irelevantnosti izvora sedstava za njihovo finansiranje.
To, drugim recima, znaci da se pitanje tih razlika u osnovi svodi na to da li je kriterijum njihove ekonomske strukture (u smislu izvora finansiranja) relevantan ili nije.
Kao što se na osnovi onoga što je o tretiranom problemu bilo receno može razabrati, taj je kriterijum s makroekonomskog aspekta analize investicija vrlo relevantan, dok je s mikroekonomskog aspekta uglavnom irelevantan.

Pojavni oblici investicija i srodnih skupina

Uloga investicija u ekonomskom razvoju nesumljivo je neobicno važna. Premda medu ekonomistima postoje razlike u vrednovanju te važnosti, ipak se svi slažu u jednoj opštoj postavci – da su investicije jedan od bitnih faktora ekonomskog razvoja.
Stoga je sasvim razumljivo šta su klasici ekonomske znanosti posvecivali investicijama neobicno veliku pažnju. I Marks takode, narucito u svom najznacajnijem delu Kapitalu, posvecuje veliku pažnju investicijama i srodnim skupovima zbog toga što je nemoguce iole kompleksnije analizirati investicije, a da se pri tome analiziraju i odgovarajuce srodne skupine koje s kategorijom investicija stoje u funkcionalnoj meduzavisnosti. Ta se postavka posebno odnosi na analizu i ocenu funkcionalnih meduzavisnosti izmedu investicija i ekonomskog razvoja. Cak i najelementarnije prikazivanje pojavnih oblika tih meduzavisnosti može podesno ilustrovati navedenu postavku. Naime, podemo li od najopštenije postavke – da razvoj proizvodnih kapaciteta i proizvodnje stoji u funkcionalnoj meduzavisnosti s investicijama, onda se odmah namece pitanje: kakav je karakter i kakvi su pojavni oblici tih meduzavisnosti.
To se pitanje pogotovu namece ako podemo od opšte prihvacene postavke da uzmemo li u obzir i sve druge relevantne faktore koji stoje u funkcionalnoj meduzavisnosti s fenomenom privrednog rasta – onda se i privredni razvoj u celini može tretirati kao funkcija investicija.

Rastavimo li navedenu postavku na faktore, doci cemo do spoznaje da je rast fiksnih fondova, u kojima je sadržan i porast odgovarajucih proizvodnih kapaciteta, u neposrednoj funkcionalnoj meduzavisnosti s investicijama.
Pri tome je posve razumljivo da je porast fiksnih (ili osnovnih) fondova u funkcionalnoj meduzavisnosti s investicijama u fiksne fondove, a ne s ukupnim investicijama, koje u sebi sadržavaju i odgovarajuce izdvajanje iz društvenog proizvoda za povecanje obrtnih fondova, odnosno za povecanje zaliha.
Osnovne razlike izmecu fiksnih i obrtnih fondova ogledaju se u tome što se fiksni fondovi troše postepeno u toku velikog broja proizvodnih (reprodukcionih) ciklusa, dok se obrtni fondovi potroše u toku samo jednog proizvodnog ciklusa.

Kao što je receno, investicije u fiksne fondove povecavaju fizicki obim i vrednost fiksnih fondova, dok investicije u obrtne fondove povecavaju vrednost i fizicki obim obrtnih fondova. Jednoj i drugoj kategoriji investicija zajednicko je da obe predstavljaju povecanje odgovarajucih (fiksnih ili obrtnih) fondova, što drugim recima, znaci da obe predstavljaju povecanje opredmecene, tj. materijalizovane društvene akomulacije u smislu povecanja odgovarajuceg dela proizvodnog nacionalnog bogatstva.

Pri tome, s obzirom na pojavne oblike i karakter funkcionalnih meduzavisnosti izmedu investicija i privrednog rasta, nije irelevantno kakva je proporcija izmedu investicija u fiksne fondove i investicija u obrtne fondove u ukupnim investicijama. Premda ne postoji neki optimalni odnos koji bi se (uopšteno) mogao primeniti na sve privrede i na razne faze razvoja, ipak se uopšteno može reci da u normalnim uslovima investicije u fiksne fondove treba da cine najveci deo ukupnih investicija. U najrazvijenijim i dobro organizovanim privredama investicije u obrtne fondove obicno se krecu izmedu 10 i 20% ukupnih bruto-investicija. Manji deo investicija u obrtna sredstva u ukupnim investicijama obicno je odraz bolje društvene organizacije rada, vece efikasnosti privrednog sistema, brže i efikasnije cirkulacije obrtnih fondova, pa, prema tome i vece ekonomske efikasnosti i društvene rentabilnosti investicija. Kada se navedeni odnos izmedu investicija u fiksne fondove i investicija u obrtne fondove pogoršava, odnosno kada investicije u obrtne fondove pocnu znatnije rasti, to je obicno znak da su u procesu društvene reprodukcije i privrednog rasta nastali neki poremecaji. Takve su pojave obicno propracene usporavanjem privrednog razvoja i smanjenjem ekonomske efikasnosti društvene rentabilnosti investicija, odnosno društvene akomulacije. Ta se pojava može objasniti time što investicije u fiksne fondove imaju za rezultat povecanje proizvodnih kapaciteta, dok investicije u obrtne fondove imaju za rezultat povecanje zaliha sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda. Samo se po sebi razume da preterano povecanje zaliha, tj. takvo povecanje koje nije preduslov za normalan proces društvene reprodukcije, dolazi kao rezultat stanovitih poremecaja u mehanizmu funkcionisanja odgovarajuceg privrednog sistema. U tom smislu narušavanje normalnih (ekonomski opravdanog) razmera izmedu investicija u fiksne fondove i investicija u obrtne fondove, odnosno preterano povecanje investicija u obrtne fondove dovodi do sniženja ekonomske efikasnosti ukupne akomulacije privrede.

Bruto – investicije

U teoriji privrednog razvoja ili, bolje receno, u onom njenom delu koji se odnosi na teoriju investicija i fiksnih fondova pod pojmom bruto-investicija razume se onaj deo društvenog proizvoda koji u procesu njegove konacne raspodele i upotrebe nije potrošen (u smislu licne i opšte potrošnje), nego je i upotrebljen za održavanje postojecih, zamenu istrošenih i rashodovanih i izgradnju novih fiksnih fondova i povecanje obrtnih fondova.

Ako je pojam bruto-investicija i amortizacije konceptovan u smislu navedene metodologije organizacije Ujedinjenih naroda, onda se kategorija investicionog održavanja iskljucuje iz njihovog obuhvata.
U tom se slucaju, naime, pod pojmom bruto-investicija podrazumeva onaj deo društvenog proizvoda koji je u pocesu njegove konacne raspodele i upotrebe utrošen za zamenu dotrajalih i izgradnju novih fiksnih i povecanje obrtnih fondova.
Takvo konceptovanje i tumacenje pojma bruto-investicija zastupano je danas u velikoj vecini zemalja clanica UN.

Kada je rec o pojmu bruto-investicija u obrtne fondove, onda treba reci da(premda se termin upotrebljava)nema prakticne razlike izmedu bruto i neto tretiranja i tumacenja pojma investicija u obrtne fondove. To ne postojanje suštinske razlike izmedu bruto i neto aspekta investicija u obrtne fondove proizilazi iz samog karaktera obrtnih fondova. Naime, ako pod investicijama u obrtne fondove, kako je vec spomenuto, podrazumevamo one investicije koje su utrošene na povecanje zaliha, onda je jasno da, s obzirom na razlike u osnovnim ekonomskim kaakteristikama fiksnih i obrtnih fondova, ne možemo govoriti o bruto-investicijama i neto-investicijama u obrtne fondove, nego se u ovom slucaju odgovarajuce vrednosti i velicine uzimaju bruto za neto.
Ekonomska struktura bruto-investicija determinirana je odnosima amortizacije, zamene, neto-investicija i novih investicija.
Ako su kao izvor finansiranja neke mase bruto-investicija u vecoj meri bila zastupana sredstva odgovarajucih amortizacionih fondova, a manje sredstva iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka, onda je u ekonomskoj strukturi bruto-investicija veci udeo amortizacije od neto-investicija, i obratno.
Prema tome, bruto-investicije ne predstavljaju homogenu ekonomsku kategoriju, nego heterogenu kategoriju koja u sebi sadržava kako faktore proste tako i faktore proširene reprodukcije.
Zato se u statistickim i ekonomskim analizama velicina bruto-investicija može iskazati samo kao pozitivna ili ravna nulu. Negativne vrednosti kategorija bruto-investicija ne može imati jer odredenu velicinu investicija (u smislu bruto-investicija) možemo uložiti ili ne uložiti, ali je ne možemo uložiti negativno.
Ako dode do takve pojave da ukupna masa bruto investicija ne sadrži uopšte u svojoj ekonomskoj strukturi investicije koje se finansiraju iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka, nego samo investicije koje se finansiraju iz sredstava amortizacije, onda su bruto-investicije jednake amortizaciji, a neto-investicije jednake nuli.
Medutim, ako u okviru nekog obracunskog perioda ne bi usledila nikakva investiciona aktivnost, što znaci da bi bruto-investicije bile ravne nuli, onda bi kategorija neto-investicija bila negativna velicina koja je jednaka velicini odgovarajuce ekonomske amortizacije, samo, razumljivo, sa suprotnim (negativnim) predznakom.
Kumulativ bruto-investicija ne oznacava se u teoriji investicija i fiksnih fondova nekim posebnim terminom i nema neko sasvim odredeno znacenje, osim što se uzima kao merilo ukupnih izdvajanja za investicionu potrošnju u okviru posmatranog perioda.
Odnos izmedu ukupnih bruto-investicija i odgovarajuceg društvenog proizvoda u okviru obracunskog ili posmatranog perioda naziva se u teoriji privrednog razvoja – stopa investicija.
Taj odnos u kobinaciji sa kapitalnim koeficjentom predstavlja polaznu statisticko-dokumentacionu osnovu mnogih ekonometrijskih modela pivrednog razvoja.
Naime, makroekonomski gledano, stopa privrednog razvoja u upravnoj je proporciji sa stopom investicija i u obrnutoj s vrednošcu kapitalnog koeficjenta.
S tim u vezi treba reci da su za konstrukciju spomenutih ekonometrijskih modela rasta pored bruto-investicija relevantne i one kategorije investicija koje su po svojem ekonomskom sadržaju homogene i u celini predstavljaju elemente akomulacije i proširene reprodukcije.
No, i bez obzira na to što su bruto-investicije po svom ekonomskom sadržaju heterogena kategorija (koja u sebi ukljucuje kako elemente proste tako i elemente proširene reprodukcije), u ekonomskoj analizi i planiranju bruto-investicije uvek predstavljaju polazno statisticko-dokumentacionu i analiticku osnovu. To je i sasvim razumljivo ako imamo u vidu da se prakticki sve funkcionalne meduzavisnosti u procesu akomulacije fiksnih fondova formiraju kao funkcija toka bruto-investicija.

Neto – investicije

U teoriji investicija i fiksnih fondova pod pojmom neto-investicija podrazumeva se onaj deo nacionalnog dohotka koji je u procesu njegove rapodele i konacne upotrebe u okviru obracunskog ili posmatranog perioda upotrebljen za izgradnju novih fiksnih i za povecanje obrtnih fondova.
U pogledu neto-investicija u obrtne fondove odnosno povecanje zaliha vrede sve one postavke koje smo naveli prilikom tretiranja pojma bruto-investicija.
Vec iz same takve definicije pojma neto-investicija proizilazi da se one u celini finansiraju iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka. Staticki se neto-investicije procenjuju tako da se od bruto-investicija odbija cela velicina ekonomske amortizacije.
Kumulativ neto-investicija u procesu akomulacije fiksnih fondova oznacava nam ukupnu neto (sadašnju) vrednost onih fiksnih fondova koji su se formirali do momenta obracuna (procene) ili promatranja.

U pogledu ekonomske strukture treba reci da neto-investicije predstavljaju homogenu kategoriju, koja može imati pozitivne i negativne vrednosti ili biti ravna nuli. Kada su bruto-investicije vece od amortizacje, neto-investicije imaju pozitivnu vrednost jer se jedan deo bruto-investicija finansirao i iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka. Kada su bruto-investicije jednake amortizaciji, neto-investicije su ravne nuli jer se nijedan deo bruto-investicija nije finansirao iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka. Konacno, kada su bruto-investicije manje od amortizacije, neto-investicije su negativne. To je znak da u procesu akomulacije fiksnih fondova ne samo da nije usledila proširena reprodukcija (jer se investicije nisu finansirale iz tekuce aspodele nacionalnog dohotka) nego da nije obavljena ni prosta reprodukcija (jer se nije utrošila niti cela amortizacija), što je u isto vreme znak da je u privredi nastupio proces dezinvesticija (ili dezinvestiranja), odnosno trošenja i smanjivanja postojece supstance fiksnih fondova.

Odnos izmedu neto-investicija i nacionalnog dohotka obicno se u teoriji investicija i fiksnih fondova kao i u primenjenoj ekonomskoj analizi i planiranju naziva stopom neto-investicija. Ako se radi o neto-investicijama u privredne delatnosti, onda se taj odnos naziva i stopom akomulacije.
Sve do novijeg vremena u teoriji privrednog razvoja, a isto tako i u ekonomskoj literaturi, za pojam neto privrednih investicija vezivao se pojam stvarne akomulacije. Polazilo se, naime, od pretpostavke da su neto-investicije najviše relevantna kategorija privrednog rasta i proširene reprodukcije. Prema tim pretpostavkama privredni je razvoj bio u prvom redu tretiran kao funkcija neto-investicija.
Navedene su postavke u teoriji privrednog razvoja usledile kao rezultat neadekvatnih pretpostavki da je amortizacija u celini faktor proste reprodukcije i da, prema tome, treba da u celini predstavlja odbitnu stavku kada se radi o razgranicavanju s kategorijama proširene reprodukcije i privrednog rasta.

Nove investicije

Nove investicije možemo definisati kao onaj deo novog proizvoda (ili novog društvenog proizvoda) koji je u procesu njegove konacne raspodele upotrebljen za izgradnju novih fiksnih fondova.
Ekonomska kategorija novog proizvoda može se definisati kao društveni proizvod koji nije reduciran za celi iznos amortizacije, nego samo za velicinu zamene.
Drugim recima, novi proizvod mogli bismo definisati kao onaj deo društvenog bruto-proizvoda ili društvenog proizvoda koji se u procesu njegove konacne raspodele u celini može upotrebiti za potrošnju, a da se pri tome u potpunosti sacuva vrednost postojecih fiksnih fondova.
Prema tome, izvori finansiranja novih investicija jesu: tekuca raspodela nacionalnog dohotka (za iznos neto-investicija) i akumulativni deo amortizacije, odnosno višak amortizacije nad zamenom.
To znaci da su nove investicije (isto kao i neto investicije) homogena kategorija i da ucelini predstavljaju faktor akomulacije i proširene reprodukcije.
Kumulativ novih investicija daje bruto-vrednost fiksnih fondova. U toj je vrednosti u nacelu izražen fizicki obim proizvodnih kapaciteta koji su sadržani u odredenoj skupini fiksnih fondova.
Aktivirane nove investicije, prema tome, najbolji su indikator rasta ili pada proizvodnih kapaciteta koji su sadržani ufiksnim fondovima.
Odnos izmedu novih investicija i novog proizvoda naziva se stopom novih investicija.
Buduci da nas u ekonomskoj analizi i planiranju razvoja najviše zanimaju one investicije koje su u neposrednoj funkcionalnoj meduzavisnosti s porastom proizvodnih kapaciteta i proizvodnje, nove investicije, kao podesna mera ovog rasta, neobicno su važan instrument ekonomske analize i planiranja.
S obzirom na to da po svojem ekonomsko-analitickom karakteru predstavljaju homogenu makroekonomsku kategoiju (u smislu privrednog rasta i proširene društvene reprodukcije), nove investicije mogu biti pozitivne, negativne ili ravne nuli.
Kada su bruto investicije vece od zamene, onda su nove investicije pozitivne.
Kada su bruto investicije jednake zameni, onda su nove investicije jednake nuli.
Kada su bruto investicije manje od zamene, onda su nove investicije negativne.

Odnos akomulacije (štednje) i investicija

Akomulacija (štednja) zavisi od nacionalnog dohotka, a investicije zavise od proizvodnje i drugih faktora.
U stvarnom toku aktivnosti akomulacija (štednja) se ne podudara sa investicijama (A=S=I), vec je moguce da je akomulacija (štednja) veca od investicija (A=S>I) ili da je akomulacija (štednja) manja od investicija (A=S<I).
U prvom slucaju, kada je akomulacija (štednja) veca od investicija više se štedi nego investira. To znaci, potrošnja se smanjuje, a time i tražnja, što uslovljava pad obima proizvodnje. Nema dovoljno kupaca, stvaraju se zalihe roba, opada velicina dohotka, a to smanjuje akomulaciju (štednju) do ravnotežnog nivoa, tj. do nivoa investicija. Tako je težnja za promenama nestala.
U drugom slucaju, kada je akomulacija (štednja) manja od investicija, više se troši, te je akomulacija (štednja) manja, povecava se tražnja, što inicira povecanje obima proizvodnje, zaposlenosti i kapaciteta. Tako se povecava dohodak, a sa njime se srazmerno povecava akomulacija (štednja), do ravnotežnog nivoa, odnosno do nivoa investicija. Najveca velicina nacionalnog dohotka bila bi pri punoj zaposlenosti inputa proizvodnje tj. u proseku linije investicija i akomulacije (štednje). Tada su optimalno angažovani svi proizvodni inputi uz najviši stepen efikasnosti privrede.

Zakljucak

Ekonomski rast predstavlja stalno povecanje obima proizvodnje u jednoj zemlji, tj. rast bruto društvenog proizvoda, dok ekonomski razvoj podrazumeva ne samo kvantitativne promene vec i kvalitativne, koje vode poboljšanju zadovoljenja ljudskih potreba. Privredni razvoj je povezan sa akomulacijom kapitala, tj. sa investicijama. Pod kapitalom podrazumevamo trajna proizvodna dobra koja služe kao sredstvo za rad u proizvodnji drugih dobara. Dok pod pojmom investicija podrazumevamo ulaganja u fiksne i obrtne fondove, tj. onaj deo društvenog produkta koji se nije utrošio, nego je upotrebljen za zamenu i izgradnju novih kapaciteta.
Investicije se dele na razlicite nacine, prema nameni, prema njihovoj tehnickoj strukturi, prema kriterijumu izvora finansiranja. Prema nameni, najznacajnija je podela na investicije u fiksne fondove i investicije u obrtne fondove. Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u povecanje zaliha privrede, dok pod investicijama u fiksne fondove podrazumevamo ulaganja u objekte trajnog karaktera.
Prema kriterijumu izvora finansiranja sve one investicije koje su finansirane iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka kategorišemo kao neto–investicije, a one investicije koje su finansirane i iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka i iz odgovarajucih amortizacionih fondova nazivamo bruto–investicije. Treca makroekonomska kategorija investicija jesu nove investicije, koje se po velicini nalaze izmedu bruto–investicija i neto–investicija, tj. nove investicije.
Investiranje je u odnosu i sa akomulacijom (štednjom), kada je akomulacija veca od investicija više se štedi nego investira, a kada je akomulacija (štednja) manja od investicija, više se troši, što inicira povecanje obima proizvodnje, zaposlenosti i kapaciteta.

Literatura

Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja, dr Žarko Ristic, dr Slobodan Komazec, dr Jovan Savic i dr Todor Petkovic, Cacak, 2006.
1) Concepts and Definitions of Capital Formation, Statistical Office of United Nations, New YORK, 1953.

2) Dragomir Vojnic (redaktor) i grupa autora: Aktuelni problemi privrednih kretanja i ekonomska politika Jugoslavije, Ekonomski institut, Zagreb, 1978.

3) Dragomir Vojnic: Investicije i ekonomski razvoj, Ekonomski institut, Zagreb, 1970.
4) Prof. dr Jovan Jednak, Osnovi ekonomije, Beograd, 2005.
5) Prof. dr Bogdan Ilic, Makroekonomija, Beograd, 2005.
6) Ivo Vinski: Uvod u analizu nacionalnog dohotka i bogatstva, Zagreb, 1967.
7) Mijo Sekulic i Dragomir Vojnic, Uvod u analizu i planiranje investicija, Zagreb, 1980
www.ekonomit.co.yu

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi