POJAM DEMOKRATIJE

U datom seminarskom bavimo se istorijom demokratije, pojmom i vrstama demokratije . Ona se u toku istorije razvijala i danas ima više oblika. Zbog toga definisati "demokratiju" je vrlo težak zadatak. Problemi shvatanja demokratije leže i u različitim nivoima na koji pojedinci shvataju i doživljavaju svoja prava. Vinston Čerčil (Winston Churchill), bivši britanski premijer govori da: "Demokratija je najlošija državna forma, ako izuzmemo sve ostale." , on je time hteo da kaže da nigde ne postoji perfektna demokratija, ali uprkos svim sadašnjim kritikama demokratija je najuspešniji postupak mirnog rešavanja konflikata.

ISTORIJA DEMOKRATIJE

ANTIČKA DEMOKRATIJA

Demokratija je nastala od grčkih reči demos – narod i kratein – vladati, vladavina naroda je bilo njeno bukvalno značenje. Kao pojam nastala je u Atini, ali je bila daleko od bukvalnog značenja same reči. Ona je bila privilegija samo slobodnih građana ali cak i među tim građanima nisu svi imali pravo učešća u javnom životu, dele se na „polites“ koji su imali to pravo i na „idiotes“ građane koji nisu imali to pravo. Do rađanja demokratije u Atini doveli su sukobi aristokratije i naroda koji su se borili za politička prava.
Platon je zamerio da demokratija počiva na jednakosti, odnosno da ona izjednačava sve (očeve i sinove, starce i mladiće, doseljenike i starosedeoce), a po njegovim mišljenju, to je nepravedno. Platon još zaključuje da je demokratija „najslabiji“ oblik vladavine, s obzirom da je sama vlast oslabljena tako što se raspoređuje među onima koji vladaju ali Aristotel ističe da je ona najpodnošljivija od ostalih oblika vladavine. Aristotel hoće da kaže da, odsustvo zakona, ili njegovo nepoštovanje, manje su štetni u demokratiji, nego u drugim oblicima vladavine, imajući u vidu da tiranija pojedinca, ili nekolicine, pretvara građane u robove njihovih samovoljnih odluka.
Prvi korak ka uspostavljanju demokratije bile su Solonove reforme. Solon je građane Atine podelio prema godišnjim prihodima na četiri razreda, svaki od tih razreda imao je određena prava u političkom životu. Građani preva tri razreda zasedala su u Veću četiri stotine, a pripadnici četvrtog razred su mogao samo da zasedaju i glasaju u narodnoj skupštini. Pored toga u vođenju državnih poslova mogli su da učestvuju i imućniji ljudi koji nisu bili plemenitog porekla. Druga Solonova mera bila je ukidanje i zabrana dužničkog ropstva.
Sledeće reforme uvodi Efijalt i označava početak perioda radikalne demokratije, po čemu je Atina postala čuvena. Ubrzo posle toga je ubijen od strane oligarhijske grupe i vođstvo demokratskog pokreta preuzima Periklo.
Perikle dovršava reforme koje je uvodio Efijalt i uvodi novu praksu, tj da se ljudi za sve dužnosti biraju kockom i da se obavljanje svih službenih dužnosti plaća. Posle Periklove i dolaskom Epigona, čiji su interesi bili samo njihova sopstvena vlast, gubi se i poverenje u demokratsko donošenje zakona, a time se gasi i demokratija.

MODERNA DEMOKRATIJA

Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17. veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i Holandiji, gdje se opština pojavila kao nosilac religioznog i političkog života, po učenju prosvetiteljstva, posebno po njegovom posmatranju slobode i jednakosti svih, te po normativnom značenju razumnog razmišljanja pojedinca o državi i društvu. Kao osnova pojavila su se učenja J. J. Rousseau-a o suverenitetu naroda kao o nedeljivom i neotuđivom pravu naroda. Prva moderna demokratična-demokratska država bile su Sjedinjene Američke Države (SAD).
U Evropi je po prvi put u Francuskoj revoluciji osnovana država na demokratskim principima. Uostalom, demokratska forma države čak je i na Zapadu veoma različita od države do države: najpre postoji podela na plebiscitarnu i reprezentativnu demokratiju.
Karakteristika plebiscitarne demokratije je mogućnost neposrednog izjašnjavanja naroda o nekom pitanju putem glasanja, bilo da se radi o izboru najvišeg državnog organa ili o mogućnosti da se najpre zahtevom za izjašnjavanje naroda o nekom pitanju, a potom i glasanjem ili direktnom odredbom državnog organa o izjašnjavanju naroda, narod učini zakonodavnom vlašću. Ipak, i pri ovoj konstrukciji, normalna zakonodavna vlast ostaje u nadležnosti parlamenta. Dakle, kod plebiscitarnih odluka radi se uvek o retkim izuzecima. Ovakvi izuzeci su jako česti u Švajcarskoj.
U reprezentativnim demokratijama svako izjašnjavanje naroda putem glasanja o nekoj odluci je isključeno.
U modernoj demokratiji postoje dve pretpostavke demokratije a to je „vladavina ljudi “ i jednakost svih građana.

Pretpostavka „vladavine naroda“ - polazi od shvatanja da je narod koji vlada samim sobom slobodan za razliku od vladavine nekoliko moćnika nad podređenima. Abraham Lincoln (1809. do 1865., 16. predsednik SAD-a 1861. do 1865.) izrazio je ovaj princip u svojoj Gettysburg-Address od 19. novembra 1863. rečima: "Government of the people, by the people, for the people...". Svoju legitimaciju demokratija nalazi u pretpostavci suvereniteta naroda. Pojam suverenitet kao izvor svih prava uveden je u 16. veku od francuskog državnog teoretičara Jean Bodin-a (1530. do 1596.). U vreme apsolutnih monarhija vladar koji je svoj legitimitet dobijao od "milosti Božije" bio je suveren, a u demokratiji je narod taj u čije se ime vlada i narod je taj koji na vladara prenosi ovlasti. U demokratiji vladaju zakoni, ne ljudi nad ljudima. Zakoni se moraju donositi shodno uređenju i moraju se objavljivati da bi se građani upoznali sa njima i mogli ih poštovati. Ne smeju postojati tajni zakoni. Pojam pravne države je u bliskoj vezi sa pojmom demokratije.

Pretpostavka „jednakost svih građana“ - Mnogo je rasprava o tome šta se treba razumeti pod pojmom jednakost i dokle jednakost može da ide, a da ne ugrozi slobodu. Ono oko čega nema rasprave je jednakost građana pred zakonom. Ne smeju postojati posebna prava ili posebni sudovi koji su nadležni samo za pojedine klase ili grupe. Pravna država mora obezbediti jednake šanse za sve, jer slobodi preti opasnost ako su socijalni i ekonomski uslovi suviše nejednaki. Kritičari ovde uvode novu tezu, da je pokušaj uspostavljanja široke ili potpune jednakosti neprirodan, jer ne uzima u obzir prirodnu raznolikost ljudi, te da se potpuna jednakost može uspostaviti samo nedemokratskim sredstvima. U demokratiji vlast se poverava opštim, jednakim, slobodnim tajnim i direktnim izborima i to samo na ograničeno vreme. Izbor odgovara demokratskim principima samo onda ako taj izbor predstavlja izbor između alternativa. Čista potvrda ili odlučivanje o jednom jedinom predlogu sa Da ili Ne ne bi bio pravi izbor jer ne bi postojala mogućnost izbora između različitih predloga. Sloboda mišljenja, različitost mišljenja, sloboda informisanja, zaštita manjina i slobodna opozicija su pretpostavke demokratskih izbora. iz svega ovoga proizilazi da demokratija stoji između anarhije i diktatorske vladavine. Ona nudi onoliko sloboda koliko ih je moguće ponuditi i onoliko reda koliko je neophodno. Ona živi od shvatanja njenih građana da su obavezujuća pravila neophodna. Ovo ubeđenje građana koje se vekovima razvijalo u tradicionalno demokratskim državama kao što su SAD ili Engleska, ili koje je, kao u Nemačkoj proizašlo iz negativnog iskustva sa antidemokratskim ideologijama i vladajućim sistemima, označava se pojmom političke kulture.

DEMOKRATIJA

"Moj politički ideal je demokratija. Poštujmo svakog čovjeka kao biće i ne pravimo ni od koga idola." Albert Einstein.
U savremenoj demokratskoj vladavini značajno mesto ima procedura. Taj oblik vladavine naziva se proceduralna demokratija. Demokratska vladavina koja ima razvijene procedure i kontrolne mehanizme pripada dobrim vladavinama. Ovu vladavinu karakterišu: demokratska izborna procedura (princip većine u izbornoj proceduri koriguje se raznim oblicima kvalifikovane većine ili proporcionalnim izbornim sistemom); sloboda misli i pravo na javno izražavanje (sučeljavanje različitih mišljenja i odmeravanje argumenata uz prihvatanje „boljeg argumenta“); visoka kompetencija odnosno kvalifikovanost onih koji konkurišu za izborne funkcije u vlasti (intelektualna, stručna, moralna); prihvatanje konsenzusa koji omogućava mirni način u razrešavanju problema i odlučivanju uz primenu demokratskih principa.

USLOVI DEMOKRATIJE

1. Vladavina zakona za razliku od vladavine samovolje;
2. Jednakost i ravnopravnost građana pred zakonom (selektivni zakoni su rđavi i opasni jer narušavaju jednake uslove i omogućavaju onima koji ih sprovode da počine nepravdu, ali i da položaj iskoriste za ličnu dobit,odnosno mogućnost korupcije);
3. Stranački pluralizam koji omogućava konkurenciju u političkom životu;
4. Podela vlasti na zakonodavnu, izvršno-upravnu i sudsku (dosledno izvedena, posebno veliki stepen samostalnosti sudske vlasti);
5. Disperzija ili dekoncentracija vlasti po horizontalnim i vertikalnim linijama političkog organizovanja;
6. Slobodni i tajni izbori uz razrađene kontrolne mehanizme;
7. Postojanje i delovanje slobodnih i otvorenih medija koji podležu samo profesionalnim standardima;
8. Slobodno tržište robe i ideja;
9. Građanska prava (individualna i kolektivna) izvedena iz prirodnih prava, odnosno ljudskih prava (pravo na život, pravo na telo, pravo na slobodu i pravo na svojinu). Tu su i politička, socijalna i ekonomska prava, i prava kao rezultat civilizacijskih procesa (ekološko pravo,pravo žena na reprodukciju, pravo na istinitu informaciju).

PRAVILA KOJA OBEZBEĐUJU DEMOKRATSKU PROCEDURU

1. izborni propisi (pravila za izbor predstavnika u razna predstavnička tela);
2. izborni spiskovi (pravila o tome ko može birati i biti biran);
3. pravila o konstituisanju izabranih organa i utvrđivanju ko je stvarno izabran;
4. pravila za utvrđivanje dnevnog reda, načina vođenja sednica, donošenja odluka;
5. pravila za utvrđivanje tačnog sadržaja donete odluke;
6. pravila o zaključivanju rasprave o nekom pitanju, zaključivanju sednice itd.

SREDSTVA ZA RAZVOJ DEMOKRATSKE POLITIČKE VLADAVINE
- DIJALOG. TOLERANCIJA, KOMPORMIS I KONSENZUS -

Dijalog je sredstvo u političkom komuniciranju, a i jedan od važnih elemenata demokratske političke kulture. Nema demokratske političke kulture bez dijaloga. Dobro uređen demokratski poredak ne može se ni izgraditi, niti funkcionisati bez dijaloga. Dijalog u politici zahteva: da se drugi sasluša pažljivo, da se prema drugom pokaže učtivost i da se drugi ravnopravno prihvati. Demokratska politika treba da razradi procedure i mehanizme da samozadovoljnici ne dobiju značaja u političkom životu zajednice. „Samozadovoljstvo je uvek praćeno glupošću“. (Andre Žid). Dijaloga u politici nema bez različitosti, iskrenosti, poštovanja i sebe i drugih. Zato su višenacionalne političke zajednice velika šansa za politički dijalog, a potom i dobro smišljene i odmerene zajedničke odluke. Da bi se formirala dijaloška politička kultura, potrebno je: poštovati ličnosti, poštovati individualna prava izvedena iz prirodni prava, poštovati religijska i nacionalna prava (granica ovih prava su individualna prava), poverenje i iskrenost među građanima.
Tolerancija drugo veliko sredstvo demokratske političke kulture. Reč tolerancija dolazi iz latinskog jezika i označava ono što se u našem jeziku naziva trpeljivost. Dva su značenja tolerancije: prvo, trpeljivost prema drugom mišljenju, uverenju, ubeđenju, delovanju i ponašanju; drugo, prihvatanje i poštovanje razlika.
U prvom značenju, tolerancija je zajedničko podnošenje štete, odricanje od realizacije dela svojih potreba, interesa, uverenja i ubeđenja. Tolerancija je spremnost na kompromis. U ovom značenju, tolerancija je pobeda nad zlom. Ona je zasnovana na žrtvi. Nešto svoje žrtvujem, da ne bih otvorio sukobe s drugima.
U drugom značenju, tolerancija je prihvatanje razlika, odnosno shvatanje da život bez njih ne može i da se u njima odvija. Svest o tome je veliki iskorak čovekov. Jer od tog momenta, on počinje da prihvata pluralizam mišljenja, pogleda, uverenja, ubeđenja, delovanja i ponašanja. Razlike u njegovoj svesti postaju nešto normalno.
Razlike su u osnovi života i zbog toga ne bi smele da se upotrebljavaju u produbljivanju sukoba do razaranja i uništenja. Suprotno, susret razlika trebalo bi da oplemenjuje život, da ga produbljuje i proširuje, jednom rečju, da ga bogati. Zato na postojanje i susret različitih religija i religijskih zajednica ili naroda i nacija u državi ne bi trebalo gledati kao na mogućnost sukobljavanja, već upoznavanja i upotpunjavanja, ili makar kao na život pored, koji nikome ne smeta. Učiti se da drugog ne ometate i da drugog ne ugrožavate i opominjati drugog da vas ne ugrožava mudro je, razborito i racionalno. Kada se tako pristupa, odnosno misli, oseća, dela i ponaša, onda se pruža šansa za suživot razlika, u ovom slučaju i religijskih i nacionalnih. Na taj način iskazuje se iskrenost i stiče poverenje drugih. Iskreni razgovor je preduslov sticanja poverenja i pruža šansu za pomirenje, čak i između do juče sukobljenih i zakrvljenih. To je tačka od koje se polazi u građenju mira i dostojnog života ljudi.
Tolerantan nije onaj koji je nemoćan ili koji se brani. Tako|e, tolerantnost nije ravnodušnost, niti ignorisanje. Revolucionari po svojoj prirodi i logici ne mogu biti tolerantni.
Subjekti tolerancije su pojedinci, grupe i zajednice. Država ne može biti tolerantna, jer legitimno i legalno raspolaže silom i upotrebljava silu, ali zato može biti garant tolerancije. Tolerancija se ne sme prihvatiti samo u slučajevima kada se u ime slobode dovodi u pitanje sloboda drugoga i drugih. Nema tolerancije ni prema nasilju.
I dijalog i tolerancija u politici u sebe uključuju veru i nadu da se može u miru i na miran način živeti.
Kompromis (saradnja) u političkom životu jednog društva i države značajno je sredstvo. Tamo gde je omogućena sloboda mišljenja, izražavanja i organizovanja na delu su i sudari, ne samo mišljenja nego i interesa. Sudari lako mogu da završe u sukobima, do najopasnijih – ratova. Da bi bili izbegnuti ili umanjeni sukobi, demokratska vladavina koristi kompromis. Zbog toga je kompromis važno sredstvo, a duh kompromisa lekovit. Iako različitih mišljenja, orijentacija i interesa, suparnici, odnosno takmičari u politici, da bi doneli odluku stupaju u pregovore i na taj način otpočinju saradnju. Saradnja za opšti interes, opšte dobro građana u politici, nije samo potrebna nego i neophodna. U saradnji potiskujemo posebne interese da bi ostvarili opšte ciljeve i zadatke. Demokratska vladavina ne prihvata isključivost i isključive već one koji traže najbolja i najoptimalnija rešenja, korisna svima. Naravno, kompromis, odnosno saradnja, ima i granicu: nema kompromisa između istine i laži, pravde i nepravde, dobra i zla. Kompromis je, s jedne strane, popuštanje i ustupanje u ime viših društvenih i državnih ciljeva, a, s druge strane, u ponuđenim rešenjima prihvatanje boljeg. Kompromis se postiže između dve pravde ili dva dobra.
Bez konsenzusa (saglasnosti) demokratska politička kultura je nezamisliva. Najbolja su rešenja u zajedničkom životu postignuta saglasnošću svih učesnika, jer kad su učesnici u političkom odlučivanju saglasni niko nije nadglasan i niko nema osećaj da je zapostavljen, zakinut ili pobeđen. Konsenzus je izuzetno važan u procesu donošenja najbitnijih odluka, posebno u višenacionalnim i višereligijskim državama. Nametanje volje većine manjini može da bude uzrok nepomirljivih i teških sukoba. Upravo konsenzus u takvim državama omogućava da se nacionalne,religijske ili bilo koje manjine osećaju ravnopravnima i nezapostavljenima.
Politička kultura kao preduslov omogućava formiranje demokratskog obrasca mišljenja, delovanja i ponašanja koji će uspostaviti i održavati dobru liberalno-demokratsku političku vladavinu.

DIREKTNA I PREDSTAVNIČKA DEMOKRATIJA

U direktnoj demokratiji svi građani učestvuju u procesu donošenja odluke, čime se sprečava stvaranje moći u rukama izabranih predstavnika. Ipak, najveći broj današnjih demokratija su predstavničke. Savremena direktna demokratija je izražena kroz tri osnovna oblika: inicijativu, referendum i opoziv.
* Inicijativom se smatra direktno demokratski postupak donošenja odluka koji mogu pokrenuti pojedinci/ke, grupe ili organizacije – dakle, postupak se ne pokreće „odozgo“, već iz sredine, iz naroda – i kojim se aktivno i direktno mogu unositi konkretni predlozi u zakonodavni proces. Za pokretanje postupka se obično zahteva određeni broj potpisa; u zavisnosti od političkog sistema, parlament, ili, opet, narod u okviru referenduma odlučuje o tom predlogu.
* Referendum je oblik neposredne demokratije, tj. oblik neposrednog učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenja političkih odluka. Putem referenduma građani se izjašnjavaju (neposredno i tajno) da li su za ili protiv određenog zakona, akta, političke ili druge odluke koje su već donesene ili se njihovo donošenje planira.
* Opoziv mora da uspostavi ravnotežu između principa učešća i principa efektivnog rukovođenja. Prava građana i građanki kao i prava osoba na vlasti moraju biti zaštićena. Jedan od razloga što se opoziv ne koristi toliko kao drugi mehanizmi neposredne demokratije, jeste problem harmonizacije procedure opoziva sa efektivnošću institucija predstavničke demokratije. Učestala glasanja za opoziv podrivaju predstavničku demokratiju. Ipak, ako je proces previše komplikovan, time se ograničava mogućnost da ga građanstvo efikasno koristi kako bi kontrolisalo svoje predstavnike i predstavnice. Institucija opoziva utiče na druge institucije i pravila neposredne i predstavničke demokratije; zato se pri odlučivanju da se taj mehanizam omogući u određenom institucionalnom okruženju mora uzeti u obzir i uticaj koji mehanizam opoziva može da prouzrokuje u toj instituciji.
Moramo imati na umu nekoliko pitanja koja se postavljaju pri uvođenju tog mehanizma. Ukoliko je neki zvaničnik opozvan mora se odrediti način na koji se bira zamena, što će možda dovesti do održavanja novih izbora. Ukoliko se izbor zamenika/ce odvija istovremeno sa opozivom, stvara se konfuzija između opoziva i izborne politike, što može da prouzrokuje situaciju gde se umesto opoziva sprovodi izborna trka. Ukoliko je zamena jednostavno automatski postavljena, to može da ostavi utisak da se proces neposredne demokratije zamenjuje jednim manje demokratskim procesom. Iako je proces opoziva nekad težak za sprovođenje, sam princip je ipak kompatibilan sa principima neposredne demokratije.
Reprezentativna demokratija je ona demokratska forma društva u kojoj građani jedino i isključivo putem parlamentarnih izbora aktivno učestvuju u izgradnji političke volje države. Reprezentativni sistem se zasniva na verovanju da je zajedničko političko delovanje većeg broja ljudi moguće samo onda ako pojedinci (reprezentanti ili poslanici) "unapred dobiju nalog i punomoć da zajednički deluju u interesu svojih nalogodavca i da ih svojom kolektivnom odlukom obavezuju"(K. Loewenstein). Ovaj sistem zasniva se na organima, koji (po teoriji) deluju u ime naroda bez obavezujućeg naloga (slobodni mandat).
Razlikuju se čisti reprezentativni sistemi u kojima su građani jedino i isključivo samo putem parlamentarnih izbora aktivni u donošenju političkih odluka, te reprezentativni sistemi koji se više ili manje služe direktnim elementima i u kojima oni sa pravom glasa putem izjašnjavanja građana mogu uticati na zakonodavstvo (npr. Švajcarska).

ZAKLJUČAK

Nakon svega iznetog dolazi se do zaključka da je demokratija, od svog nastajanja pa do današnjih dana, jedini oblik vladavine koji može da zadovolji osnovna načela ljudskih sloboda bez obzira nato kakvog je državnog ustrojstva određena država. Vlast koja se bira putem demokratskih izbora mora da unapređuje sva načela demokratije i da uvek ima na umu da je smenljiva i da je tu isključivo zbog volje naroda te da izbor svojih građana nikada ne dovede u pitanje, kao što smo imali u bliskoj prošlosti problem sa izbornim krađama. Globalno gledano da bi neka država imala ugled u svetu vrlo je važno da se demokratija razvija i neguje jer se samo tako mogu rešiti svi problemi u društvu, otvorena pitanja sa drugim državama i sl. Mogućnost velikih sila preko UN ili direktno da utiču na razvoj demokratija u svetu stvara obavezu manjih država da u skladu sa važećim svetskim normama rešava svoja pitanja jer drugačije može biti izolovana i otuđena od drugih kao i da bude dovedena u situaciju da bez obzira na geografske, istorijske i druge činjenice gubi svoj identitet pa čak i teritorije. Srbija kao demokratska zemlja sa izbornim zakonima koji obezbeđuju razvoj demokratije mora uvek da ima na umu, da nam se ne bi ponavljale greške iz prošlosti, da svoje probleme može rešavati samo i isključivo što će poštovati načela i principe ljudskih sloboda i demokratije.

Literatura

Čedomir Čupić - Demokratska vladavina
Oblici političkog rezima - Demokratija i autokratija – Predavanje sa Univerziteta Singidunum
Internet – Leksikon, Wikipedija, Blogovi….

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi