OSNIVANJE INVESTICIONIH FONDOVA

Osnivanje investicionih fondova Za investicije razloga ima na pretek. Napravimo osvrt na licna primanja: svuda u svetu su dizajnirana tako da obezbede trenutnu egzistenciju, ali ne i dugorocnu (naravno, kvalitet trenutne egzistencije nije svuda isti, ali to nije predmet ove prezentacije). Dugorocno finansijsko planiranje je individualna odluka, koju mora svako doneti, i planirati je iz sredstava koja obezbeduju trenutnu egzistenciju.
Samo pre desetak godina, osnovi vidovi štednje bili su oroceni ulozi u bankama, ili polise osiguranja renomiranih osiguravajucih kuca. Paralelno sa razvojem i primenom novih tehnologija, pre svega u domenu telekomunikacija i informatike, razvijani su i novi metodi štednje i finansijskog poslovanja. Olakšan pristup finansijskim tržištima putem Interneta, ili mobilne telefonije omogucio je svakom gradaninu planete da postane investitor. Globalna struktura kompanije treba da omogucava analizu razlicitih ekonomskih sistema i da se zakljuciti da moderna društva daju punu slobodu gradanima kako da organizuju svoju štednju: naviknuti na visok nivo trenutne egzistencije, gradani ne dozvoljavaju sebi narušavanje istog, te veoma rano pocinju da investiraju, da bi obezbedili dugorocnu egzistenciju (penziju). Jednostavno, od svojih prvih zarada pa do kraja radnog veka, odvajaju sredstva koja investiraju. Trenutno gledano, za iznos koji investiraju mesecno mogu sebi priuštiti prijatni vecernji izlazak, ali dugorocno gledano, taj isti izlazak može postati carska gozba za hiljade zvanica. i u toj navici se nalazi odgovor misterije oko evro-atlantskog standard.
Portfolio menadžment predstavlja upravljanje investicijama u hartije od vrednosti koje je u razlicitim formama potrebno individualnim i institucionalnim investitorima. Neki investitori se time bave direktno, oslanjajuci se na sopstvena znanja i iskustva, dok vecina njih angažuje menadžere koji se bave upravljanjem portfelja. Kod vecine institucija, ova funkcija se posmatra kao sporedna funkcija poslovanja. Medutim, investicione kompanije, kao institucije, nastale su prevashodno radi obavljanja ove funkcije, što ujedno znaci da je to njihova osnovna delatnost. Osnovni preduslov za njeno javljanje je pojava i aktivan promet veceg broja razlicitih hartija od vrednosti na nacionalnim finansijskim tržištima. Kroz ovaj seminarski rad cu pokušati da Vam objasnim osnivanje investicionih fondova na finansijskim tržištima.

1. INVESTICIONI FONDOVI

Tradicionalno se pojmom investicionog bankarstva podrazumeva prikupljanje kapitala i plasman hartija od vrednosti i pružanje brokersko-dilerskih usluga. Investiciono bankarstvo danas podrazumeva širok spektar aktivnosti. Prilagodavajuci se trendovima i potrebama klijenata, investiciona banka pored tradicionalnih poslova svojim klijentima (korporacijama, vladama, lokalnim vlastima) pruža i savetodavne usluge, vrši razlicita istraživanja za sopstvene i potrebe klijenata, spaja potencijalne partnere. Džon F. Maršal smatra da usled velikih promena u poslednjim decenijama, investiciono bankarstvo možemo definisati kao „sve što investicioni bankari rade”. Investicioni fond je posrednik koji prikuplja sredstva od privrede, države i lokalnih organa vlasti i plasira ih u hartije od vrednosti. On je posrednik u emisiji hartija od vrednosti koja :

- Generiše profit naplacujuci svoje usluge i na osnovu plasmana sopstvenog kapitala,
- Prodaje konsalting usluge,
- Vrši konsalting usluge u slucajevima merdžera i akvizicija,
- Vrši procenu kapitala i predlaže kupovnu/prodajnu cenu i
- Poslednjih godina pozajmljuje sredstva za ove transakcije.

Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlaci sredstav manjih investitora kojima za uzvrat emituje akcije ili potvrde u finansijskoj aktivi fonda. Tako prikupljena sredstva investicioni fondovi investiraju, na domacem i/ili medunarodnom finansijskom tržištu, u razlicite vrste hartija od vrednosti stvarajuci diverzifikovani investicioni portfolio.
Za efikasno investiranje sredstava investicionog fonda brine se profesionalni menadžer ili strucna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment kompanije. Prihodi po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima tj. vlasnicima ili „štedišama“ investicionog fonda srazmerno njihovom ucešcu, umanjeni za vrednost provizije na ime portfolio menadžment usluge. Svaka „akcija“ investicionog fonda predstavlja srazmerno ucešce u portfoliu hartija od vrednosti pod njenom upravom. Upravljanje portfoliom investicioni fond sprovodi u ime i za racun vlasnika „akcija“ u cilju postizanja oprimalnog profita, te time Investicioni fondovi u ime investitora ulažu u citav spektar razlicitih hartija od vrednosti.
Sa druge strane, treba razlikovati pojam upravljackih kompanija koje u svom sastavu mogu imati jedan ili više investicionih fondova. Po pravilu, upravljacke kompanije su sastavljene od više investicionih fondova koji imaju zasebne ciljeve, menadžment, investicione strategije i portfolio strukturu.

Šema 1 Šema poslova kojima se bavi investicioni fond

Osnovni razlog za njihovo osnivanje jeste da se prevazidu slabosti svojstvene individualnom investiranju. Ove slabosti proizilaze iz nemogucnosti da se zadovolje sledece tri bitne pretpostavke za uspešno ulaganje: investicija ne sme biti koncentrisana na jednom mestu vec rasporedena na više mesta, investitor mora biti dobro informisano o nome u šta ulaže – u suprotnom je velika verovatnoca da ce imati gubitak i investitor mora stalno da prati šta se dešava sa investicijom, s obzirom da se krupne promene cesto odigravaju brzo i da ostavljaju malo vremena za reagovanje.
Medutim vecina individualnih investitora je ogranicena nedovoljnim iznosom kapitala za pravu diverzifikaciju, nedovoljnom sposobnošcu da pravilno procene razlicite mogucnosti za ulaganje, kao i nedostatkom vremena da se prati šta se dešava sa investicijom kako bise reagovalo na vreme.
Investicioni fondovi za svoje ulagace vrše smanjivanja investicionog rizika kroz diverzifikaciju. Ovo postizanje efekta diverzifikacije je u potpunosti dostupno i malim akcionarima, jer u najvecem broju slucaja imaju nizak donji prag ulaganja. Tako da investitor i sa malim sredstvima investiranim u investicioni fond dobija diverzifikaciju rizika svojstvenu velikim investicionim iznosima investiranim u veliki broj razlicitih hartija od vrednosti. Uz to investitor relativno jeftino dobija uslugu kompetentnog upravljanja svojim sredstvima kao i minimiziranja pratecih troškova knjigovodstva, cuvanja hartija od vrednosti, transakcionih troškova i sl. Pri tom, prinosi investicionih fondova mogu biti daleko veci od prinosa od orocene štednje. Ako tome dodamo i mogucnosti razlicitih placanja i programirane štednje i isplata koje nude neki investicioni fondovi, jasno je da dinamican rast popularnosti ovih fondova nije slucajan.

2. NASTANAK I RAZVOJ INVESTICIONIH BANAKA

Prilagodavajuci se trendovima i potrebama klijenata, banka pored tradicionalnih poslova svojim klijentima (korporacijama, vladama, lokalnim vlastima) pruža i savetodavne usluge, vrši razlicita istraživanja za sopstvene i potrebe klijenata, spaja potencijalne partnere. Investiciono bankarstvo se kao takvo razvijalo u SAD.
Smatra se da je prvi investicion fond bila firma iz Cikaga, vlasništvo Herisa i Forbsa, osnovana 1880. godine. Pre ovog perioda su se za prikupljanje kapitala koristile usluge tzv. agenata, pojedinaca koji su se trudili da prikupe traženi novac na sve moguce nacine. Kako se ova praksa pokazala kao nedovoljno efikasna, krajem 19. veka veka agente zamenjuju trgovci akcijama. U istom periodu dolazi do formiranja mnogih fondova, koji deluju kao posrednici izmedu investitora i kompanija kojima je kapital potreban. Tako je 1901. godine, „JP Morgan&Co.” organizovala udruženje koje je prikupilo 1,5 milijardi dolara, u cilju integrisanja velikog broja proizvodaca celika u korporaciju „United Steel Corporation”.
Oktobra 1929. godine dolazi do sloma tržišta hartija od vrednosti i u periodu od 1933. do 1934. godine, predsednik Ruzvelt inicira tri nova zakona – Zakon o hartijama od vrednosti, Zakon o bankama i Zakon o berzama. Predloženim zakonima se reguliše tržište kapitala i osnivaju adekvatne institucije. Zakon o bankama dalje razdvaja poslove komercijalnog i investicionog bankarstva.
Poslednje decenije 20. veka karakteriše nagla ekspanzija finansijskog sektora. Razdvajanje komercijalnog i investicionog bankarstva više nije imalo smisla. U SAD, Zakon o bankama je reformisan 1999. godine, cime je otvoren put ka stvaranju bankarskih grupacija.
Investicionim bankarstvom se danas bave sve velike banke – u centru bankarske grupacije se, po pravilu, nalazi investicioni fond. Danas su vodeci investicioni fondovi: Citigroup Global Markets, Credit Suisse First Boston (CSFB), Goldman Sachs, JP Morgan, Lehman Brothers, Merrill Lynch i Morgan Stanley.
Investicioni fondovi su u savremenom poslovanju veoma aktuelni i atraktivni. Ova finansijska institucija služi, pre svega, interesima pojedinaca – ulagacima u hartije od vrednosti (investitorima). Stoga, investicioni fondovi prikupljaju, odnosno mobilišu sredstva, koja ulažu u razne hartije od vrednosti, sve u cilju ostvarivanja odredenog prinosa samom investitoru. To ih cini atraktivnim. Tokom svoje istorije investicioni fondovi su imali izuzetan razvoj. U pocetku su bili predstavljeni kao nacin da se sitni ulagaci ukljuce u trgovinu na tržištu. Oni danas, kao što je navedeno, predstavljaju najbolju i najisplativiju formu mobilizacije novca i kapitala od njihovih višemilionskih vlasnika.
Osnivanje velikog broja investicionih fondova dovelo je do obogacenja institucionalne strukture bankarsko – finansijskog sektora i do povecanja konkurentnosti. Osim toga, izvršeno je i produbljivanje finansijskog tržišta. Pored toga, ostvaren je savremen pristup tržišnim transakcijama, što je dovelo do izuzetnog razvoja na podrucju finansijkog tržišta.
Investicioni fondovi su profesionalno vodene finansijske institucije (investicione kompanije) koje mobilišu kapital više pojedinaca radi ulaganja u skup hartija od vrednosti razlicitih izdavalaca ( portfolio). Oni nisu ništa drugo do skup akcija i/ ili obveznica. Ovi fondovi dolaze do kapitala tako što prodaju svoje akcije ili udele, i dalje ta sredstva koriste za investiranje u mnoge i razlicite segmente tržišta.
U osnovi, uporednopravno i kroz istoriju posmatrano, investicioni fondovi su kompanije (ili drugi oblici organizovanja) koje prikupljaju novac od velikog broja investitora (akcionara ili clanova fonda) radi investiranja u raznorodne oblike imovine, pretežno u hartije od vrednosti razlicitog tipa (akcije, obveznice, instrumenti tržišta novca, itd.), razlicitih emitenata (razlicite kompanije, u okviru razlicitih sektora privrede). Ovom imovinom se profesionalno upravlja za racun clanova fonda, a svakom clanu fonda pripada deo vrednosti imovine fonda (portfelja) srazmerno njegovom ulogu u tom fondu. Taj deo vrednosti izražava se pretežno kao investiciona jedinica (open-ended funds, otvoreni fondovi) ili kao akcija (closed-ended funds, zatvoreni fondovi).
U datom smislu, nema sumnje da su u tekstu Zakona o investicionim fondovima ovako definisan pojam i funkcija investicionog fonda dosledno sprovedeni. U odnosu na zakonske tekstove koji ureduju datu materiju u drugim zemljama, postoji velika slicnost u pogledu postojanja osnovnih instituta i njihovih funkcija, s tim što je neophodno imati u vidu da svaka zemlja, zahvaljujuci široj grupaciji kojoj pripada (n.p. zemlje EU), istorijskom nasledu (n.p. SAD), ili usled nekog drugog razloga, ima svojih specificnosti koje je nemoguce preslikati i primeniti u zakonodavna rešenja prihvatljiva i primenljiva u Srbiji.

3. VRSTE INVESTICIONIH FONDOVA

Investicioni fondovi se mogu razlicito klasifikovati u zavisnosti od kriterijuma koji se koristi. Po nacinu investiranja u njih i povlacenju sredstava iz njih mogu se podeliti na otvorene i zatvorene. Otvoreni su uvek spremni da emituju dodatne „akcije“ – investicione jedinice zainteresovanim investitorima i da od njih otkupljuju iste „akcije“-investicione jedinice na njihov zahtev.
Zatvoreni investicioni fondovi posluju kao i sva druga akcionarska društva, tj. emituju, po pravilu, fiksni broj akcija i ne otkupljuju svoje akcije od investitora. Na osnovu toga da li njihovi akcionari placaju proviziju ili ne, fondovi se dele na opterecene i neopterecene. Optereceni fond karakteriše da investitori prilikom kupovine ili prodaje akcija placaju proviziju iz koje se pokrivaju troškovi prodaje i davanja investicionih saveta. Ukoliko se prodaja ne vrši preko posrednika nego direktno, troškove prodaje snosi fond. Tada je rec o neopterecenom fondu. Prema onome u šta ulažu, odnosno prema investicionim ciljevima, fondovi se dele na: fondove koji ulažu u akcije, fondove koji ulažu u obveznice i fondove koji ulažu u instrumente na tržištu novca. U zavisnosti od investicionih ciljeva, investicioni fondovi koji investiraju pretežno u akcije mogu se podeliti u više grupa. Nekima je cilj investirati u preduzeca koja „brzo rastu“ tj. donose kapitalne dobitke, drugi ulažu u akcije preduzeca koja donose stabilan prihod. Neki se opredeljuju samo za neke privredne grane, a drugi pak investiraju u male kompanije za koje se ocekuju da ce im imovina i neto dobit rasti po visokoj stopi. Postoji i podela ovih fondova prema odnosu kriterijuma razvoja i prihoda, odnosno da li ce se dobit reinvestirati ili podeliti kao dividenda i u kom odnosu. Tako se mogu razlikovati razvojni, razvojno-prihodovni i prihodovni fondovi.
Kod fondova koji ulažu u obveznice jedan od najvažnijih pokazatelja rizicnosti jeste prosecan rok dospeca. Fondovi koji drže obveznice sa dužim rokom dospeca izloženi su vecem kamatnom riziku. Uz prosecan rok dospeca obveznica iz portfolia koristi se još jedan pokazatelj a to je prosecna kamatna stopa. Ovaj pokazatelj ukazuje na nekoliko stvari. Prvo, viša kamatna stopa znaci manji kamatni rizik. Drugo, ukoliko je visoka kamatna stopa udružena sa kratkim rokom dospeca, kamatna osetljivost i rizik su minimalni, i obrnuto. Trece, visoka kamatna stopa na obveznicu, takode, dovodi fond u opasnost da kada tržišna kamatna stopa znacajnije padne, emitent opozove obveznice. I cetvrto, više kamatne stope cesto znace da je rec o slabo rejtingovanom emitentu, jer su visoke kamatne stope jedini nacin da privuku kreditore. Izbor fonda, dakle, zavisi od toga da li su investitoru bitniji likvidnost i sigurnost ili prihod. Sa druge strane, obveznice su manje rizicne od akcija i njihove cene manje osciliraju, s tim da su oscilacije manje što je rok dospeca kraci. Pored toga što je sigurniji, prihod od obveznica može biti i viši nego onaj od akcija zahvaljujuci poreskim olakšicama ili oslobodenjima. Trecu grupu cine takozvani fondovi koji ulažu u instrumente na tržištu novca. Osnovne vrline ovih fondova su potpuna likvidnost i zanemarljiv rizik, dok je najveca slabost vrlo niska stopa prinosa. Zbog toga investitori ulažu u ove fondove onaj deo sredstava koji žele da u vrlo kratkom vremenskom periodu, imaju na raspolaganju u novcanom obliku. Samim tim, investitori skoro nikada ne ulažu sva sredstva samo u ovaj fond, vec se on, u inevstitorovim portfoliima, javlja najcešce u kombinaciji sa nekim drugim (akcijskim i/ili obveznickim) fondom. U mnoštvu razlicitih investicionih ciljeva koji se stalno menjaju i upotpunjuju, investicioni fondovi postaju sve aktuelnija kategorija ucesnika na finansijskom tržištu.

4. OSNIVANJE INVESTICIONIH FONDOVA I U SRBIJI

Po definiciji investicioni fond predstavlja vrstu institucionalnih investitora koji posredno povezuju emitente i investitore na finansijskom tržištu. Cilj fondova je da pre svega obezbede dodatnu likvidnost na finansijskom tržištu, prikupe sitan slobodan kapital i stave ga u funkciju ekonomskog razvoja. Investicioni fondovi sa sobom donose nekoliko koristi, jedna od njih je podizanje cene kapitala, odnosno hartija od vrednosti, tako što fondovi koncentrišu sitnu tražnju i uvode je na tržište.
Generalno, fondovi podsticu razvoj privrede, a istovremeno vrše pritisak i na banke, predstavljajuci dodatnu konkurenciju. Ulaganje u investicione fondove donosi zaradu od oko 20% na uloženu sumu na godišnjem nivou, dok je godišnja kamata u bankama oko 5%. Kao rezultat zdrave finansijske konkurencije, banke su prinudene da povecaju kamatu na štednju, a smanje kamate na plasmane. Fondovi predstavljaju i institucije ekonomske demokratije obezbedujuci svima da uzmu ucešce u ekonomskoj utakmici.
Istraživanja i analize medunarodnih eksperata pokazuju da ce se u narednih deset godina kroz investicione fondove u Srbiju sliti oko cetiri milijarde evra. Strucnjaci smatraju da ne treba forsirati ulazak inostranih fondova, koji su više nego dobrodošli, na domace tržište, vec treba osnivati i domace koji bi predstavljali bitnu komponentu razvoja privrede.
Svakim fondom upravlja društvo za upravljanje, koje predstavlja pravno lice i kao pravni subjekt opšti sa okruženjem. Društvo za upravljanje se osniva iskljucivo kao zatvoreno akcionarsko društvo i može da upravlja vecim brojem fondova. Da bi se osnovalo, dužno je da angažuje najmanje jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond i jednog ovlašcenog internog revizora. Novcani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje prilikom osnivanja mora da iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i u toku poslovanja ne sme pasti ispod ovog iznosa. Društvo za upravljanje je dužno da zakljuci sa kastodi bankom ugovor o obavljanju kastodi usluga za svaki investicioni fond posebno. Kastodi banka ima ulogu da otvara racune u svoje ime a za racun clanova fondova, kako kod Centralnog registra tako i kroz mrežu globalnih kastodijana u drugim inostranim klirinškim i depozitarnim kucama. U Srbiji trenutno postoje samo cetiri kastodi banke, od kojih po mišljenju Aleksandre Kraguljevic Rukovodilac kastodi odeljenja u HVB banci u Srbiji „samo dve rade kao prave kastodi banke”. Kastodi banka nikako ne sme da bude povezano lice sa fondom.
Investicioni fondovi su u zemljama u tranziciji ubrzali sam proces tranzicije, doprineli povecanju efikasnosti privrede, kao i smanjenju troškova investiranja. Takode, donošenjem svežeg kapitala ubrzava se i privatizacija. Razvoj investicionih fondova je dosta brz. U Hrvatskoj, na primer, imovina fondova se duplirala u prošloj godini i trenutno iznosi oko 1,2 milijardi evra. Brzinu razvoja investicionih fondova kod nas teško je predvideti, ali se smatra da ce inicijalnu kapislu dati prelazak jednog dela štednje stanovništva iz banaka u investicione fondove. Za dalji razvoj fondova u Srbiji presudno ce zavisiti od brzine širenja kulture investiranja, jer vecina ljudi ne zna razliku izmedu akcije i obveznice, a nekmoli šta je investicioni ili penzijski fond. Udeo investicionih fondova mogao bi biti mnogo veci da se na Zakon o investicionim fondovima ne ceka od 1997. godine. Zakon o penzionim fondovima je donet i na snazi je od 1. aprila ove godine. I pored toga do sada nije registrovano nijedno društvo za upravljanje penzijskim fondovima. Strucna javnost je zadovoljna tek usvojenim Zakonom o investicionim fondovima koji stupa na snagu od oktobra ove godine. U meduvremenu se cekaju podzakonska akta.
Komisija za hartije od vrednosti vrši nadzor poslovanja društava za upravljanje i investicionih fondova, kao i nadzor nad obavljanjem kastodi usluga kastodi banke, dok kontrolu rada društva za upravljanje penzijskim fondovima vrši Narodna banka. Kao što smo spomenuli, da bi se društvo za upravljanje registrovalo, mora imati odredenu strukturu zaposlenih u koje spadaju i „portfolio menadžeri” i „investicioni savetnici”, koji dobijaju dozvolu za rad od Komisije za hartije od vrednosti. Preduslov da bi se dobila dozvola za rad jeste položen ispit. To je osnovni razlog zašto je Komisija za hartije od vrednosti organizovala kurseve od juna ove godine za sticanje zvanja „investicioni savetnik” i „portfolio menadžer”.
Mnogi strucnjaci su izdvojili dva scenarija za preuzimanje javnih preduzeca. Prvi je da se vecinski delovi kapitala javnih preduzeca prodaju strateškim partnerima, dok bi se manji deo kapitala pojavio na berzi. Prema drugom scenariju investicioni fond je taj koji bi uložio u preduzece. Razlika je u tome što bi se preduzece u slucaju da strateški partner postane vecinski vlasnik verovatno ne bi širilo van okvira ovog tržišta. Dok bi cilj ozbiljnog investicionog fonda bio, pre svega, pravljenje regionalnog giganta jer bi u tom slucaju cena preduzeca brže rasla. Nema sumlje u to da bi preduzece u oba slucaja sa prilivom svežeg kapitala modernizovalo proizvodnju, poboljšalo uslove rada i kvalitet svojih proizvoda, samo treba dobro oceniti koja mogucnost donosi vecu korist.
Jedan od primera je kupovina pet mlekara u Srbiji od strane investicionog fonda „Salford”. Do sada je u mlekare uloženo 110 miliona evra, a planira se ulaganje još najmanje 60 miliona evra. Cilj je da mlekare koje su kupljene budu toliko profitabilne da mogu da izadu na inostrane berze i da nekoliko puta povecaju svoju vrednost. Treba napomenuti da fondovima upravljaju strucnjaci, sa znanjem i iskustvom koje im omogucava da procene vrednost kompanija i projekata, koji plasiraju kapital i prate performanse investicija. Oni, takode, procenjuju potencijal preduzeca, mogucnost stvaranja dodatne vrednosti, kao i rizike vezane za okolnosti poslovanja.
Sigurno je da ce osnivanje domacih investicionih fondova pozitivno uticati na rast cena akcija na Belexu. Napokon ce IF kod nas zaživeti u pravom smislu, odnosno predstavljace privredni subjekt koji prikuplja štedne uloge pojedinaca, da bi dalje ta sredstva plasirali na novcanim tržištima i tržištima HOV.

ZAKLJUCAK

Prvi investicioni fondovi nastali su u SAD, krajem 20ih godina prošlog veka (institucionalnu formu dao im je 1940 Investment Companies Act), nakon cega su poslovi sa fondovima doživeli globalni uspeh. Broj investotora u fondove samo u SAD obuhvata danas više od 80 miliona ljudi, odnosno svako drugo domacinstvo investira u neki od fondova, pri cemu je ukupno investirano više od $ 6.000 milijardi. Pored gore navedenih prednosti ulaganja kroz investicione fondove (a koji se ocekuju da budu ostvareni u Srbiji primenom odredbi novodonetog Zakona o investicionim fondovima), globalnoj popularnosti ovog vida investiranja doprineo je još niz faktora, koje je kreirala praksa tokom vremena:
- zahvaljujuci nastanku razlicitih tipova fondova, moguce je izvršiti prilagodavanje svojih investicionih planova svojim buducim potrebama: n.p. moguce je investirati u tzv. fondove rasta (growth funds), radi finansiranja buducih troškova školarine, ili u tzv. prinosne fondove (income funds) radi obezbedenja sredstava za penziju, što je investiranje u fondove dodatno ucinilo atraktivnim;
- opšte je prihvacena praksa da je minimalan ulog za ulazak u fondove prilicno nizak, usled cega je investiranje u fondove dobilo dodatno na svom demokratskom karakteru i popularnosti, te je broj fondova, razlicitog tipa, u stalnom porastu;
- porastu popularnosti fondova doprineo je naravno i razvoj Interneta, što je otvorilo mogucnost za otvaranje racuna u fondovima, uplate na te racune i druge transakcije jednostavnim slanjem e-mail poruke.
Na kraju možemo zakljuciti da medu finansijskim posrednicima na primarnom tržištu kapitala posebno mesto pripada investicionim fondovima. Investicioni fondovi na razvijenim tržištima kapitala imaju sledece osnovne funkcije: savetodavnu funkciju funkciju preuzimanja rizika i funkciju prodaje prve emisije hartija od vrednosti. Angažovanje investicionih fondova kao posrednika od strane kompanije emitenta obavlja se po odredenoj ceni, koja ima karakter provizije, a u savremenoj ekonomskoj literaturi se zove dobit od potpisivanja emisije. Investicioni fondovi su nastali, razvijali se i danas imaju ulogu graditelja (market mejkera) primarnog tržišta kapitala u svetu. Pored položaja graditelja primarnog tržišta kapitala na pojedinim nacionalnim tržištima kapitala investicioni fondovi postaju i kreatori medunarodnog tržišta kapitala.

LITERATURA

1. Grozdanivic Radmila, Radojicic Miroslav, Jesic Jasmina , Ekonomija preduzetništva, Tehnicki fakultet u Cacku, 2006.
2. Dabic, S.Ð. i Dabic, V. (1988). Informacioni sistemi u službi investicionog bankarstva, Berza, Beograd, br. 11-12, Perovic-Vukotic, V. (1997). Uloga investicionih banaka na tržištu javnopravnih hartija od vrednosti, Berza, Beograd, br. 1, str. 101
3. Dalton, J. (1988). How the stock market works. New York: New York Institute of Finance
4. Ristic Žarko, Komazec Slobodan i drugi, Berze i berzansko poslovanje, za izdavaca Nenad Jelesijevic 2006. godine
5. Cirovic, M. (1995). Primarno tržište kapitala - finansijska tržišta i njihovi zakoni. Novi Sad: Finansijski centar

Memorandumi

1. World Bank "The Republic of Serbia: A Policy Agenda for a Smaller and More Efficient Public Sector", Washington D. C., 2005.

Internet adrese:
www.anu.edu.au (datum pristupa 20.12.2008)
www.eto.org.uk www.wikipedia.com (datum pristupa 20.12.2008)
www.internet.fon.bg.ac.yu(preuzeto 21.12.2008.)
www.wto.org/wto/about/accessions.html. (preuzeto 21.12.2008.)

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD