OGIST KONT

Nijedan čovek, naravno, nije u stanju da utemelji čitavu jednu oblast istraživanja - stoga ima mnogo onih koji su dali svoj doprinos ranoj sociološkoj misli. Posebno mesto, ipak, obično se daje francuskom autoru Ogistu Kontu (1798-1857), ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je on zapravo izumeo reč „sociologija". Kont je u početku koristio izraz „društvena fizika", ali istim izrazom služili su se i neki od njegovih intelektualnih suparnika tog vremena. Kont je želeo da napravi razliku između svojih misli i njihovih, pa je skovao izraz „sociologija", kako bi opisao predmet koji je hteo da utemelji.
Kontovo mišljenje odražavalo je burne dogadaje njegovog vremena. Francuska revolucija unela je značajne promene u društvu a rast industrijalizacije menjao je tradicionaini život francuskog stanovništva. Kont je nastojao da stvori nauku o društvu koja bi mogla da objasni zakone drustvenog sveta isto onako kao što su prirodne nauke objasnile funkcionisanje fizičkog sveta. Iako je Kont uvideo da svaka naučna disciplina ima svoj predmet izučavanja, verovao je da sve one dele način mišljenja i naučni metod koji ima za cilj da otkrije univerzalne zakone. Kao što nam otkriće zakona u prirodnom svetu omogućava da kontrolišemo i predvidimo dogadaje oko nas, otkrivanje zakona koji upravljaju ljudskim društvom može nam pomoći da oblikujemo našu sudbinu i unapredimo blagostanje čovečanstva. Kont je obrazlagao da se drušrvo podredjuje nepromenjivim zakonima na skoro isti način kao što to čini fizički svet.
Kontova vizija sociologije jeste sociologija kao pozitivna nauka. Verovao je da sociologija treba da primeni iste stroge naučne metode u izučavanju društva kao što ih fizika ili hemija koriste da bi ispitale fizički svet. Pozitivizam zastupa mišljenje da bi nauka trebalo da se bavi samo činjenicama koje su podložne posmatranju i koje su poznate direktno iz iskustva. Na osnovu čulnih zapažanja, Čovek može zaključivati o zakonima koji objašnjavaju vezu izmedu posmatranih fenomena. Razumevanjem uzročnih odnosa izmedu događaja, naučnici su u stanju da predvide buduće događaje. Pozitivistički pristup u sociolgiji veruje u proizvodnju znanja o društvu koje je zasnovano na empirijskim dokazima do kojih se dolazi na osnovu posmatranja, poređenja i eksperimentisanja.

1. OGIST KONT

1.1. ŽIVOT

Ogist Kont (Auguste Conte) rođen je 19. januara 1798. u Monpeljeu (Francuska) u monarhističkoj katoličkoj porodici, koja je jako uticala na njegova kasnija shvatanja. Upisao se na politehniku u Parizu. To je bio čuveni fakultet, koji je bio poznat po privrženosti francuskim idealima republikanizma i progresa. Politehnika je bila zatvorena 1817, da bi se napravila reorganizacija. Zbog toga je Kont napustio te studije i prešao je na medicinu u Monpeljeu. Kada se Politehnika ponovo otvorila nije tražio prijem.
Vrativši se u Monpelje Kont je došao u sukob sa svojom porodicom privrženoj katoličanstvu i monarhizmu. Zbog toga se ponovo zaputio za Pariz, gde je zarađivao radeći sitne poslove. U avgustu 1817. postao je student i sekretar grofa Sen Simona, koji je uveo Ogista Konta u intelektualno društvo. Kont se 1824. razišao sa Sen Simonom zbog nepremostivih međusobnih razlika.
Kont je tada znao da želi da radi na filozofiji pozitivizma. Taj plan je publikovao 1822 kao „Plan naučnih proučavanja za reorganizaciju društva“. Nije uspeo da dobije akademski položaj, pa je pri svakodnevnom preživljavanju zavisio od sponzora i prijatelja spremnih da mu pomognu. Oženio se Karolin Masen, ali rastali su se 1842. Bio je 1826. u duševnoj bolnici, koju je napustio, a da se nije izlečio. Umro je 1857.
Kont je bio poznati matematičar i čovjek širokog enciklopedijskog znanja. Bio je plodan i kao pisac. Glavna su njegova dela:
- “Kurs pozitivne filozofije” u šest knjiga (1832—42), osnovno delo, u kome je obrađena i sociologija;
- “Sistem poztivne politike ili sociološka rasprava kojom se ustanovljava religija čovečanstva” (1851—4) i
- “Subjektivni seistem ili univerzalni sistem svojstven normalnom stanju čovečanstva” (1856).

1.2. KONTOV „ZAKON TRI FAZE“

Da bi se onako kako treba objasnila prava priroda i bitni karakter pozitivne filozofije, neophodno je baciti najpre jedan opšti pogled na progresivni hod ljudskog duha, posmatran u celini: jer se bilo koje shvatanje može upoznati jedino kroz njegovu istoriju. Izučavajući tako celokupni razvitak ljudske inteligencije u njenim različitim oblastima aktivnosti, od njenog prvog najposrednijeg poleta do naših dana, Kont je otkrio veliki osnovni zakon koji je potčinjen po stalnoj nužnosti, i koji može biti čvrsto zasnovan, bilo na racionalnim dokazima koje pruža poznavanje našeg sastava, bilo na istorijskim proveravanjima koja proističu iz pažljivog ispitivanja prošlosti. Taj zakon se sastoji u tome što svako od naših glavnih shvatanja, svaka grana naših saznanja, prelazi postupno kroz tri različita teorijska stanja:
- teološko ili fiktivno stanje;
- metafizičko ili apstraktno stanje;
- naučno stanje ili pozitivno.

Drugim rečlima, ljudski duh, po svojoj prirodi, upotrebljava redom u svakom od svojih istraživanja tri metode filozofiranja čiji se karakteri bitno razlikuju a čak su u osnovi i suprotni: najpre teološku metodu, zatim metafizičku i najzad pozitivnu. Otuda tri vrste filozofije, ili opštih sistema shvatanja ο skupu fenomena, koje se međusobno isključuju: prva je nužna polazna tačka ljudske inteligencije; treća, njeno stanje utvrđeno i definitivno; druga jedino ima za svrhu da posluži kao prelaz.
U teološkom stanju ljudski duh, usmeravajući prvenstveno svoja istraživanja ka unutrašnjoj prirodi bića, početnim i krajnjim uzrocima svih posledica koje ga pogađaju, jednom rečju ka apsolutnim saznanjima, predstavlja fenomene kao proizvod direktnog i neprekidnog delovanja natprirodnih sila, manje ili više brojnih, čija samovoljna intervencija objašnjava sve prividne anomalije vasione.
U metafizičkom stanju, koje je u osnovi samo jedna obična opšta modifikacija prvoga, natprirodne sile su zamenjene apstraktnim silama, istinskim entitetima (personificiranim apstrakcijama) svojstvenim raznim bićima sveta, koji su u stanju da stvore sve posmatrane fenomene čije se objašnjenje onda sastoji u tome da se dodeli svakom od njih odgovarajući entitet.
Najzad u pozitivnom stanju, ljudski duh. uviđajući nemogućnost da stekne apsolutne pojmove, odustaje da traži poreklo i svrhu vasione i da upozna unutrašnje uzroke fenomena da bi se jedino prihvatio da otkrije, dobro kombinovanom primenom rezonovanja i posmatranja, njihove stvarne zakone, to jest njihove stalne odnose sukcesivnosti i sličnosti. Objašnjenje fakata, svedeno tako na njegove stvarne granice, odsada je samo uspostavljena veza između različitih posebnih fenomena i nekih opštih fakata čiji se broj sve više umanjuje progresom nauke.
Teološki sistem je dostigao za njega najviše moguće savršenstvo kad je božansku silu jednog jedinog bića stavio mesto mnogobrojnih nezavisnih božanstava koje je mašta prvobitno bila stvorila. Na isti način, poslednja reč metafizičkog sistema sastoji se u tome da se shvati, umesto različitih posebnih entiteta, jedan jedini veliki opšti entitet, priroda, posmatrana kao jedini izvor svih fenomena. Isto tako, savršenstvo pozitivnog sistema, kojem on neprestano teži, mada je vrlo verovatno da ga ne može nikad dostići bilo bi u tome da je u stanju da predstavi sve razne fenomene koji se mogu zapaziti kao posebne slučajeve jednog jedinog opšteg fakta, kao što je, na primer, gravitacija.

1.3. DRUŠTVO

Kont je istakao da se društvene pojave, najsloženije i najpromjenljivije, najkasnije nastale u razvoju prirode, upravo zato i najteže naučno tačno saznati. Društvo, najsloženija pojava u prirodi, određeno je svim prostijim pojavama nastalim pre njega, ali se ne može svesti na njih, pa zato sociologija mora da se služi rezultatima svih prethodećih joj nauka, koje proučavaju pojave nastale pre nastanka društva.
U društvu, npr., imaju velik uticaj biološki činioci, ali se ono ne može svesti na njih, pa se zato sociologija ne može svesti na biologiju nego mora biti nauka ο vrsti, a ne ο pojedincu, kao biologija. Zato se po Kontu ljudsko društvo i ne može objasniti voljom i svešću pojedinaca nego njihovim povezanim delovanjem u društvu kao celini. Used toga je društvo istorijska pojava, jer u njemu prethodna pokoljenja deluju na sledeća i zato se ono, za razliku od životinjskog društva, razvija. Otud i istorijski metod u sociologiji.

Odavde logički izlazi i podela sociologije na dva dela:
• U prvom se proučava sastav ljudskog društva (društvena STATIKA),
• a u drugom — razvoj društva (društvena DINAMIKA).

U razvoju društva svaki kasniji stupanj nužno je određen prethodnim stupnjem, odn. stupnjevima. Time Kont utvrđuje jedan osnovni uzročni način razvoja društva, nasuprot svom načelnom stavu da sociologija ne utvrđuje uzročne veze među pojavama nego samo njihove stalne odnose istovremenog sapostojanja (koegzistencije) i istorijskog sledovanja.
Društvena statika ispituje »uzajamne akcije i reakcije koje neprekidno vrše jedni na druge svi razni bilo koji delovi društvenog sistema«. Ovim Kont izražava svoj čuveni osnovni stav po kome su svi sastavni činioci društva u neprekidnoj uzajamnoj vezi i sklad (consensus) i duboko utiču jedni na druge. Ovo je jedna od najvažnijih njegovih misli i jedna od osnovnih postavki sociologije uopšte. Činjenica je zaista da su sve društvene pojave međusobno povezane i da se istovremeno razlikuju od društva do društva, čime je i određen opšti tip datog društva, različitog od ostalih. U dva različita tipa društva, pored postojanja različitih vrsta pojava, jer se društva razvijaju i javljaju se nove pojave, kao što i nestaju stare, ovo Kontovo načelo utvrđuje i činjenicu da su i pojave u suštini iste vrste različite u raznim tipovima društva, jer tip društva prožima sve pojave i ujednačava ih u crtama osobenih za sebe.
Razmatrajući sastav društva, Kont utvrđuje da između čovječanstva (koje u stvari predstavlja jedno jedinstveno, najobuhvatnije društvo, pa je kao takvo osnovni predmet sociologije) i pojedinca (koji je predmet biologije, a ne sociologije) postoje uže društvene zajednice, od kojih su glavne dve — porodica i domovina, odn. narod.
U porodici, kao osnovnoj društvenoj zajednici, razvija se ljudska društvenost, koja je biološki instinkt (rađanje potomstva, ljubav). Ali u njoj ima i čisto društvenih elemenata (saradnja u materijalnoj proizvodnji i vaspitanja podmlatka). Porodica se time razlikuje od šireg društva, u kome postoji podela rada i racionalno se usklađuje proizvodnja i ceo društveni život. Narodi, kao šira društva, used težnje za proširenjem, jednom se moraju ujediniti u čovječanstvo kao jedinstveno društvo. Društvo počiva na prirodnoj ljudskoj društvenosti, ali je ovu društvenost konkretno uobličila i razvila istorija tokom vremena razvijajući početne ljudske biološke dispozicije. Ukoliko se društvo više razvija, utoliko istorijski činilac igra sve važniju ulogu u oblikovanju društvene prirode ljudi i u samom sastavu i razvoju društva. Tako je ljudsko društvo sve više tvorevina sopstvene istorije nego prvobitnog biološkog činioca i danas je vdše određeno nasleđem dobijenim od prethodnih pokoljenja nego biološkim činiocem, što znači da. kako kaže Kont, »mrtvi vladaju živima«, kao što se i samo čovečanstvo kao celina sastoji više od mrtvih nego od živih, jer tvorevine mrtvih žive u živima. Pomenuti sklad među raznim sastavnim delovima društva, odn. društvenim pojavama, proizvod je kako istovetne društvene osnove tako i usklađivanja jednih delova drugima svesnim putem. Spontano nastali sklad se izražava u društvenom redu, jednom od najvažnijih pojmova Kontove sociologije, koji se i održava spontano, samim delovanjem sklada čiji je izraz. Ali on ispravno podvlači da tom spontanom društvenom redu treba da se prilagodi i s njim uskladi i politički sistem društva, odn. država, kao važan činilac njegovog održavanja, što važi i za pravo. Uporedo s razvojem društva, porodica, zasnovana na instinktu, igra sve manju, a društvo kao šira celina sve veću ulogu, utemeljenu prvenstveno na podeli rada, produbljivanju razlika između ljudi, koje je njena posledica, racionalnom postupanju umesto instinktivnog, učvršćenju solidarnosti nastale usled podele rada, što će sve odvesti ujedinjavanju čovečanstva.

Ogisto Kont smatra da se u strukturi sruštva razlikuju četiri klase:
• Spekulativna klasa, koju čine predstavnici naučne, filozofske i estetske delatnosti i ona zauzima najviši položaj u društvu;
• Praktična klasa, koju čine predstavnici proizvodnje i prometa (bankari, trgovci i preduzetnici);
• Poljoprivrednici i
• Radnička klasa.

Društvena dinamika je tiesno vezana s pojmom društvenog napretka. Ona treba da bude opšta teorija prirodnog napretka čovečanstva. Ona treba da proučava uzroke i zakone društvenih promena. Na karakter dinamike društvenog organizma utiču razni elementi, kao na primer mišljenje ljudi, rasa, klima, zakonodavstvo itd. Društvena dinamika ukazuje na postupni razvoj čovečanstva. Prema Kontu, društveni progres znači razvoj ljudske moći, odnosno inteligencije. Znači i materijalnu evoluciju, jer pokretačka snaga tog razvoja je sama ideja, intelektualna snaga ljudske prirode.
Kont je nastojao da stvori nauku o društvu koja bi mogla da objasni zakone drustvenog sveta isto onako kao što su prirodne nauke objasnile funkcionisanje fizičkog sveta. Iako je Kont uvideo da svaka naučna disciplina ima svoj predmet izučavanja, verovao je da sve one dele način mišljenja i naučni metod koji ima za cilj da otkrije univerzalne zakone.
Kao što nam otkriće zakona u prirodnom svetu omogućava da kontrolišemo i predvidimo dogadaje oko nas, otkrivanje zakona koji upravljaju ljudskim društvom može nam pomoći da oblikujemo našu sudbinu i unapredimo blagostanje čovečanstva. Kont je obrazlagao da se drušrvo podredjuje nepromenjivim zakonima na skoro isti način kao što to čini fizički svet.
Tumačenje vere kao rezultat neznanja po rečima Ogista Konta, Spensera i drugih u potpunosti objašnjava pomenute dve varijante čovekovog bića. Gledišta Ogista Konta se baziraju na tumačenju uzročnosti događanja, odnosno on želi istaći da je čovek u suštini prihvatio princip uzročnosti. Međutim, pošto praljudi nisu poznavali glavne uzročnosti događanja, oni su te događaje pripisivali nizu nevidljivih bića i bogova. Na primer: s obzirom na to da nisu znali razlog padavina, oni su ovo zbivanje nazivali „Bogom kiše", „Bogom nevremena" i sl. Prema tome, ovo bi bilo jedno tumačenje o čoveku sa gledišta Ogista Konta, poput onoga koji mi iznosimo u vezi čovekovog monoteizma a koje je vezano za određeni nivo spoznaje.
Ogist Kont je objasnio i izneo samo teoretsko-intelektualističko opravdanje pomenute teme, dok je Spenser objasnio korene obožavanja, kada se ono prvi put javilo istakavši da je počelo sa obožavanjem sila iz prirode i to u vidu podnošenja žrtvi, zaveta, odobrovoljenja moćne sile od strane slabih, nemoćnih ljudskih bića.

1.4 RELIGIJA HUMANITETA

Kont je bio konzervativac, grozio se revolucionarnog nasilja i hteo je poštovanje poretka umjesto revolucionarnog haosa, poštovanje autoriteta, slogu umesto borbe, ljubav, altruizam i solidarnost svih članova društva i celog čovečanstva. Da se sve to ostvari, mora se uspostaviti duhovno jedinstvo društva u celini, jer ako ono ne postoji, umesto sloge i sklada u društvu vladaće nered i borba.
Društveno jedinstvo je ranije ostvarivano religijom (teologijom) u prvoj epohi, a u drugoj metafizikom, ali oba sredstva su nenaučna, neprihvatljiva za savremeno doba, kad su ljudi došli do pozitivnog, istinskog znanja, koje daje nauka. Stoga ova mora biti temelj društvenog preobražaja, preko pozitivne filozofije, koja je jedna vrsta sinteze nauke. odn. sintetička nauka. U tom osobito važnu ulogu ima sociologija, kao nauka ο društvu.
Doduše, Kont je smatrao da se pomoć mora pozvati ne samo nauka nego i religija, jer ona može da pokrene osećanja ljudi i da ih neposredno i snažno motiviše za akciju, pa i na žrtvu radi, preobražaja društva i učvršćenja njegove postojanosti u jedino ispravnom društvenom poretku. Ali i ta nova religija, kojom on hoće da zamieni staru, fantastičnu religiju, upravo stoga i nije prava religija. To je nova. u stvari razumska, naučna religija, slična onoj iz Francuske revolucije. Njena spoljna strana, ritual i neka vrsta misticizma u ovome, liči na staru religiju, ali njena unutrašnja strana, njen sadržaj je u stvari nauka, odn. naučni zaključak ο uređenju društva i ponašanju čovjeka. Njeno božanstvo je zato čovečanstvo naoružano znanjem, koje on naziva »Veliko biće«.
Teško je objasniti ovakav preokret u Kontovim shvatanjima, čime je porekao svoje osnovne dotadašnje stavove. Objašnjenje uticajem njegove prijateljice Klotilde de Vo, iako može nešto doprineti objašnjenju, svakako ne može objasniti glavno. U njemu se očigledno desio neki snažan unutrašnji prevrat, koji mora da ima dublju osnovu od uticaja, makako važnog, jedne ličnosti. Tako je njegov pozitivistički sistem sociologije i njene primene u praksi ostao nezavršen, a padom u misticizam Kont je iznevjerilo samog sebe. To ipak ne može smanjiti njegov značaj za nastanak sociologije.

1.5. POZITIVIZAM

Ogist Kont je smatrao da je naučno znanje jedino istinsko znanje i težio je da NAUČNI METOD proširi na proučavanje i opisivanje svih pojava, uključujući i ljudsko društvo i psihologiju. Po analogiji sa teorijom evolucije, Kont je smatrao da je ljudska misao napredovala od teološke faze, preko metafizičke, do naučne, i da je ova poslednja faza učinila prethodne dve zastarelim.

Kao pozitivna nauka (a nauka je istinska nauka samo ako je pozitivna), sociologija treba da primenjuje pozitivne metode, čime Kont zasniva svoj naučno-filozofski pravac pozitivizam. Pozitivni metod uzima u obzir samo pozitivno utvrđene činjenice, tj. činjenice date u iskustvu. One se mogu nesumnjivo iskustveno utvrditi, obavezno iste za sve koji se tim metodom služe. I možda važnije od toga — te činjenice u svom skupu međusobno se objašnjavaju dajući takođe iskustveno provjerljive zakone društvenog sastava i razvoja, što potvrđuje istorija društva. Za objašnjenje društva nema potrebe pribjeći nikakvim spekulacijama: činjenice su jasne, makar i ne bile proste. Stvarnost je data tako reći na dlanu — treba samo dobro otvoriti oči.
Dakle, nauka je zamišljena da se bavi samo onim što se može opažati i kvantifikovati, a pozitivizam je smatrao da je besmislena svaka propozicija koja se ne može iskustveno ili matematički prikazati. Radilo se, dakle, o jednom obliku REDUKCIONIZMA. Pozitivistički stav odgovara onom tipu duha koji teži i veruje u mogućnost izvesnosti znanja, a istovremeno je ne tolerantan prema svemu što je abnormalno i misteriozno.
Razumljivo da se ovakav duhovni stav mogao lakše braniti u devetnaestom veku nego danas, kada ne samo da se nauka odvojila od empiricizma i postala više "mistična", nego se uveliko istanjila i vera da nauka može sve da objasni i uradi. Međutim, prigušeni utkaj pozitivizma je ostao naročito u akademskoj filozofiji, gde je imao širok uticaj LOGIČKI POZITIVIZAM.

ZAKLJUČAK

U zaključku se može reći da su Kontove zasluge za nastanak sociologije svakako znatne. On je nesumnjivo jasno shvatio potrebu takve nauke i uočio da je društvo došlo do onog stupnja razvoja kad se može i zasnovati. Naglašavanjem pozitivizma, on je postaviu ispravne metodološke osnove te nove nauke, tim pre što je naglašavao i eksperimentalni, uporedni i istorijski metod.
Dao je i niz konkretnih doprinosa shvatanju pojedinih društvenih pojava. Tim i drugim doprinosima se nesumnjivo svrstao među osnivače nove nauke.
Ipak treba reći da je teško tačno odrediti koliki je njegov udeo u osnivanju sociologije, jer je takav pojam dosta restegljiv i jer preteča sociologije ima davno prije njega, počev od Antike, pa preko Arabljana (Ibn-Haldun) do niza značajnih engleskih i francuskih pisaca XVIII vijeka, sve do Sen Simona (čiji je sekretar bio i sam) i koga mnogi s dosta prava smatraju osnivačem sociologije.
Kontu ipak nesumnjivo pripada izvjesna prednost u odnosu na svoje prethodnike, jer je on ne samo dao ime novorođenoj nauci nego je i prvi sistematski izložio u cjelini.
Kont je nesumnjivo snažan mislilac, koji duboko prodire u suštinu problema koje raspravlja, držeći se dosledno svojih osnovnih stavova, koje obrazlaže velikim obiljem razloga i činjenica. On je izgradio zaista veliki sistem istorijsko-sociološkog karaktera, koji i danas izaziva poštovanje. Niz delova tog sistema ima i svoju sopstvenu vriednost, koja još traje. Njegov doprinos izgradnji nove nauke, sociologije svakako je znatan, a njegovo delo će još dugo vršiti značajan uticaj na njen razvoj.

SAŽETAK

Kont je u početku koristio izraz „društvena fizika", ali istim izrazom služili su se i neki od njegovih intelektualnih suparnika tog vremena. Kont je želeo da napravi razliku između svojih misli i njihovih, pa je skovao izraz „sociologija", kako bi opisao predmet koji je hteo da utemelji.

Kontova vizija sociologije jeste sociologija kao pozitivna nauka. Verovao je da sociologija treba da primeni iste stroge naučne metode u izučavanju društva kao što ih fizika ili hemija koriste da bi ispitale fizički svet.

Jedan univerzalni zakon, koga je Kont video u svim naukama nazivao je „zakon tri faze“. Po njemu društvo prolazi kroz te tri faze: teološka, metafizička,
naučna. Zadnjoj naučnoj fazi je dao ime pozitivna faza.

LITERATURA

1. http://sociologija.differentia.co.yu/okont.html
2. http://bs.wikipedia.org/wiki/Auguste Conte
3. Dr Radomir Lukić: „Opšta sociologija“, Beograd, 1967.
4. Ogist Kont „Kurs pozitivne filozofije“, Nikšić, 1989.
5. Profesor dr Dragan Subotić „Sociologija“, Beograd, 2008.
6. Miroslav Pečujlić: "Teorija o društvu", Beograd, 1967.
7. Vladimir Milić „Metodologija društvenih nauka“, Beograd, 1991.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi