POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ FINANSIJSKOG MENADŽMENTA
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- FINANSIJSKI MENADŽMENT -
 

 

Pojam finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment se može posmatrati:

1) kao naucna disciplina – proucava upravljanje finansijama u preduzecu, tesno je povezan sa racunovodstvom i ekonomijom. Razvio se iz nauke o finansijama tokom prošlog veka, narocito 20-ih godina. Tada se, sa razvojem akcionarskih društava i ekspanzijom finansijskih tržišta, pojavio veliki broj naucnih radova iz ove oblasti.
2) kao funkcija preduzeca – obuhvata aktivnosti preduzeca koje se odnose na sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom, pri cemu je glavni zadatak obezbedenje stalnih izvora finansiranja. Upravljanje finansijama se vrši preko upravljanja novcanim tokovima; finansijskom delatnošcu se upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog prava i sl; finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju, motivaciju, kontrolu i sl.
Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta, zato što su finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom, resursima, kadrovima itd. Greške u finansijskom menadžmentu mogu da dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima; s druge strane, cesto se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.
U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski menadžment tek dobija pravi znacaj, dok je u zemljama tržišne privrede odavno postao znacajna naucna disciplina i prakticna delatnost.

2. Predmet finansijskog menadžmenta

Predmet finansijskog menadžmenta po tradicionalnom principu bio je problem pribavljanja kapitala, odnosno pasiva bilansa stanja, što nije davalo odgovor na pitanje da li prduzece ulaže capital u sigurnu alternative.Finansijska funkcija je samo sprovodila odluke, koje su
donosili drugi. Ovaj pristup nije dovoljno obuhvatan.
Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških promena, veliki uspon doživljavaju finansijske institucije kao što su penzioni fondovi i osiguravajuce organizacije. Zato je porasla i odgovornost menadžera: prema akcionarima i kreditorima (ulozi), zaposlenima (plate), državi (porezi), dobavljacima (naplata). Menadžeri su zainteresovani za uspeh preduzeca jer im to obezbeduje vece plate, a i zato što su cesto akcionari. Nastala je potreba za korišcenjem naucnih metoda u donošenju finansijskih odluka i razvijen je savremeni pristup finansijskom menadžmentu.
Za razliku od tradicionalnog pristupa, savremeni pristup finansijskom menadžmentu polazi od naglog ekonomskog rasta i tehnoloških promena, što je uslovilo da izuzetno poraste znacaj ogovornosti menadžera za uspeh preduzeca. On se pored problema nabavke kapitala bavi i aktivom i pasivom bilansa stanja.
Finansijski menadžment treba da obezbedi odgovore na tri važna pitanja:
• Koju vrstu sredstava preduzece treba da pribavi?
• Koliki ukupan obim sredstava preduzece treba da ima?
• Kako potrebna sredstva treba da budu finansirana?

3. Uloga finansija u procesu reprodukcije

Finansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja novcanih fondova privrednih subjekata i države, i njihovog korišcenja u cilju reprodukcije, podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba.
Proces reprodukcije se sastoji iz cetiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje. Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje, kada nastaje nova vrednost, medutim realno gledano finansijski resurs nastaje samo u stadijumu razmene, kada se novostvorena vrednost realizuje.
Finansije se dele na tri oblasti: finansije privrednih subjekata, osiguranje i državne finansije. Unutar svake je moguce izdvajati posebne grupe. Svaka oblast je specificna, ali one zajedno obrazuju finansijski sistem jedne države. Njihova povezanost se ostvaruje posredstvom institucija bankarskog sistema.
Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:
a) one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava, deonicarski kapital, akcionarski kapital i sl.
b) one koji su na finansijskom tržištu rezultat operacija hartijama od vrednosti
c) one koje se ponovo raspodeljuju, budžetske subvencije, naknade osiguranja..

Mogu se izdvojiti (mada ne potpuno precizno) tri osnovna ciklusa delatnosti preduzeca:
• Investicioni ciklus – sadrži povratnu povezanost investicionih (ulaganje finansijskih resursa) i deinvesticionih (izvlacenje dobiti) operacija preduzeca;
• Ciklus tekucih operacija – sadrži povratnu povezanost operacija za snabdevanje, proizvodnju i plasman (u nekim preduzecima teško je odvojiti investicione od tekucih operacija);
• Novcani ciklus – operacije koje su povezane sa upravljanjem slobodnim novcanim sredstvima preduzeca: pokrivanje kratkorocnih finansijskih potreba preduzeca korišcenjem kredita.

4. Finansijski sistem preduzeca i uticaj cena na finansijski menadžment

Finansijska sredstva su preduzecu neophodna za njegovo:
1. osnivanje – potreban je pocetni novac, kojim ce se obezbediti neophodni cinioci proizvodnje;
2. poslovanje – treba finansirati tekuce poslovanje, obrtna sredstva, solventnost i rentabilnost;
3. razvoj – da bi se omogucio razvoj, potrebno je obezbediti nova ulaganja.
Sve poslovne odluke preduzeca imaju finansijske implikacije (pozitivne ili negativne). Sve faze poslovnog procesa (nabavka, proizvodnja, prodaja, finansiranje) treba posmatrati sa finansijskog aspekta. Sva imovina i izvori finansiranja, prihodi i rashodi i novcani tokovi prate se i iskazuju novcano. Zarade, porezi, dividende i druge obaveze isplacuju se u novcu. Zato je preduzece FINANSIJSKI SISTEM.
CENA je ekonomski instrument zahvaljujuci kome vrednost proizvoda dobija novcani izraz i postaje objekat raspodele. To je jedan od osnovnih faktora koji uticu na dalji proces raspodele: od cene zavisi kojom ce kolicinom novcanih sredstava preduzece raspolagati; u okviru cene odreduju se proporcije buduce raspodele.
Cena preko ponude i tražnje utice na obim finansijskih izvora i finansijskih tokova: što je viša cena, manja je tražnja (osim kod najneophodnije robe i kod robe specijalne potražnje).
Cena utice na period obrta kapitala i kreditni rizik: odredivanjem odredenog nivoa cene može se ubrzavati ili usporavati obrt kapitala; prilikom kretanja robe (ili fin. instrumenta) od proizvodaca (eminenta) ka potrošacu (investitora), rizik od kvarenja ili gubitka se može preuzeti ili predati.

5. Glavni finansijski cilj preduzeca

Osnovni cilj finansijskog menadžmenta na nivou države je ucvršcivanje sistema socijalnih odnosa – da slojevi društva ne budu u nedozvoljenom stanju. Zato prilikom donošenja finansijskih odluka treba: proceniti njihove posledice, nastojati da se smanje troškovi njihove realizacije i sl.
Glavni finansijski cilj preduzeca je maksimalizacija profita. Za akcionare je osnovni cilj maksimalizacija njihove imovine. To se postiže povecanjem tržišne vrednosti akcija. Postoje tri glavne odluke od kojih zavisi da li ce se povecati ili smanjiti vrednost akcija, a time i preduzeca:
1. Odluka o investiranju (ulaganju) u materijalnu/finansijsku imovinu utice na strukturu imovine u aktivi. Ako su ulaganja sigurna i rentabilna, dovešce do povecanja tržišne vrednosti akcija.
2. Odlukom o finansiranju se definiše struktura finansiranja preduzeca, tj. nacin pribavljanja sredstava za pokrice svih obaveza: iz sopstvenih ili tudih, dugorocnih ili kratkorocnih izvora.
3. Odluka o dividendi i zadržanom dobitku – ako su vece dividende, veca je i tražnja za akcijama; zadržani dobitak povecava trajni kapital preduzeca, koji se može koristiti za investiranje.
Ove tri odluke su meduzavisne. Treba težiti njihovoj optimalnoj kombinaciji u odnosu na glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom ne ugrozi opstanak preduzeca.Cesto se kao nacin maksimilizacije profita zagovara maksimilizacija zarade po akciji,što nije prikladan cilj.

6. Sporedni finansijski ciljevi preduzeca

Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jacanje finansijske snage.
Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje preduzecu na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim društvima deli na:
• dividendni dobitak – iz koga se isplacuju dividende,
• zadržani dobitak – povecava trajni kapital, koristi se za finansiranje razvoja, pokrivanje gubitaka
• rezerve – za pokrice poslovnog i finansijskog rizika.

Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se taj dobitak npr. investira, akcionari od njega nece imati koristi. Cilj je maksimalizacija neto dobitka što se postiže maksimalizacijom prihoda, minimalizacijom troškova i minimalizacijom poreza.


Finansijsku snagu cine kvantitativna i kvalitativna komponenta:
Kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine. Ona zahteva: uskladenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom (da ne bi bilo neiskorišcenih kapaciteta), uskladenost osnovnih i obrtnih sredstava (da ne bi došlo do zastoja); uskladenost kratkorocnog i dugorocnog finansiranja, uskladenost sopstvenog i tudeg kapitala, ocuvanje finansijske ravnoteže.
Kvalitet finansijske snage cini trajna sposobnost: placanja obaveza u roku (solventnost), kratkorocnog i dugorocnog finansiranja (tekuceg poslovanja i razvoja), ulaganja u materijalnu i finansijsku imovinu, zadovoljenja finansijskih potreba radnika, menadžera i države; ocuvanje i povecanje imovine vlasnika.
Kvalitet finansijske snage je primaran, jer uslovljava mogucnost poslovanja, dok kvantitet uslovljava obim poslovanja.

7. Organizacija finansijskog menadžmenta

U malim i srednjim preduzecima finansijska delatnost se obavlja u drugim sektorima: u knjigovodstvu, informatickoj službi i sl. U velikim preduzecima, finansijska delatnost je jasno raspodeljena izmedu finansijske, informaticke i kontrolne službe.
Organizovati znaci stvoriti neku organizacionu strukturu. Izbor organizacione strukture finansijskog menadžmenta zavisi od velikog broja faktora, kao što su: velicina organizacije, delatnost, tržište, tehnologija koja se koristi, vreme za dobijanje proizvoda, vreme za donošenje odluka, informacioni sistem, tip menadžmenta u preduzecu, organizaciona kultura i organizaciono-pravna forma preduzeca.
Ovi faktori razlicito uticu i na sadržaj delatnosti finansijskog menadžmenta. Delatnost finansijskog menadžmenta može da bude strukturisana na sledeci nacin:
1) opšta finansijska analiza i planiranje;
2) obezbedivanje preduzeca finansijskim resursima (upravljanje izvorima sredstava); i
3) raspodela finansijskih resursa (investiciona politika i upravljanje aktivom).
8. Klasifikacija odluka fin. men; Suprotnost interesa i ciljeva u akcionarskom društvu

Polazeci od efikasnosti, varijante odluka i sistema mogu biti:
• Obicne – efikasnost odgovara normama za tu privrednu granu. Postoje tri tipa ovih varijanti: neefikasna varijanta (ne omogucava da se problem reši), racionalna (omogucava) i optimalna.
• Sinergijske – kad se prihvate, efikasnost naglo raste. Sinergijska rešavanja se javljaju npr. kod razrade novih tehnologija. U finansijskom menadžmentu se sinergijski efekat odlucivanja zove efekat poluge.
• Asinergijske – dovode do smanjenja efikasnosti (npr. zbog kašnjenja u izvršavanju odluka).
Ako preduzece želi da poveca obim proizvodnje, da obnovi materijalnu bazu i sl. mora da investira. Na donošenje odluke o investiranju utice: vrednost projekta, vrsta investicije, rizik, uticaj na rentabilnost i sl.


Postoje sledece raspodele investicija:
1. Prostorna – ako postoji nekoliko nez. projekata za koje nema resursa, treba stvoriti inv. portfelj;
2. Vremenska – ako postoji nekoliko nezavisnih, dostupnih projekata, koje preduzece ne može istovremeno da realizuje u istoj godini, treba optimalno rasporediti projekte po godinama.

Odluke finansijskog menadžmenta moraju da obuhvataju sledece operacije:
1) otkrivanje problema;
2) prikupljanje informacija;
3) analiza informacija;
4) postavljanje cilja koji treba postici rešavanjem problema;
5) dekompozicija tog cilja na ciljeve svakog od subjekata koji se nalaze u finansijskim odnosima;
6) odredivanje kriterijuma za ocenu efikasnosti svakog subjekta;
7) analiza mogucih posledica donošenja odluke;
8) razvoj i ocena razlicitih alternativa;
9) donošenje odluke, saopštavanje izvršiocima, izvršenje i kontrola izvršenja.
Interesi akcionara – da uvecaju svoju imovinu, radnika – bolje plate i bolji uslovi rada, i države – da naplati vece poreze, cesto su suprotstavljeni i iskljucivi. Ako se ciljevi menadžera i akcionara razlikuju, menadžment može delovati u sopstvenom interesu umesto u interesu akcionara. Menadžeri ce donositi optimalne odluke samo ako su motivisani i ako ih akcionari kontrolišu.


9. Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima

Ukupna sredstva za finansiranje poslovanja: kapital vlasnika, dug trecim licima i zarada iz poslovanja, služe za pribavljanje osnovnih i obrtnih sredstava.
Osnovna sredstva su sredstva koja se postepeno troše i duže se koriste u poslovanju: zemljište, gradevinski objekti, dugor. potraživanja...
Obrtna sredstva se stalno troše u procesu proizvodnje ili su nabavljena radi prodaje. Ova sredstva se cesto pretvaraju izjednog oblika u drugi (novcani/naturalni) i obrcu se u kracim rokovima. To su: svi oblici novca, kratkorocne hartije od vrednosti, kratkorocna potraživanja (ciji je rok dospeca do godinu dana), sva imovina koja se u toku godine preobrne u novac, sve zalihe.
Upravljanje obrtnim sredstvima pretpostavlja da se sa što manjim ulaganjima u ukupna obrtna sredstva ostvari što veci obim poslovanja. Time se maksimizira rentabilnost i održava odgovarajuci nivo solventnosti.
Preduzece treba da utvrdi optimalan obim neto obrtnih sredstava – razlika izmedu ukupnih obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza (obaveze prema dobavljacima za nabavljanje sirovina i materijala, ukalkulisane obaveze tekucih troškova poslovanja, i kratkorocni bankarski krediti). Taj obim je pokazatelj (ne uzrok) solventnosti, uslovljava rentabilnost i rizik, a proizilazi iz razlicitih kombinacija dugorocnih i kratkorocnih izvora finansiranja.

10. Upravljanje zalihama

Zalihe obuhvataju veliki deo ukupnih poslovnih sredstava, pa zahtevaju velika novcna ulaganja. Zato je važno održavati optimalan nivo zaliha – onaj nivo koji stvara najniže ukupne troškove u vezi zaliha. Troškovi upravljanja zalihama su:
1. Troškovi pribavljanja zaliha – nastaju prilikom zamene utrošenih zaliha sirovina i materijala za potrebe proizvodnje, kao i prilikom zamene zaliha gotovih proizvoda za potrebe prodaje. To su troškovi: ispostavljanja porudžbine, prijema, istovara, kontrole i smeštaja zaliha...
2. Troškovi držanja zaliha – nastaju zbog postojanja i držanja zaliha u preduzecu. To su troškovi uskladištenja, vezivanja kapitala, porez na imovinu i sl.
3. Troškovi nedostatka zaliha – nastaju kad se pojavi nedostatak zaliha sirovina i materijala neophodnih za potrebe proizvodnje, kao i nedostatak zaliha gotovih proizvoda neophodnih da se zadovolje porudžbine kupaca. U ove troškove spadaju: propušteni prihodi od prodaje, gubici zbog neizvršenja planova proizvodnje, gubitak reputacije kod kupaca...
Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama:
a) koliko treba pribaviti zaliha u jednoj porudžbini – optimalna velicina porudžbine je ona koja prouzrokuje najniže ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha;
b) u kojim intervalima pribavljati zalihe – optimalna ucestalost pribavljanja zaliha je ona koja prouzrokuje najniže troškove držanja i nedostatka zaliha.

11. Upravljanje novcem

Upravljanje novcem podrazumeva stalno balansiranje izmedu solventnosti i rentabilnosti, što se ostvaruje uspostavljanjem optimalnog salda gotovine. Svaki periodicni deficit gotovine (smanjenje solventnosti,povecanje rentabilnosti) mora imati izvore pokrica, dok svaki suficit (smanjenje rentabilnosti jer ne ostvaruje prinos,povecanje solventnosti) treba da ima mogucnost za rentabilan plasman izvan redovnog poslovanja.
Pri odredivanju minimalno potrebnog slada gotovine potrebno je posmatrati troškove koji nastaju u vezi sa gotovinom (troškovi držanja, nedostatka i transakcija gotovine).
Optimalni saldo gotovine je onaj saldo koji minimizira ukupne troškove gotovine, a to su: troškovi držanja gotovine – pa nije ostvaren prinos, troškovi nedostatka gotovine – pa nisu iskorišceni povoljnim uslovi nabavke, troškovi transakcija gotovinom – administrativni, manipulativni, provizije.
Za odredivanje optimalnog salda gotovine najcešce se koristi finansijski metod, koji polazi od cinjenice da minimalni saldo gotovine treba da bude jednak prosecnom godišnjem saldu koji je neophodan za obavljanje redovnih aktivnosti preduzeca.

PROSECNI SALDO GOTOVINE = Ukupni godišnji izdaci gotovine
                                                              Koeficijent obrta gotovine

Koeficijent obrta gotovine pokazuje koliko se gotovinskih ciklusa obavi u toku jedne poslovne godine. Gotovinski ciklus je broj dana koji protekne od trenutka izdavanja do trenutka primanja gotovine. Koeficijent obrta gotovine se dobija kada se broj dana u godini podeli sa (prosecnim) trajanjem jednog obrta.

Zadatak finansijskog menadžmenta je da skrati prosecno trajanje obrta, tj. da poveca koeficijent obrta gotovine. Cilj preduzeca je da smanji saldo i ukupne troškove gotovine.

Pri upravljanju gotovinom treba težiti da se što više gotovine oslobodi i da se rentbilno uloži, ali da se pri tom ne ugrozi solventnost. Privremeno slobodnu gotovinu treba ulagati u hartije od vrednosti, da bi se ostvario prinos. Preduzece može da pribavlja gotovinu emisijom i prodajom hartija od vrednosti. Bezgotovinske naplate sa žiro racuna uplatioca stižu na žiro racun preduzeca. Zadatak finansijskog menadžmenta je da što više sinhronizuje prilive i odlive (zbog suficita i deficita). Gotovinom se placa samo kada se ne može izvršiti bezgotovinsko placanje (maloprodaja, usluge stanovništvu). Gotovina se cuva u blagajni. Prihodovana gotovina se mora uplatiti na žiro racun, a gotovina za placanja se podiže sa žiro racuna.

Priliv novca podrazumeva: novac koji se naplati od prodaje, zaduživanje (uzimanje kredita), ako vlasnici uvecaju kapital ili umanjivanje obrtnih sredstava. Priliv služi u prvom redu za placanje nabavki, da obezbedi kontinuitet poslovanja. Odliv novca podrazumeva: ulaganje u osnovna sredstva, vracanje duga, isplatu dividendi i povecanje obrtnih sredstava. Razlikom izmedu priliva i odliva uvecava se ili umanjuje saldo novca. Uskladivanjem priliva i odliva održava se solventnost.

Priliv novca se može podsticati i ubrzavati, a odliv usporavati. Medutim, i jedno i drugo imaju svoju cenu: troškovi pogodnosti za ranije placanje (kasa-skonto i sl.), odnosno prihvatanje vecih kamata, obezbedivanje placanja i sl.


12. Finansijsko prognoziranje i programiranje

Odlucivanje i prognoziranje su neraskidivo povezani. Vremenski period od trenutka dobijanja informacije do trenutka izvršenja odluke naziva se ciklus upravne odluke (Cu).
Cu = Vi + Vd + Vs , gde je: Vi vremenski interval od trenutka dobijanja informacija do trenutka donošenja odluke; Vd interval za donošenje odluke; i Vs za saopštavanje i izvršenje donete odluke.
U procesu razrade upravne odluke treba uraditi prognozu njene ostvarivosti, što zavisi od finansijskih resursa, postojanja potrebnih organizacionih struktura, motivacije izvršilaca...
Finansijsko prognoziranje je ispitivanje moguceg stanja, mogucih nacina da se dostigne to stanje finansija u buducnoti, i procena verovatnoca njihovog ostvarenja. Usmereno je na to da se odrede: moguci obim finansijskih resursa u periodu za koji se vrši prognoziranje, izvori finansiranja, i nacini njihovog korišcenja.
U finansijskom prognoziranju može da se primeni metod postavljanja prognostickog scenarija – utvrduje se logicni redosled dogadaja, sa ciljem da se pokaže kako može korak po korak da se razvija buduce stanje preduzeca, polazeci od postojece situacije. Važno je da se odrede faktori koji omogucavaju dostizanje postavljenih ciljeva, kao i da se odrede vremenske koordinate.
Osnovni ciljevi finansijskog programiranja su: preciziranje nacina postizanja ciljeva; preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih resursa; preciziranje potrošnje resursa; povecanje efikasnosti potrošnje resursa i obezbedenje kontrole izvršavanja programa.

13. Pojam finansijskog planiranja

Finansijsko planiranje je iskazivanje raznih planova – nabavke, proizvodnje, prodaje – u finansijskim pokazateljima. Planiranje finansijskih sredstava se sintetizuje u finansijskom planu.
U finansijskim planovima se cilj finansijske politike – finansijska snaga – u vrednosnom izrazu stavlja u vreme i prostor. Iz finansijskih planova se vidi: šta se namerava uciniti, kako, ko ce cilj ostvariti, kada i gde.
U finansijskom planu se definišu: izvori finansiranja, raspodela finansijskih resursa, obavezna placanja, rokovi realizacije finansijskih mera. U vezi s tim, finansijsko planiranje se može podeliti u dve etape:
a) Planiranje finansijskih izvora i tokova, i
b) Sopstveno finansijsko planiranje.
Prema periodu za koji se vrši planiranje, postoje: dugorocno (za period od 5 i više godina), srednjorocno (do 5 godina) i kratkorocno planiranje (do godinu dana).

Finansijsko planiranje obuhvata:
1) plan bilansa uspeha,
2) plan bilansa stanja,
3) plan novcanih tokova, i
4) plan dugorocnih ulaganja (izražava obim, strukturu, trajanje ulaganja i strukturu izvora finansiranja).
14. Svodno finansijsko planiranje

Svodno planiranje je izrada plana za preduzece kao celinu. Finansijsko planiranje ima za zadatak da izradi i prezentira plan aktivnosti preduzeca i njegovih potreba za poslovnim sredstvima u izvorima finansiranja koji je izražen u monetarnoj formi. (Svodni plan nije prost zbir planova organizacionih delova, on se odnosi na preduzece kao celinu – planovi pojedinih organizacionih delova moraju biti uskladeni i usmereni ka istom cilju.) Monetarni pokazatelji ukupne poslovne aktivnosti predstavlaju prihodi, rashodi I finansijski rezultat koji se svodno prezentiraju periodicnim bilansom uspeha. Pošto su nosioci prihoda, rashoda i finansijskog rezultata razni proizvodi i usluge, oni (prihodi, rashodi i finansijski rezultat) se u pripremi svodnog finansijskog plana moraju alocirati prema nosiocima.

Planiranje prihoda i rashoda nije samo po sebi dovoljno. Preduzece mora da planira ukupne i dodatne potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih finansijski rezultat nije moguce realizovati.

Najvažniji segment svodnog finansijskog plana je plan prodaje – svi ostali planovi su uslovljeni tim planom Inicijalni plan je plan prodaje. On se bazira na dugorocnom planiranju prodaje. Na bazi plana prodaje donosi se plan proizvodnje i troškovi proizvodnje. Plan proizvodnje je osnova za izradu plana nabavke i troškove nabavke.

Svi ovi planovi su preliminarni parcijalni planovi, ali se oni objedinjuju u planirani bilans uspeha kao svodni izraz. Osim bilansa uspeha, preduzece mora da planira i bilans stanja – mora da planira potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih se planirani obim aktivnosti i finansijski rezultat ne bi mogli ostvariti. Ovaj plan obuhvata: planove ulaganja u pojedine kategorije poslovnih sredstava (fiksna imovina, zalihe, potraživanja, gotovina) i planove izvora iz kojih ta ulaganja treba da se finansiraju.

Važan je i plan tokova gotovine, koji zauzima centralno mesto u planu.

Godišnji finansijski plan ukljucuje plan i troškove prodaje, plan i troškove proizvodnje, plan i troškove nabavke, plan troškova istraživanja i razvoja, plan troškova administracije, plan kapitalnih ulaganja, plan novcanih tokova, plan finansiranja i planirani bilans stanja i uspeha.

Zato se godišnji finansijski plan naziva i svodnim finansijskim planom..To je sveobuhvatni i koordinisan plan aktivnosti preduzeca i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za odredeni vremenski period.

15. Plan bilansa uspeha i plan bilansa stanja

Plan bilansa uspeha pokazuje ocekivani iznos finansijskog rezultata i njegovu strukturu za odredeni period. Ovaj plan se rašclanjava po mesecima i tromesecjima ili po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama, kupcima i sl.

Ovim planom se planira neto dobitak, cime se definiše: rentabilnost, ocuvanje i uvecanje imovine i održavanje solventnosti. U okviru planiranja bilansa uspeha utvrduju se i rizici i ispituje se mogucnost njihovog smanjenja.
Korekcija bilansa uspeha se vrši po sledecoj shemi:
Promene u tekucoj aktivi i pasivi Uticaj na gotovinu Nacin korekcije
Povecanje obrtnih sredstava (osim gotovine) Smanjuje gotovinu Oduzeti od neto dobitka
Smanjenje obrtnih sredstava (osim gotovine) Povecava gotovinu Dodati neto dobitku
Povecanje kratkorocnih obaveza Povecava gotovinu Dodati neto dobitku
Smanjenje kratkorocnih obaveza Smanjuje gotovinu Oduzeti od neto dobitka


Plan bilansa stanja pokazuje ocekivano finansijsko stanje preduzeca na kraju meseca ili tromesecja i na kraju planske godine.

16. Planiranje novcanih tokova – gotovine

Za zaštitu solventnosti i maksimiziranje rentabilnosti, neophodan je kontinuelan tok gotovine. Preduzece ne može idealno da uskladi novcana primanja i davanja. Zato mora u svakom trenutku da postoji saldo gotovine, tj. zaliha novca kojom se obezbeduje kontinuitet finansijske aktivnosti.
Instrumenti kontrole tokova gotovine su:
• Izveštaji o tokovima gotovine – sintetizuju novcana primanja i davanja i pokazuju promene salda gotovine;
• Planovi tokova gotovine – analiziraju buduca primanja i davanja koja ce se odraziti na povecanje ili smanjenje salda gotovine.
Postoje dve vrste metoda planiranja gotovine:
1. Bilansni metodi – na osnovu raznih informacija (finansijsko stanje preduzeca, planirani obim poslovne aktivnosti i sl.), projektuje se ocekivani bilans stanja, bilans uspeha i saldo gotovine na kraju planskog perioda. U okviru bilansnih metoda razlikuju se:
• metod projektovanog bilansa stanja – uporedivanje pocetnog i projektovanog bilansa stanja na kraju planskog perioda;
• metod korigovanog bilansa uspeha – prevodenje planiranih prihoda, rashoda i neto dobitka iz bilansa uspeha na ocekivana primanja, izdavanja i neto novcani tok iz poslovanja.
2. Dinamicki metodi – dinamicni plan gotovine se razraduje u tri faze:
• donosi se plan primanja i davanja gotovine po razlicitim osnovama, pri cemu osnovnu sadržinu cine tokovi vezani za redovno poslovanje;
• plan suficita i deficita gotovine – konfrontiraju se primanja i davanja u toku odredenog vremenskog perioda i utvrduje se suficit ili deficit u odnosu na minimalni saldo gotovine;
• plan finansiranja – utvrduje se dinamika zaduživanja i otplate, u zavisnosti od toga da li se radi o deficitu ili suficitu gotovine.

17. Pojam i etape finansijske analize

Finansijska analiza se bavi analizom finansijskog stanja preduzeca i mogucnostima promena u željenom pravcu. Veliki deo analize se vrši stavljanjem u odnos odredenih vrednosti iz bilansa stanja i bilansa uspeha. (Odnos jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražen kroz matematicku formulu, naziva se racio. Racio brojevima se utvrduju i mere one uzrocne veze izmedu bilansnih pozicija koje odražavaju poslovna stanja i tendencije.)
Finansijska analiza podrazumeva sakupljanje i korišcenje informacija, sa ciljem da se:
1) oceni tekuce finansijsko stanje preduzeca,
2) oceni moguci tempo razvoja preduzeca,
3) otkriju dostupni izvori sredstava,
4) prognozira buduce finansijsko stanje preduzeca,
5) prognozira položaj preduzeca na tržištu kapitala, i sl.

Postoje dve etape analize finansijskog stanja:
1. Ekspres analiza – vrši se kroz tri etape:
• pripremna etapa – cilj je da se donese odluka o svrsishodnosti analize finansijskog izveštaja;
• prethodni pregled knjigovodstvenih obracuna? – cilj je da se ocene uslovi rada u obracunskom periodu, da se odrede kvalitativne promene u finansijskom i imovinskom položaju preduzeca;
• ekonomski referat i analiza obracuna? – cilj je opšta ocena rezultata aktivnosti i fin. stanja.
2. Detaljna analiza – detaljnija je od ekspres analize i vrši se u interesu razlicitih korisnika.


18. Zadaci i ciljevi finansijske analize

Može se ocenjivati dugorocna i kratkorocna perspektiva finansijskog stanja preduzeca. Kod ocene kratkorocne perspektive polazi se od likvidnosti i solventnosti. Likvidnost je sposobnost aktive da se transformiše u novac, a solventnost sposobnost placanja obaveza na vreme i potpuno.
Zadaci finansijske analize su:
1) ocena aktive i izvora finansiranja,
2) ocena velicine i sastava resursa koji su potrebni za održavanje i proširivanje ekonomskog
potencijala preduzeca,
3) ocena izvora dopunskog finansiranja,
4) proucavanje forme finansiranja (krediti ili gotovina),
5) ispitivanje rizika koji nastaje sa datim izvorima sredstava, i
6) analiza sistema kontrole korišcenja finansijskih resursa.


Preduzece redovno vrši analizu svog finansijskog rezultata (razlika izmedu prihoda i rashoda). Elementi i uzroci dobijenog rezultata su veoma raznorodni, pa treba da se analiziraju posebno. Izmedu željenog i realnog finansijskog stanja može da postoji nesklad. Kritican nesklad izmedu željenog i realnog stanja predstavlja finansijski problem.
Za finansijsku analizu se može koristiti bilo koja informacija finansijskog karaktera: knjigovodstveni obracun, informacije institucija bankarskog sistema, informacije sa berzi i sl. Ciljevi analize informacija mogu biti:
1) kontrola i dijagnostika stanja, i
2) prognoziranje razvoja preduzeca (pri cemu prvo treba ostvariti dijagnostiku stanja).


19. Finansijska kontrola; Evidencije i informacije


Finansijska kontrola je skup mera i aktivnosti za proveru finansijske delatnosti preduzeca, uz primenu specijalnih formi i metoda. Finansijska kontrola potvrduje da finansijska politika, marketing i menadžment postižu postavljene ciljeve, ili otkriva finansijske probleme (nesklad...).
Kontrola može da bude interna i eksterna. Eksternu kontrolu vrše razni inspekcijski i drugi državni organi, banke itd. Internu kontrolu vrše sopstvene kontrolno-nadzorne službe.
Namenu i sadržaj finansijske kontrole odreduje finansijska funkcija preduzeca. Finansijska kontrola proverava prakticno sve operacije koje se vrše uz korišcenje novca: poštovanje zakona u vezi korišcenja finansijskih sredstava, finansijsko stanje, ispravnost placanja poreza, i sl.
Informacije koje omogucavaju upravljanje finansijama nalaze se u knjigovodstvenim i drugim evidencijama. Posebno su znacajne evidencije o: stanju deviznih racuna, stanju hartija od vrednosti i polisa osiguranja, odobrenim a neiskorišcenim kreditima, dugovanjima i potraživanjima prema poveriocima i dužnicima, itd.
Finansijskim informisanjem treba obuhvatiti sve informacije koje su korisne za finansijsko odlucivanje. Posebno su znacajne informacije o: potrebama i izvorima finansijskih sredstava, prilivu i odlivu novcanih sredstava, novcanim tokovima, finansijskim plasmanima i sl.


Zakljucak:

Razvoj finansija je ucvrstio ulogu finansijskog menadžmenta. Finansije se menjaju od opisnog proucavanja u strogu analizu i normativnu teoriju, iz podrucja namicanja sredstava u podrucje koje ukljucuje menadžment imovine, namenu kapitala i procenu preduzeca na celokupnom tržištu, iz spoljne analize preduzeca u podrucju koje naglašava donošenje odluke o preduzecu.

Finansijska politika ima za cilj finansijsku snagu, a ona se ogleda u nacelima. Nacela finansijske politike su medusobno povezana, a zadatak finansijske politike je njihovo optimalno izjednacavanje. Mogu se definisati kao zahtevi kojih se menadžment mora pridržavati da bi održao status na tržištu, odnosno ako hoce da ojaca finansijsku snagu preduzeca. Rezultati ce biti lošiji u odnosu na planirani ako se menadžment ne bude pridržavao ovih principa (nacela).


L i t e r a t u r a:

• “Finansijski menadžment”, Dr.M.Kulic
• www.4study.info
• www.finansije.net
• www.literatura.megatrend-info.com
• www.hosting.si

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD