ПОЧЕТНА СТРАНА

 
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ БАНКАРСТВА И МОНЕТРАНЕ ЕКОНОМИЈЕ
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA -
Bankarski kredit-seminarski rad
Bankarski rizici-seminarski rad
Banke-seminarski rad
Centralna banka-seminarski rad
Devizni sistem-seminarski rad
Devizni kurs-seminarski rad
Dionice-seminarski rad
Elektronsko poslovanje-seminarski rad
Investicioni fondovi-seminarski rad
Kastodi banka-seminarski rad
Kamata kao cena novca-seminarski rad
Kreditna analiza-seminarski rad
Kredit-seminarski rad
Kreditni rejting-seminarski rad
Likvidnost banaka-seminarski rad
Lizing-seminarski rad
Medjunarodna trgovina-seminarski rad
Obveznice-seminarski rad
Pojam kredita-seminarski rad
Poslovne banke-seminarski rad
Svetska banka-seminarski rad
Stambeni krediti-seminarski rad
Vrijednosni papiri-seminarski rad
 

 

Девизни систем и платни промет, девизно тржиште и девизни курс међународног пословног финансирања


ПЛАТНИ БИЛАНС


Дефиниција платног биланса изведена је из основне дефиниције коју је Међународни монетарни фонд утврдио у Приручнику биланса плаћања ( IMF, 1950 год. ). По њој платни биланс јесте систематски преглед (у облику двостраног биланса) свих економских трансакција, обављених у одређеном периоду између резидената неке земље и сталних становника (резидената) других земаља.
Ова дефиниција је током времена претрпела одређене промене које су биле условљене променама робне, финансијске и институционалне структуре међународних економских односа.
Када су, после 1958 године, многе националне валуте постале конвертабилне, оживели су и међународни токови приватног капитала. Дефиниција платног биланса доживела је измене у Приручнику Међународног монетарног фонда 1961. године ( IMF, 1961 год. ) и у додатку Приручнику 1973 године ( IMF 1973 год. ). Ове последице измене биле су највећим делом последица распада Бретонвудског међународног монетарног система и масовног преласка девизних курсева националних валута и система фиксних у режим флктуирајућих (пливајућих курсева).
1977. год. је објављено ново, четврто издање Приручника платног биланса ( IMF 1977 год.) чији се најважнији делови такође публикују у уводним напоменама Годишњака платног биланса ( IMF, 1978. год. ). Ова последља најновија званична дефиниција платног биланса гласи: Платни биланс је статички преглед за одређени период који исказује:
(а) трансакције робом, услугама и дохотком између једне пивреде и осталог света
(б) промене власништва и друге промене у монетарном злату и Специјалним правима вучења које дата привреда поседује, промене у потраживањима и обавезама према осталом свету
(в) једностране трансфере и противставке које су потребне за уравнотежење, у рачуноводственом смислу, свих ставки по оним поменутим трансакцијама, које се међусобно не потиру.


Девизни биланс

Девизни биланс представља преглед о свим међународним плаћањима и наплаћивањима једне земље са иностранством у одређеном периоду. Девизни биланс је врло значајан, јер показује девизни прилив и одлив из земље, као и стање ликвидности земље према иностранству. Иако је девизни биланс старији од платног биланса, и поред његовог значаја, мали број земаља објављује девизне билансе, а не постоје ни међународно усаглашенје шема и методологија приказивања девизног биланса. Ово се може објаснити тиме што се сматра да су девизна контрола и девизна ограничења непожељни у систему међународних економских односа.
Девизни биланс има пуну кореспонденцију са рачунима новчаних токова, док у привредним билансима за обрачун друштвеног производа не пружа директне податке.
Девизни биланс исказује ефективна међународна плаћања. То значи да нису укључени подаци о кретању робе која није плаћена, односно наплаћена. Такође, извоз и увоз робе на кредит као и поклони у роби нису обухваћени овим билансом. Исто тако и трансакције између привредних субјеката у земљи и њихових јединица у иностранству нису у потпуности регистроване у девизном билансу.
У принципу, од плаћања по основу робне размене – треба одузети трошкове међународног превоза и осигурања (у оба смера извоз-увоз) и те вредности пренети у ставке услуга. То се ради због тога што подаци о извозу-увозу, најчешће нису регистровани по јединственом принципу вредновања ф.о.б., него се региструју онако како је ефективно плаћање извршено.
Док платни биланс мора исказати извоз робе у текућем билансу и коришћење одобреног зајма у капиталном билансу, ако је роба извезена на кредит, дотле девизни биланс, не приказује све док се не отплати дати кредит у целини.
Ипак, и поред свега тога, девизни биланс може да буде сигуран извор информација за састављање платног биланса.
У земљама које хронично пате од несташица девиза, девизни биланс има посебну вредност јер он тачније исказује прилив и одлив девиза него платни биланс.


ДЕВИЗНИ СИСТЕМ


Систем економских односа са иностранством, као важан део привредног система, треба да обезбеди услове за рационално укључивање националне привреде у међународну поделу рада. То, пре свега, значи да инструменти система треба да омогуће објективну оцену рентабилности ангажовања производних фактора у појединим врстама привредних активности и, на тој основи, идентификацију сектора у којима национална привреда најбоље користи расположиве ресурсе. Извозом производа сектора у којима је национална привреда успешнија омогућава се увоз производа оних сектора у којима је домаћа привреда мање ефикасна.
Основу система економских односа са иностранством чине два међусобно зависна и чврсто повезана дела: спољнотрговински систем у ужем смислу (режим увоза и извоза) и девизни систем. Девизни систем чини скуп начела и на њима заснованих законских прописа, мера и инструмената којима се регулише начин пословања девизама: девизни курс, могућности и услови стицања, држања и коришћења девиза, начин њихове међусобне замене и замене за домаћи новац и слично.
Да би девизни систем могао успешно да обавља функције које су му намењене, неопходно је да се при његовој изградњи узму у обзир конкретни друштвено-економски услови у којима се дата привреда развија и промене до којих долази у међународном економском и политичком окружењу. То значи да се он мора стално прилагођавати новонасталим приликама.
Адекватан девизни систем представља неопходан, али не и довољан услов за успешан развој националне привреде и њено уклапање у међународну поделу рада. Ни најбоље постављен систем неће дати задовољавајуће резултате уколико се јављају слабости и поремећаји у домаћим привредним токовима. С друге, пак, стране, недостаци у девизном систему могу бити узрочници таквих поремећаја.
Девизни систем - као, уосталом, и привредни систем у целини -представља облик свесног регулисања и усмеравања привредног живота. Својим инструментима он треба да обезбеди економске стимулансе за што потпуније и ефикасније коришћење расположивих људских и материјалних ресурса, да створи такве услове привређивања у којима ће сваки појединац и сваки радни колектив, радећи добро за себе, радити истовремено добро и за националну привреду у целини.


ПОЈАМ ДЕВИЗНОГ КУРСА


Цена по којој се једна национална валута размењује за другу валуту назива се девизним курсом. Од девизног курса треба разликовати девизни (валутни) паритет, који представља званично утврђену вредност националног новца изражену у неком шире прихваћеном именитељу (деноминатору): злату, специјалним правима вучења - 8ВК, некој стабилнијој и важнијој националној валути и сл. У нормалним приликама девизни курс се креће око девизног паритета, као основе.
Девизни курс успоставља везу између нивоа цена у земљи и иностранству; помоћу њега се иностране цене прерачунавају у националну валуту и домаће цене исказују у девизама. Тиме се омогућава поређење цена и идентификација производа чија је цена у земљи нижа па се могу извозити, односно производа који су у иностранству јефтинији па их треба увозити. На дужи рок разлике у ценама доводе до усмеравања фактора производње у оне секторе у којима је национална привреда ефикаснија, а други сектори се препуштају успешнијим иностраним произвођачима. Тако долази до међународне специјализације, до међународне поделе рада.
Од чега зависи висина девизног курса, који фактори утичу на његово кретање?
У време чистог златног стандарда, када је у промету био златан новац, односно новчанице са покрићем у злату, девизни курс је био одређен тзв. ковничком стопом, која је казивала колико је злата садржано у јединици националног новца. Једноставним поређењем садржаја злата у јединици једне и друге валуте добијао се девизни паритет. Девизни курс је могао да се креће само у уским оквирима око девизног паритета - у границама између доње и горње златне тачке, односно тачке увоза и тачке извоза злата. Ако би курс неке валуте порастао изнад горње златне тачке, рентабилније је било да се плаћања иностранству изврше извозом злата него да се по том курсу прибавља страна валута. Та горња златна тачка одређена је трошковима преноса злата (транспорт, осигурање) до земље где треба измирити обавезе. У оваквим условима девизни курс није могао да много одступа од девизног паритета - обично око 0,5% на горе и на доле.
Напуштањем златног стандарда нестало је чврсте основе за одређивање девизних курсева. Поставило се питање шта у овим новим условима детерминише девизни курс? Појавило се више теорија које покушавају да идентификују факторе од којих зависи висина девизног курса. Поменимо најзначајније.

ТЕОРИЈЕ О ДЕВИЗНОМ КУРСУ

1. Теорија паритета куповне снаге

Шведски економиста Густав Касел (Сшгау Саззеђ, у свом делу Теорија друштвене привреде (ТНеогу о/ 8оаа1 Есопоту, Лондон 1926), односе између појединих валута објашњава паритетом куповне снаге. Девизни курс се успоставља на оном нивоу на којем се изједначава куповна моћ у земљи и иностранству. Стране валуте се траже управо због тога што омогућавају куповину робе (и услуга) у иностранству. Уколико се прибављањем стране валуте може купити више робе него на домаћем тржишту (за домаћу валуту), повећаће се тражња стране валуте и понуда домаће. Цена стране валуте ће расти све до оног нивоа на којем ће се успоставити паритет куповне моћи у земљи и иностранству.
Претпоставимо да цена аутомобила верно одражава општи ниво цена у Србији и САД. Уколико је цена аутомобила у Србији 250.000 динара а у САД 5.000 долара, онда ће курс од 50 динара за 1 долар изједначавати куповну моћ новца у две земље. Ако цене у Србији порасту па аутомобил кошта 300.000 динара, порашће интерес да се увозе аутомобили из САД. То ће повећати тражњу долара и понуду динара, што ће изазвати пораст курса долара исказан у динарима. Када те промене понуде и тражње доведу до курса од 60 динара за 1 долар, куповна моћ у Србији и САД ће се поново изједначити - биће обезбеђен паритет куповне снаге.
Ако је у базном периоду девизни курс на таквом нивоу да осигурава паритет куповне моћи, онда ће се он у наредним периодима мењати у складу са стопама инфлације у земљи и иностранству.
Због тога што се, према овој теорији, девизни курс мења у складу са релативним променама цена, ова теорија о формирању девизног курса назива се и теоријом инфлације.
Паритет куповне снаге је економски најрационалнија основа за формирање девизних курсева. Међутим, бројни су разлози због којих овај критеријум не игра онако важну улогу у дефинисању висине девизних курсева као што би то требало да буде. Наведимо неке од њих.
Веома су изражене разлике у односима цена појединих производа и услуга од једне земље до друге. Те разлике проистичу из разлика у нивоу развијености, развојних фаза у којима се поједине земље у одређеном времену налазе, структуре привреде, снабдевености природним ресурсима, историјског наслеђа, навика и обичаја, концепта и инструмената економске политике, друштвених односа, стратегијских потреба и сл. Мерама економске политике могу се у неким земљама одржавати на релативно ниском нивоу цене основних животних намирница, становања, школовања, здравствене заштите или неког другог вида потрошње, а подизати цене луксузних добара. Због жеље да се створе услови за развој нових грана, да се диверсификује производна структура или обезбеди стратегијска независност, могуће је да се цене неких производа, у краћем или дужем периоду, одржавају на релативно високом нивоу.
Различити су и начини финансирања појединих активности. У неким земљама добар део трошкова здравствене заштите, школовања, становања и сл. подмирује се из друштвених фондова, а цене услуга и производа из ових области су понекада само симболичне.
У економској литератури се истиче да за формирање девизног курса националне валуте нису значајне све цене у датој земљи, већ само оне које важе за тзв. међународна добра, тј. за оне врсте производа и услуга које могу бити предмет међународне размене. Значи, не треба узимати тзв. домаћа добра, која циркулишу само на унутрашњем тржишту. Када се објашњавају фактори који детерминишу висину девизног курса, мислимо да није исправно много наглашавати разлике између ове две категорије добара, и то из два разлога:
(1) Један део добара није предмет међународне размене баш због тога што су им цене знатно изнад оних на светском тржишту.
(2) И у случају тзв. домаћих добара потрошачи су у ситуацији да пореде да ли им је рационалније да фондове троше за набавку тих добара или да купују страну валуту за набавку увозне робе.

 

2. Платнобилансна теорија


Према платнобилансној теорији, цена девиза, односно девизни курс, формира се под утицајем односа понуде и тражње, као и свака друга цена. Понуда и тражња девиза манифестују се у платном билансу у виду прилива и одлива девиза. У случају дефицита платног биланса долази до несклада између понуде и тражње девиза, тражња је већа од понуде, па ће девизни курс расти. Раст девизног курса водиће смањењу тражње девиза и повећању понуде, што ће довести до отклањања дефицита и уравнотежења платног биланса земље.

 

3. Теорија о паритету каматних стопа


Понуда и тражња девиза не морају потицати само од извоза и увоза робе и услуга, већ и од претварања финансијских фондова из једне валуте у другу. Поседници слободних финансијских средстава настоје да их пласирају уз што већу камату. Уколико је каматна стопа у иностранству већа него у земљи, повећаће се интерес да се фондови у домаћој валути претворе у девизе како би се остварио већи приход. Доћи ће, значи, до пораста тражње девиза, раста девизног курса и одлива финансијских средстава у иностранство. Бекство фондова у иностранство наметнуће потребу да се каматна стопа у земљи повећа, чиме ће се ушоставити. паритет каматних стопа.
Нема сумње да разлике у каматним стопама утичу на понуду и тражњу девиза, а тиме и на девизни курс. Међутим, мислимо да ова теорија не може самостално да објасни начин формирања девизног курса јер је само релативно мали део укупне понуде и тражње девиза резултат финансијских трансакција чији је циљ остварење камате. Зато је исправније ову теорију третирати као допуну или корекцију оне основне - теорије о паритету куповне снаге.


РЕАЛАНИ РАВНОТЕЖАН ДЕВИЗНИ КУРС


Да би девизни курс успешно обављао функције које су му намењене, неопходно је да буде на одговарајућем нивоу, неопходно је да буде реалан. А реалан је онај курс који изједначава општи ниво цена у земљи са општим нивоом цена у иностранству, који обезбеђује паритет куповне моћи. Наглашавамо да се ради о општем нивоу цена. Због различитих структура цена у појединим земљама, цене појединих производа (и услуга) неће бити изједначене. У једној индустријској земљи ће, рецимо, цена телевизора бити два пута већа зд цене тоне пшенице, док ће у пољопривредној земљи телевизор бити четири пута скупљи. У основи, ове разлике су резултат различитих услова за производњу појединих добара - то су заправо манифестације компаративних предности. При реалном девизном курсу производи чија је цена у земљи релативно нижа моћи ће рентабилно да се извозе, а увозиће се производи чија је цена релативно виша у земљи него у иностранству.
Реалан девизни курс није значајан само за тржишну, већ и за планску привреду. Да би планови развоја били добри, да би се исправно оцениле компаративне предности националне привреде неопходно је, баш уз помоћ реалног девизног курса, утврдити шта је јефтиније у земљи а шта у иностранству.
Општи ниво цена представља пондерисани просек свих цена. Из овога следи закључак да ће реалан девизни курс једну половину производа чинити јефтинијим, а другу половину производа скупљим у земљи него у иностранству. Ова чињеница ствара претпоставке и за уравнотежење размене са иностранством. То значи да реалан девизни курс у нормалним околностима обезбеђује и уравнотежење платног биланса.
Уколико је девизни курс испод нивоа који се може означити као реалан, онда је домаћа валута прецењена а страна валута потцењена. Прецењеност домаћег новца доводи до тога да је куповна моћ у иностранству већа него у земљи: када се за домаћи новац купи страни по цени која је нижа од реалне онда се обезбеђује већа куповна моћ у иностранству него у земљи. Цене стране робе прерачунате у домаћу валуту по таквом курсу постају ниже, што повећава интерес да се увози. И они страни производи који би при реалном девизном курсу били скупљи од домаћих, уз нижи девизни курс постају конкурентни на домаћем тржишту.
На другој страни, прецењеност домаће валуте доводи до тога да извозници за стечене девизе добијају мање домаћег новца него што би то било при реалном девизном курсу. Неки производи, који би се иначе могли рентабилно извозити уз реалан девизни курс, постају неконкурентни на страном тржишту. Ово води смањењу извоза.
Ниска цена девиза чини атрактивним и коришћење страних кредита. Средства добијена задуживањем троше се у иностранству јер им је тамо куповна моћ већа; при њиховом претварању у домаћу валуту део њихове вредности би се истопио због нереалног девизног курса. На другој страни, девизе за плаћање ануитета прибављају се по нижој цени од реалне.
У оваквим условима долази до раста увоза и смањења извоза, што доводи до дефицита платног биланса. Када се исцрпу могућности финансирања дефицита, наметнуће се потреба предузимања корективних мера, које се обично своде на повећање девизног курса и ограничење увоза.
Домаћа валута је потцењена када је девизни курс изнад реалног. При таквом курсу куповна моћ у земљи је већа него у иностранству. Због високе цене девиза увоз поскупљује, што доводи до смањења броја страних производа који су конкурентни на домаћем тржишту.
На другој страни, за девизе стечене кроз извоз добија се више домаћег новца, па због тога расте број извозних производа и повећава се њихова конкурентност на страним тржиштима. Све ово води побољшању стања у платном билансу.
Међутим, и потцењеност домаће валуте може имати негативне ефекте на националну привреду, нарочито ако је та потцењеност израженија и ако се практикује у дужем периоду. Због виших цена увозних производа долази до супституције увоза домаћом производњом и тамо где то није оправдано, односно и тамо где би производи из увоза били јефтинији од домаћих уколико би се примењивао реалан девизни курс. Захваљујући сувише високом девизном курсу у извозу се појављују и они сектори који у нормалним околностима, уз реалан девизни курс, не би били у стању да извозе.
Неоправдано високе цене увозних производа и делимична замена увоза скупљим домаћим производима смањују рентабилност пословања и подстичу инфлацију. Инфлација није последица само поскупљења увоза већ и чињенице да висока цена девиза доводи до несклада између робних и куповних фондова у земљи: тражња на домаћем тржишту расте а понуда се смањује због мањег увоза и већег извоза.
Девизни курс при којем се обезбеђује уравнотеженост платног биланса, односно уједначавање понуде и тражње девиза, назива се равнотежним девизним курсом. У ширем економскополитичком смислу, равнотежни девизни курс је онај који обезбеђује равнотежу платног биланса:
(1) у дужем временском периоду (5-10 година),
(2) уз очување унутрашње равнотеже и
(3) без абнормалних трговинских и девизних ограничења.

Када се говори о равнотежи платног биланса, онда се углавном мисли на биланс текућих трансакција. То значи да равнотежан девизни курс, тиме што одржава платни биланс у равнотежи, не би требало да доведе до промена у нивоу монетарних резерви и степену спољне задужености. Сврха монетарних резерви и јесте да се њиховим коришћењем обезбеђује усклађивање понуде и тражње девиза у појединим временским периодима. Када је реч о сезонским осцилацијама у приливу и одливу девиза (време жетве, туристичка сезона и сл.) или о флуктуацијама током једног конјунктурног циклуса, нормално је да се интервенише монетарним резервама. Међутим, да би се девизни курс могао назвати равнотежним неопходно је да одржава платни биланс у равнотежи у оквиру једног конјунктурног циклуса али без (знатнијих) промена у нивоу монетарних резерви на крају циклуса.
Крива понуде девиза (РР) и крива тражње (ТТ) секу се у тачки А, што значи да се при курсу К понуда и тражња девиза изједначавају - платни биланс је уравнотежен. Уколико дође до пораста тражње девиза, крива тражње ће се померити удесно (ТаТа). У овом случају криве понуде и тражње девиза се секу у тачки В, што значи да ће се платни биланс уравнотежити при новом курсу Ка. Већа тражња девиза повећава девизни курс, а при већем курсу већа је и понуда девиза.
Већ је речено да у нормалним околностима реалан девизни курс обезбеђује и уравнотежење платног биланса, што значи да је тада pеалан истовремено девизни курс и равнотежан.

CC

Слика 1. Општи ниво цена


Права (СС) представља општи ниво цена у земљи, односно пондерисани просек цена свих производа. При реалном девизном курсу тај ниво је изједначен са нивоом цена у иностранству. Производи из сектора В су тада у земљи јефтинији и могу се извозити, а производи из сектора А су у земљи скупљи па ће се увозити. В представља понуду девиза, а А тражњу; пошто је В=А, платни биланс земље биће уравнотежен.
Но, најчешће стање није овакво. Због природних својстава појединих производа, високих транспортних трошкова, стратешких или неких других разлога, један део добара се неће моћи ни извозити нити увозити. Реч је о тзв. домаћим добрима. Прикажимо и ово графички.


Слика 2. Домаћа и међународна добра

Права (СС) и овде означава општи ниво цена. Шрафиране површине G и Н представљају домаћа добра а површине А и В тзв. међународна добра. Пошто се знатан део оних производа који су у земљи јефтинији (површина Н) не може извозити, при реалном девизном курсу на нивоу (СС) биће понуда девиза мања од тражње, В < А. Да би се понуда и тражња девиза изједначиле (да би било В = А) неопходно је да девизни курс буде изнад нивоа који одговара општем нивоу цена, изнад праве (СС). То ће се постићи на нивоу курса (СаСа), који представља пондерисани просек цена само међународних добара. Равнотежни девизни курс је изнад реалног.
Реалан девизни курс биће истовремено и равнотежан само тада када је еластичност понуде девиза на промене девизног курса једнака еластичности тражње девиза.

ВРСТЕ ДЕВИЗНИХ КУРСЕВА


Две су основне поделе девизних курсева:
- према начину њиховог утврђивања разликују се чврсти (фиксни) и променљиви (флуктуирајући, шибајући, флексибилни) девизни курсеви и
- према томе да ли се истовремено примењује више курсева или само један, говоримо о вишеструким (диференцијалним) и јединственим девизним курсевима.


1. Чврст девизни курс


Уколико је цена девиза утврђена од стране националних монетарних власти и не зависи од понуде и тражње, ради се о чврстом или фиксном девизном курсу. Чврст девизни курс имамо и у оним случајевима када је дозвољено да се курс креће у уским границама од два-три процента на горе и на доле од званично утврђеног девизног курса (или паритета).
Чврст девизни курс је постојао у време златног стандарда, а његова висина је била одређена садржајем злата у јединици националне валуте. Ниво цена у земљи је усклађиван са нивоом цена у иностранству. Уравнотежење платног биланса је вршено извозом и увозом злата. Земља у којој је због дефицита платног биланса дошло до одлива злата морала је да спроводи рестриктивну монетарну и кредитну политику, да повећава камате, снижава цене, доходак и запосленост. То је, пак, стварало услове за повећање извоза, смањење увоза, прилив капитала из иностранства и поправљање стања у платном билансу. У земљи која је имала суфицит долазило је до увоза злата, снижавања каматних стопа, пораста цена, дохотка и запослености, што је повећавало увоз, смањивало извоз и водило погоршању стања у платном билансу, односно отклањању суфицита. Тако се процес уравнотежења платног биланса одвијао аутоматски.
Оваквог аутоматизма је нестало када је напуштен златни стандард. До краха златног стандарда је дошло јер многе земље нису више желеле да спољну равнотежу плаћају успоравањем производње и незапосленошћу.
У новим условима се чврст девизни курс могао одржати једино применом мера спољнотрговинске и девизне контроле. Пошто се углавном радило о одржавању девизног курса на нивоу који је испод реалног, национална валута је била прецењена. Тражња девиза је надмашивала понуду па је, да би се спречио дефицит платног биланса, било неопходно тражњу девиза кресати (царинама, контингентима, квотама, дозволама) а понуду стимулисати (премијама, субвенцијама). Уколико је фиксни девизни курс био изнад реалног нивоа - што се ретко дешавало - рестриктивне мере нису биле потребне јер је висока цена девиза сама по себи ограничавала тражњу и подстицала понуду девиза. Мере контроле су биле потребне једино тада када је долазило до кумулирања великих суфицита у платном билансу; да би се спречиле негативне последице суфицита могла се јавити потреба да се ограничава извоз или подстиче увоз.
Позитивне стране чврстог девизног курса су углавном следеће:
- пружа поуздану основу за калкулације у увозним и извозним пословима,
- олакшава утврђивање рентабилности инвестиционих улагања,
- смањује ризик у економским трансакцијама са иностранством,
- позитивно делује на склапање дугорочних пословних аранжмана са страним партнерима,
- штити националну привреду од краткорочних и стихијских поремећаја на светском тржишту,
- повећава интерес странаца да држе националну валуту,
- сужава простор за шпекулативне трансакције.

Главни недостаци чврстог девизног курса су ови:
- националну економску политику подређује потреби одржања датог девизног курса,
- неопходне су мере за усклађивање нивоа цена у земљи са нивоом цена у иностранству,
- одгађа неопходна прилагођавања националне привреде измењеним околностима у светској привреди,
- не обезбеђује уравнотежење платног биланса,
- неопходна је строга спољнотрговинска контрола,
- слаби ефекте монетарне политике,
- намеће потребу држања већих монетарних резерви,
- доводи, по правилу, до прецењености националне валуте,
- присутна је могућност да се девалвацијом и, ређе, ревалвацијом преко ноћи изврши велика промена девизног курса, чиме се потиру многе позитивне стране чврстог девизног курса.


2. Променљиви девизни курс


Уколико се цена девиза формира углавном под утицајем понуде и тражње девиза, говоримо о променљивом девизном курсу. Треба нагласити да правог променљивог девизног курса, који би био одређен деловањем само тржишних снага, без икаквог утицаја националних монетарних власти, у стварности никада није било. Исувише је велики значај девизног курса за националну привреду да би се његово кретање могло потпуно препустити стихијским променама на тржишту. Девизна тржишта су далеко од тога да буду перфектна. На њима се увек осећа присуство монетарних власти - у већој или мањој мери, у отвореном или прикривеном виду. Чак и у оним случајевима када се ради о снажној и стабилној привреди, интервенције монетарних власти на девизном тржишту могу бити неопходне да би се отклонили негативни ефекти интервенција других земаља. Због свега наведеног у дефиницији је и речено да се променљиви девизни курс формира углавном (значи, не искључиво) под утицајем понуде и тражње девиза.
Под утицајем политике коју је водио Међународни монетарни фонд, све до 1973. године примењивани су углавном чврсти девизни курсеви, који су могли веома мало да осцилирају око званично утврђеног девизног паритета. Постојала је, ипак, могућност да се у случају фундаменталне неравнотеже у платном билансу девизни паритети мењају.

Позитивне стране променљивог девизног курса су следеће:
- обезбеђује већу аутономност у вођењу економске политике,
- олакшава уравнотежење платног биланса,
- благовремено упућује домаћу привреду на потребна прилагођавања у складу са променама у међународном економском окружењу,
- чини непотребним предузимање мера ради усклађивања националног нивоа цена са нивоом цена у иностранству пошто ту функцију обавља сам курс,
- смањује потребу држања великих монетарних резерви,
- није неопходна строга спољнотрговинска и девизна контрола,
- боље је дејство мера националне монетарне политике,
- спречава, у принципу, прецењеност и потцењеност националне
валуте.

Променљиви девизни курс има, наравно, и недостатака:
- нема чврсте основе за калкулације о рентабилности извозних и увозних послова,
- не обезбеђује постојане критеријуме за оцену рентабилности инвестиционих улагања,
- повећава ризик у економским трансакцијама са иностранством,
- излаже домаћу привреду неконтролисаном утицају свих краткорочних и стихијских промена на светском тржишту,
- обесхрабрује закључивање дугорочних пословних аранжмана са иностраним партнерима,
- повећава могућности за обављање шпекулативних послова.


Када се имају у виду наведене карактеристике једне и друге врсте девизних курсева, јасно је да избор није лак. Због тога се јавила потреба за изналажење неког трећег решења које би у што већој мери обезбедило позитивне стране и чврстих и променљивих девизних курсева, уз што мање испољавање њихових недостатака.
Када се говори о чврстим и променљивим курсевима и њиховим ефектима на националну привреду, треба нагласити и следеће: чврст девизни курс не значи увек да је он и стабилан, а променљиви девизни курс се не мора често мењати. Подела на чврсте и променљиве девизне курсеве врши се према начину њиховог формирања - према томе да ли га одређује монетарна власт или се углавном формира под утицајем односа понуде и тражње - а не према томе да ли су курсеви стабилни или не.


3. Јединствени и вишеструки девизни курсеви


Уколико за све врсте економских трансакција са светом важи један курс, кажемо да се примењује јединствен девизни курс. Цена дeвизa je истa за увознике и извознике, а робни и неробни промет, зa све гране. Сви привредни субјекти се налазе у истој позицији како при продаји тако и при куповини девиза.
Могуће је, међутим, да се истовремено примењује више девизних курсева, са различитим распонима између њих. Тада је реч о вишеструким или диференцијалним девизним курсевима.
Вишеструки девизни курсеви могу постојати само у земљама у којима постоји девизна контрола. Одређивањем и одржавањем различитих девизних курсева за поједине врсте трансакција подстиче се остварење одређених економских циљева у датој земљи: подстицање извоза, ограничавање увоза, развој појединих грана, регионално усмеравање спољнотрговинских токова, унапређење туризма и сл. У зависности од циљева који се желе постићи утврђују се начини диференцирања девизних курсева и распони између њих.
Понекада се ефекти вишеструких девизних курсева остварују не диференцирањем курсева, већ применом неких других инструмената девизне и спољнотрговинске политике, као што су егализациони фондови, фондови за подстицај извоза, увозни и извозни коефицијенти, таксе и сл.
Без сумње је да се применом политике вишеструких девизних курсева може ефикасно деловати на развој и производну оријентацију националне привреде. Сектори који имају повољније девизне курсеве за увоз сировина и извоз својих производа моћи ће брже да се развијају. Поставља се, међутим, питање шта ће бити са тим секторима када се укину вишеструки и уведе јединствени курс, што треба да буде коначан циљ сваке економске политике. Овде се јављају проблеми слични оним код утврђивања царина: које секторе штитити повољнијим курсевима, колико дуго и колика је разлика између девизних курсева оправдана. Треба изабрати оне секторе који имају изгледа да у догледном времену постану довољно снажни да могу опстати и на домаћем и на светском тржишту и без примене повољнијих курсева. Потребно је постепено сужавати распоне између девизних курсева како би се штићени сектори присиљавали на прилагођавање нормалним условима привређивања.
Дуга примена вишеструких девизних курсева може имати негативан утицај на производну структуру националне привреде. Примена различитих курсева замагљује и деформише критеријуме рентабилности инвестиционих улагања, доводи до нерационалне алокације ресурса, ствара погрешну слику о компаративним предностима и отежава укључивање у међународну поделу рада. Сектори који уживају подршку кроз примену диференцијалних девизних курсева врше притисак на економску власт да се настави са политиком вишеструких курсева и онда када за то нема више потребе са становишта националне привреде у целини.

ПРОМЕНЕ ДЕВИЗНОГ КУРСА


За успех у међународним пословима потребно је знати какве се промене девизних курсева могу очекивати у будућности. Ако је реч о краткорочним позајмицама и другим трансакцијама које ће се окончати у блиској будућности, онда се прогнозирање може ослонити на поузданије основе па ће и прогноза бити тачнија. У краћим временским периодима мања је вероватноћа да ће доћи до крупних промена у међувалутним односима.
Међутим, када се ради о дугорочнијим и крупнијим пословним подухватима (дугорочни зајмови, заједничка улагања, директне инвестиције) прогнозирање кретања девизних курсева постаје знатно теже а прогнозе мање поуздане. Неочекивани обрти у међувалутним односима могу довести до великих губитака у пословању (наравно, и добитака). Уколико валута у којој смо се задужили ојача - терет нашег дуга ће се повећати, уколико валута у којој смо одобрили кредит ослаби - истопиће се део наших потраживања. Инвестициона улагања у земљи чија је валута изгубила у вредности даваће реално мање профита, а при репатријацији капитала губиће се део вредности.
Намеће се закључак да је код свих, а нарочито код дугорочни пословних подухвата и оних код којих долази до инвестициони улагања, неопходно водити рачуна о ефектима промен међувалутних односа. Пре свега, треба поћи од оцене реалност девизних курсева релевантних валута у датом тренутку а потом изучити факторе који могу изазвати њихове промене у будућности.
Који фактори утичу на промене девизних курсева?
(1) Стопе инфлације
(2) Стање платног биланса.

Платни биланс је глобалан, али недовољно поуздан показатељ стања националне привреде и њеног места у међународној подели рада. На основу величине и трајања неравнотеже могу се извући значајни закључци, али за поузданије оцене о стању и перспективама националне привреде и о могућем кретању девизног курса у будућности потребно је детаљније и дубље истражити узроке неравнотеже платног биланса и могућности уравнотежења. Пораст дефицита не мора увек бити знак лошег стања националне привреде. Тако, на пример, као последица вишег нивоа развијености и пораста животног стандарда може доћи до већег увоза луксузне и квалитетније робе и смањења извоза такве робе домаћег порекла, може доћи до пораста трошкова за путовања у иностранство, смањења прилива и повећања одлива по основу исељеничких и радничких дознака. Пораст увоза може, такође, бити последица либерализације спољнотрговинског промета. До дефицита платног биланса може доћи и због повећаног извоза капитала којим се развија пословна активност у иностранству. Уколико су овакве и сличне промене довеле до погоршања стања у платном билансу, онда се, очигледно, не ради о знацима слабости националне привреде, што значи да нема основе за претпоставке да ће национална валута слабити.
У платном билансу се приказује вредност трансакција у дређеном временском раздобљу - обично у току једне године. Из прегледа трансакција за дужи период времена не може се знати какве у тенденције биле на почетку, а какве на крају тог периода. Због ога су добродошли прегледи стања платног биланса у краћим, нарочито новијим раздобљима јер ће се из њих поузданије моћи судити о тенденцијама у платном билансу и у привреди у целини и из овга извлачити закључци о могућим променама девизних курсева.
Када је извоз земље у великој мери зависан од малог броја производа, онда ће могућност њиховог девизног уновчења утицати на обим понуде девиза на девизном тржишту па, према томе, и на односе понуде и тражње и висину девизног курса.
(3) Већи обим спољне задужености наметаће потребу репресијације националне валуте како би се кроз подстицај извоза и екуражирање увоза обезбедио већи девизни прилив за плаћање ануитета.
(4) Висина каматних, стопа утиче на понуду и тражњу појединих валута, што значи и на њихове девизне курсеве.
(5) Бржи темпо научно-технолошког прогреса у некој земљи чиниће производе те земље атрактивнијим на светском тржишту, тражња дате валуте ће расти а девизни курс јачати.
(6) Откриће и коришћење нових природних ресурса (нпр. нафте у Северном мору) ојачаће националну валуту.
(7) Мере економске, нарочито монетарне политике брзо ће се одразити на позицију националне валуте.
(8) Политичка ситуација у појединим земљама, регионима и свету у целини може имати крупне ефекте на кретање девизних курсева. До слабљења валуте једне земље доћиће не само због политичке кризе и нестабилности у тој земљи него и због поремећаја и криза у њеном суседству и у земљама са којима је економски и политички чвршће повезана.
Овим списак фактора од којих зависи кретање девизних курсева, наравно, није исцрпен. Ратови, природне непогоде, нови проналасци, избори, психолошки моменти, осећај безбедности и још много што-шта утиче на понуду и тражњу појединих валута, што значи и на њихове девизне курсеве.
Неизвесност у погледу кретања девизних курсева доводи до конверзионог и трансакционог ризика. Конверзиони ризик представља неизвесност у погледу курса по којем ће се актива и пасива, изражене у страној валути, превести у вредности у националном новцу при састављању финансијског биланса. Трансакциони ризик проистиче из неизвесности по којем ће девизном курсу бити наплаћена потраживања и исплаћена дуговања исказана у страној валути.
Но, ризик је присутан и код оних фирми које немају ни активу ни пасиву у страним валутама. Промене девизних курсева могу значајно утицати на пословни резултат извозника и увозника, на конкурентност домаћих произвођача на страном тржишту. Али и оне фирме које послују само на домаћем тржишту изложене су ризику промене девизних курсева јер од висине девизног курса зависи конкурентност страних произвођача на домаћем тржишту и интерес домаћих конкурената да извозе или продају у земљи.
Да би се смањили ризици због промена девизних курсева неопходно је стручно и објективно оценити све релевантне факторе, нарочито када се ради о дугорочнијим пословима и значајнијим инвестиционим подухватима.
За заштиту од промена девизног курса некада је широко примењивана тзв. златна клаузула. Уколико се у уговор унесе оваква клаузула, онда се потраживање исказано у једној валути ревалоризује у складу са променом паритета те валуте у злату. Данас се често користи тзв. девизна клаузула, која намеће обавезу кориговања износа потраживања уколико дође до промене девизних курсева.
Девизни ризик се може елиминисати или умањити одговарајућим трансакцијама на девизним тржиштима, као што су термински и своп (змар) послови.
Под утицајем наведених фактора девизни курс се може повећавати или смањивати. Повећање девизног курса представља смањење вредности националне валуте (увек имамо у виду тзв. директно нотирање). Уколико се повећање девизног курса врши одлуком националне монетарне власти - ради се о девалвацији, а ако до тога долази због кретања на девизном тржишту - говоримо о депресијацији. Ревалвација је смањење девизног курса, односно повећање вредности националне валуте до којег долази одлуком монетарне власти, док апресијација означава смањивање девизног курса под утицајем промена на девизном тржишту.
Повећавање и смањивање девизног курса не треба мешати са потцењеношћу и прецењеношћу националне валуте. Потцењеност и прецењеност означавају одређено стање, и показују да ли је девизни курс испод или изнад нивоа реалног девизног курса, док девалвација, депресијација, ревалвација и апресијација представљају одређене промене девизног курса. Уколико је ранији девизни курс био на нивоу реалног, онда девалвација и депресијација сигурно доводе националну валуту у стање потцењености, а ревалвација и апресијација у стање прецењености. Међутим, ако је, на пример, ранији девизни курс био за 20% испод реалног нивоа, па се девалвацијом повећа за 15%, то значи да је национална валута била и остала прецењена, мада је сада степен прецењености мањи. Ако девизни курс порасте за 30%, национална валута ће из стања прецењености прећи у стање благе потцењености - нови девизни курс ће бити изнад реалног нивоа. Потребно је нешто рећи и о начину исказивања промена вредности националне валуте.


Девалвација

Девалвација је смањење спољне вредности националне валутe до којег долази одлуком монетарне власти. У условима директнс нотирања то значи повећање девизног курса, односно повећање ценe стране валуте.
Најчешћи разлог за спровођење девалвације је трајнији и знатнији дефицит у платном билансу земље. У принципу, дефицит ce може отклонити још и дефлацијом и мерама спољнотрговинске девизне контроле.
У савременим условима могућност да се дефлацијом побољša стање платног биланса је само теоријска. Еластичност цена и надница на доле је слаба. Дефлација доводи до смањења тражње, привредне стагнације и незапослености. Данас више нико не жели да екстерну равнотежу плаћа економском стагнацијом и порастом незапослености.
Мерама спољнотрговинске и девизне контроле могуће је ограничавати трошење девиза и подстицати њихов прилив, чиме се побољшава стање у платном билансу.
Девалвацији је неопходно приступити и у случајевима када се национална привреда више отвара према иностранству укидањем или ублажавањем спољнотрговинских и девизних ограничења, која су до тада девизни курс вештачки одржавала на нивоу нижем од нормалног. Понекада се девалвацији приступа да би се повећала конкурентност домаћих произвођача на страном тржишту иако то није неопходно с обзиром на стање у платном билансу. Виши девизни курс, који је изнад реалног нивоа, омогућава снижавање цена на спољном тржишту, чиме се угрожава пласман произвођача из других земаља; због тога се ово назива полипшком осиромашења суседа или валутним дампингом. Овакву девалвацију називамо офанзивном, за разлику од дефанзивне девалвације, чији је циљ заштита платног биланса.


Конвертибилност

Конвертибилном валутом се назива она валута која се релативно лако може заменити за другу валуту или за злато.
У време чистог златног стандарда постојала је пуна, неограничена конвертибилност. Тада је у промету био и ковани новац, а папирне новчанице су могле без ограничења да буду замењене за одговарајућу количину злата. На новчаницама је обично била назначена обавеза емитента (државе, централне банке, владара) да на захтев доносиоца изврши исплату у злату.
При формирању Међународног монетарног фонда постављен је циљ да се што пре успостави конвертибилност валута земаља чланица. Крајем педесетих и почетком шездесетих година већина развијених земаља прогласила је своје валуте конвертибилним. Међутим, ова савремена конвертибилност се доста разликује од оне класичне.
Конвертибилност националне валуте ствара повољније услове за успостављање економских веза са иностранством и укључивање привреде у међународну поделу рада.
Но, да би једна валута могла постати конвертибилна неопходно је, пре свега, да иза ње стоји стабилна привреда. Платни биланс не би смео да показује већи и дуготрајнији дефицит, а ниво монетарних резерви треба да буде такав да омогућава амортизовање повремених несклада у приливу и одливу девиза. Неопходан је и одређени степен политичке стабилности у земљи.
Није добро да земља прогласи своју валуту конвертибилном ако нису обезбеђени сви потребни услови за то. Уместо позитивних ефеката, национална привреда може претрпети штете од таквог преурањеног чина: одлив монетарних резерви, погоршање стања у платном билансу и сл. Ово може довести до губљења поверења у дату валуту и суспензије конвертибилности. За националну привреду је боље да има стабилну неконвертибилну валуту него конвертибилну а слабу.
У концепту реформе југословенске привреде, који је савезна влада објавила 18. децембра 1989. године, конвертибилност се третира као инструмент економске политике, а не само као статус националног новца који проистиче из оствареног привредног развоја. У условима изузетно високе инфлације, која је у неким периодима износила и преко 50% месечно, влада проглашава конвертибилност динара, која важи за све текуће трансакције и за грађане који желе да динаре замене за девизе. Подлогу за овакву меру чине:
(1) високе монетарне резерве,
(2) суфицит у текућем делу платног биланса и
(3) финансијска подршка из иностранства у виду нових кредита и репрограмирања ранијих дугова.


Монетарне резерве

Средства међународних плаћања којима земља располаже и које може брзо, ефикасно и без икаквих ограничења употребити за измирење својих обавеза према иностранству, називају се монетарним резервама.
Монетарне резерве се могу састојати од злата, конвертибилних валута, специјалних права вучења (SDR), раније европске новчане јединице (ЕCU) и садашњег евра (еиrо). Земље чланице Међународног монетарног фонда у монетарне резерве укључују и потраживања од Фонда - тзв. нето позиција.
Каква је сврха држања монетарних резерви? Између обима текућег прилива и обима текућег одлива девиза могу настати значајне разлике. Да би се плаћања са иностранством могла несметано обављати и у периодима када је текући прилив девиза мањи од износа приспелих обавеза према иностранству, неопходно је засполагати одређеним резервама. До несклада између прилива и одлива девиза може доћи због сезонских и конјунктурних осцилација, природних непогода, друштвених потреса, политичких и ратних конфликата и сл. У аграрним земљама може бити велики одлив цевиза у време пролећне сетве због увоза машина, резервних делова, пестицида и ђубрива а прилив девиза ће се остварити тек у јесен, после жетве. Туристички прилив је, такође, сезонског карактера. Суше могу довести до смањења девизног прилива и повећаног увоза хране. Да би се у таквим приликама могле задовољавати потребе за увозом, неопходно је располагати монетарним резервама.
Већи и трајнији дефицит у платном билансу се не може покривати монетарним резервама јер би биле брзо исцрпене. Ипак, и тада су монетарне резерве значајне јер тиме што привремено покривају дефицит омогућавају изналажење повољнијих извора за дугорочније финансирање платнобилансне неравнотеже.
Уколико земља, захваљујући свом кредитном угледу, може лако обезбедити додајна средства за финансирање свог платнобилансног дефицита, неће морати да држи сувише велике монетарне резерве.


ДЕВИЗНА КОНТРОЛА

Под девизном контролом подразумевамо скуп прописа, мера и инструмената којима се ограничава слобода у пословању девизама, утврђује поступак при обављању појединих девизних операција и проверава да ли се девизни послови обављају у складу са прописима. Циљ девизне контроле је, пре свега, да се обезбеди уравнотежење платног биланса, спречи претерана потрошња девиза и да се девизни курс одржи на жељеном нивоу. У неким случајевима девизна контрола се може увести и ради заштите националне привреде од поремећаја у међународном економском окружењу.
Мере девизне контроле усмерене су првенствено на смањење одлива и повећање прилива девиза. Ово би се могло постићи и спровођењем девалвације, која поскупљењем девиза треба да води смањењу тражње и повећању понуде на девизном тржишту. Због неадекватне еластичности понуде и тражње могуће је, видели смо, да девизни курс буде на веома високом нивоу а да, ипак, не буде обезбеђено уравнотежење платног биланса. С друге стране, девалвација фронтално мења цену девиза за све субјекте, за све потребе. Интерес националне привреде, међутим, може бити да се тражња девиза креше селективно, а не фронтално – поскупљењем девиза. Уз то, можда су поремећаји у платном билансу само привремени па промена девизног курса не би била оправдана. Из наведених разлога девизна контрола се може показати као адекватнија мера од девалвације.
Интензитет девизне контроле највише зависи од величине, трајности и природе платнобилансног дефицита: што је дефицит већи, то ће и девизна контрола бити строжија.
На интензитет девизне контроле утиче и ниво девизног курса: већа прецењеност домаће валуте изискује ширу и строжију контролу трошења девиза.


ДЕВИЗНО ТРЖИШТЕ

Девизама називамо сва потраживања изражена у страној валути (депозити, менице, чекови и сл.) и ефективни страни новац (новчанице и ковани новац), осим златника и сребрњака.
Под девизним тржиштем се подразумева свако сусретање понуде и тражње девиза. На девизном тржишту се обавља купопродаја домаћег новца за девизе и купопродаја једне врсте девиза за другу. Купопродаја девиза се може обављати на одређеном месту, у одређено време и по утврђеним правилима, и у том случају је реч о организованом девизном тржишту или о девизној берзи. Међутим, бројне трансакције куповине и продаје девиза одвијају се ван организованог девизног тржишта, у непосредним контактима између предузећа, банака и појединаца, домаћих и страних резидената. И такозвано "црно тржиште" ("црна берза") девиза представља сегмент девизног тржишта.
Иако могу постојати значајне разлике у условима и начину купопродаје девиза и висини девизних курсева на појединим сегментима девизног тржишта, између њих постоји значајна међузависност. По правилу, када се девизни курс на једном сегменту тржишта помера у једном смеру постојаће тенденција да се у истом смеру крећу девизни курсеви и на другим сегментима девизног тржишта. Уколико постоји конвертибилност валута и велика слобода у међународним финансијским трансакцијама, не може бити значаjнијих разлика у висини девизних курсева на појединим сегментима девизног тржишта - нити у националним, нити у међународним оквирима. У земљама у којима постоји снажнија девизна контрола могуће су знатне разлике у висини девизних курсева на појединим деловима девизног тржишта, па чак и кретања курсева у супротним смеровима.
Девизно тржиште је по много чему специфично тржиште. На њему се тргује девизом, том посебном робом која је на свом националном подручју законско средство плаћања. Обим понуде и тражње девиза на тржишту у великој мери зависи од монетарне, спољнотрговинске и девизне политике националне економске власти. Повећањем царина, завођењем робних контингената и девизних квота, забраном увоза појединих артикала и сличним мерама снажно се утиче на смањење тражње, а давањем извозних премија, царинским и пореским рефакцијама при извозу утиче се на повећање понуде девиза.
Девизно тржиште веома брзо реагује и на све политичке промене у земљи и свету, па чак и на помен о могућности политичких промена.
Девизно тржиште је далеко од тога да буде перфектно, чак и у случајевима када нема деловања неекономских фактора.
Девизне берзе представљају најзначајнији сегмент девизног тржишта у земљама које имају конвертибилну валуту. То је, у ствари, вид организованог промета девиза на одређеном месту, у одређено време и по утврђеним правилима.
Савремене девизне берзе настају у периоду после другог светског рата, у време афирмације конвертибилности валута развијених земаља. Промет девиза на берзама обавља се углавном посредством банака, али не свих. Изузетно важно место припада централној банци која надгледа функционисање девизног тржишта и предузима неопходне мере ради заштите националне валуте. Када затреба, централна банка се појављује и у улози непосредног купца и продавца девиза у циљу стабилизације девизних курсева.
Девизно тржиште доприноси оптималној алокацији девиза. Наиме, до девиза најлакше долазе они актери који могу понудити највишу цену за страна средства плаћања - што значи они који су кадри да их најефикасније користе.
Посредством девизног тржишта успоставља се веза између појединих националних финансијских тржишта. Да би се средства са једног финансијског тржишта могла појавити на неком другом тржишту потребно је, у принципу, да се претходно та средства трансформишу у другу валуту, што се чини на девизном тржишту. Кажемо - у принципу, јер је у неким случајевима могућ пласман на другом финансијском тржишту без претходне замене за другу валуту, као што је случај на евротржишту.
Највећи промет на девизним тржиштима обављају пословне банке. Банка одлучује да купи одређену валуту због тога што треба да изврши нека плаћања или због тога што процењује да ће курс те валуте расти; продаје ону валуту која јој није потребна или мисли да ће курс те валуте падати. Узима се у обзир и могућност пласмана фондова деноминираних у појединим валутама. Куповаће се оне валуте чијим се пласманом може остварити виша каматна стопа и обезбедити већа сигурност.
У купопродаји девиза могу се појавити и брокери, као посредници између купаца и продаваца. У овом случају купац саопштава брокеру да жели да купи одређену девизу, износ и курс који сматра прихватљивим. Брокер проналази банку која жели да прода тражене девизе, закључује посао и тек тада купац и продавац ступају у контакт. За своје услуге брокер наплаћује провизију - брокеражу.
На девизним тржиштима постоје одређени обичаји, конвенције, одређени жаргон који се користи ради лакшег и бржег разумевања. У САД су до 1979. године курсеви страних валута исказивани у доларском еквиваленту - то је тзв. директно нотирање (нпр. курс немачке марке је 0,5555 долара), а од тада се углавном користи обрнути начин, индиректно нотирање - исказује се колико је стране валуте потребно за један долар (нпр. 1,8002 марака за један долар). Овај други курс је заправо реципрочна вредност првог.
У табелама које се објављују у штампи банке обично дају само курсеве по којима продају девизе, док дилери најчешће објављују и продајне (offer или sk rates) и куповне (buying или bid rates). Разлика између продајног и куповног курса (маржа) изражава се у поенима (роint).


ПРАВИЛНО УКРШТЕНИ ДЕВИЗНИ КУРСЕВИ

У нормалним околностима однос између две валуте требало би да је исти на свим девизним тржиштима, односно курс евра у САД је реципрочна вредност курса долара у Европи, курс фунте у САД је реципрочна вредност курса долара у Великој Британији, а однос између евра и фунте се може добити и из њиховог односа према долару (подразумевамо да се у свим земљама примењује директно нотирање, односно да се цена јединице стране валуте исказује у домаћем новцу). Приказаћемо ове односе у табели.

Табела 1. Правилно укрштени девизни курсеви


Евро је за 25 процената скупљи од долара у САД (1,25:1), а исто за толико је скупљи и у Великој Британији (0,78125 : 0,625) и у Европи (1:0,80).
Фунта је за 60 процената скупља од долара у САД (1,6:1), а за исто толико је скупља и у Еврозони (1,28 : 0,80).
Када постоје овакви односи између појединих валута кажемо да имамо правилно укрштене девизне курсеве. Тада је потпуно свеједно да ли, рецимо, евро купујемо у САД или у В. Британији и да ли их плаћамо доларима или фунтама.
Овде ћемо поменути још једно правило које ће нам бити важно код објашњавања послова арбитраже. Наиме, ако један долар заменимо у Еврозони за евро, потом ту вредност заменимо у В. Британији за фунте и, коначно, овај износ у САД за доларе, добићемо поново један долар са којим смо и започели трансакцију. Свим овим операцијама нисмо остварили ни губитак ни добитак. (Трошкове самих трансакција смо занемарили.)


НЕПРАВИЛНО УКРШТЕНИ ДЕВИЗНИ КУРСЕВИ
И ДЕВИЗНА АРБИТРАЖА

На девизном тржишту могуће је да постоје и неправилно укрштени девизни курсеви, што значи да, на пример, курс долара у еврима није раван реципрочној вредности курса евра у доларима, тј.

Табела 2. Неправилно укрштени девизни курсеви


Уместо да курс долара у Европи буде 0,80 ЕUR, он износи 0,85 ЕUR. У оваквој ситуацији ће они који мењају доларе у евре одлазити на тржиште у Европи јер ће за исти износ долара добити више евра, а они који мењају евре у доларе посао ће обављати на тржишту САД јер ће за одређени износ евра добити више долара (или за исти износ долара дати мање евра).
Да би било јасније, покажимо то и овако:
- у САД је 1 EUR = 1,25 USD;
- у Европи је 1 USD = 0,85 EUR.

Из овако датих девизних курсева се не може одмах видети где је повољније мењати доларе у евре: потребно је за један од ова два курса узети реципрочну вредност. То значи да треба, поред курса који је дат за САД и који показује колико је потребно долара за 1 евро, израчунати из тог курса колико је евра потребно за 1 долар. Реципрочна вредност курса евра у САД је 0,80, што значи да је: 1 USD = 0,80 ЕUR. Сада ову вредност можемо поредити са курсом долара у Европи и закључујемо да се за 1 долар добија више евра на тржишту Европе: 0,85:0,80.
Коришћење ових разлика у девизним курсевима на два тржишта ради остварења добитка назива се диференцијалном арбитражом.
Но, неправилно укрштени девизни курсеви пружају прилику да добитак остваре и они који располажу фунтама, иако су курсеви правилно укрштени на релацијама фунта-долар и фунта-евро. То ће се постићи ако се фунте на тржишту САД замене у доларе, потом се долари замене у Европи за евре и коначно еври замене за фунте. За 1 фунту добиће се 1,6 долара, за овај износ 1,36-евра, а за ове евре 1,0625 фунти. Остварен је, значи, добитак од 0,0625 фунти. (1 GВР =1,6 USD пута 0,85 = 1,36 ЕUR пута 0,78125 = 1,0625 GВР). Овај посао се назива конверзионом арбитражом.

ПРОМПТНИИ ТЕРМИНСКИ ПОСЛОВИ ДЕВИЗАМА

Када се на девизном тржишту закључује посао о купопродаји девиза а уговорени посао се извршава одмах или најкасније у року од два радна дана, реч је о промптним или спот девизним пословима. Трансакција се обавља по курсу који у том тренутку важи на девизном тржишту, купац одмах добија девизе и плаћа одговарајућу противвредност у националном новцу (или некој другој валути).
Могуће је, међутим, да се закључи посао о купопродаји девиза, али да се сам чин купопродаје обави касније, према уговореном року. Овакве трансакције називамо терминским девизним пословима. Термински послови се закључују обично на рок од једног месеца до једне године. Купац и продавац уговарају девизни курс по којем ће се посао обавити, водећи рачуна о постојећем стању на девизним тржиштима и променама које се очекују у будућности. У уговореном року купац добија девизе и плаћа за њих по раније утврђеном курсу, без обзира на то какав је девизни курс на тржишту у том тренутку.
Циљ купопродаје девиза на термин је отклањање курсног ризика. Без обзира на то како ће се девизни курс кретати у међувремену и какав ће бити у време доспећа уговореног рока, трансакција се обавља по унапред договореном курсу. Купац је заштићен од пораста, а продавац од пада курса.

ИНТЕРЕСНА АРБИТРАЖА

Разлике у каматним стопама доводе до сељења фондова са једног на друго финансијско тржиште како би се остварила што већа добит. Да би се донео исправан закључак на ком је тржишту најбоља зарада, неопходно је узети у обзир и промене девизних курсева. Висока камата која би се стекла на једном финансијском тржишту може бити знатно умањена ако се девизни курс промени, ако дата валута изгуби део вредности (наравно, могуће је да се изгуби чак и део главнице). С друге стране, и пласман на тржиштима где је ниска каматна стопа може донети високе приходе ако дотична валута јача. Због свега тога, при доношењу одлуке на ком тржишту треба пласирати средства да би се остварио највећи приход неопходно је узети у обзир како висину каматних стопа тако и промене девизних курсева.

 

ЗАКЉУЧАК

Дефиниција платног биланса је претрпела велики низ промена. Последња званична дефиниција платног биланса каже да је платни биланс статички преглед за одређени период који исказује: трансакције робом, дохотком и услугама; промене власништва и једностране трансфере.
Девизни биланс представља преглед о свим међународним плаћањима и наплаћивањима једне земље са иностранством у одређеном периоду.
Девизни систем чини скуп начела и на њима заснованих законских прописа, мера и инструмената којима се регулише начин пословања девизама: девизни курс, могућности и услови стицања, држања и коришћења девиза, начин њихове међусобне замене и замене за домаћи новац и слично.
Према томе, важна је и дефиниција девизног курса. Цена по којој се једна национална валута размењује за другу валуту назива се девизним курсом.
Постоји пар теорија о девизном курсу: теорија паритета куповне снаге, платнобилансна теорија и теорија о паритету каматних стопа.
Паритет куповне моћи представља једнакост у куповини две различите земље, а то се потиже прилагођаваљем курса једне земље са валутом друге.
Према платнобилансној теорији, цена девиза, односно девизни курс, формира се под утицајем односа понуде и тражње, као и свака друга цена.
Док паритет каматних стопа представља повећање каматних стопа једне земље, тј. изједначавање са другом земљом, како поседници слободних новчаних средстава не би пласирали свој новац у страној валути и тиме дошло до одлива финансијских средстава у иностранство. Ова теорија је допуна теорији паритета куповне снаге.
Да би девизни курс успешно обављао функције које су му намењене, неопходно је да буде на одговарајућем нивоу, неопходно је да буде реалан. А реалан је онај курс који изједначава општи ниво цена у земљи са општим нивоом цена у иностранству, који обезбеђује паритет куповне моћи.
Две су основне поделе девизних курсева:
1) према начину њиховог утврђивања разликују се чврсти (фиксни) и променљиви (флуктуирајући, шибајући, флексибилни) девизни курсеви и
2) према томе да ли се истовремено примењује више курсева или само један, говоримо о вишеструким (диференцијалним) и јединственим девизним курсевима.

За успех у међународним пословима потребно је знати какве се промене девизних курсева могу очекивати у будућности. Ако је реч о краткорочним позајмицама и другим трансакцијама које ће се окончати у блиској будућности, онда се прогнозирање може ослонити на поузданије основе па ће и прогноза бити тачнија. Међутим, када се ради о дугорочнијим и крупнијим пословним подухватима прогнозирање кретања девизних курсева постаје знатно теже а прогнозе мање поуздане. Неочекивани обрти у међувалутним односима могу довести до великих губитака у пословању (наравно, и добитака).
Фактори који утичу на промене девизних курсева су: стопе инфлације, стање платног биланса, већи обим спољне задужености, висина каматних стопа, бржи темпо научно-технолошког прогреса, откриће и коришћење нових природних ресурса, мере економске и монетарне политике и политичка ситуација.
За заштиту од промена девизног курса некада је широко примењивана тзв. златна клаузула, док се данас користи девизна клаузула. Остале мере за заштиту су: девалвација, депресијација, ревалвација, апресијација.
У пословању девизама наопходна је и девизна контрола чији је циљ пре свега, да се обезбеди уравнотежење платног биланса, спречи претерана потрошња девиза и да се девизни курс одржи на жељеном нивоу.
Дакле под девизама називамо сва потраживања изражена у страној валути, док под девизним тржиштем се подразумева свако сусретање понуде и тражње девиза. У нормалним околностима однос између две валуте требало би да је исти на свим девизним тржиштима (правилно укрштени девизни курсеви), али то није увек случај и тада је реч о неправилно укрштеним девизним курсевима.

ЛИТЕРАТУРА

1) IMF, 1977.
2)Caves, R. Frankel J. and Jones R. , „World Trade and Paymenets“, Harpel Colinins, 1990. год.
3) Др. O. Koвач, „Платни биланс и међународне финансије“, 1994. год.
4) Meade, J.E. ( 1951. ) The Theory of International Ekonomic Policy, Volume, the Balance of Payments ( London )

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi