POSLEDICE GLOBALIZACIJE

I Šta je globalizacija?

Odmah treba reći da ne postoji opšteprihvaćena definicija globalizacije. Ima, naravno, uticajnijih i manje uticajnih, opštijih i specifičnijih, apstraktnijih i konkretnijih definicija, ali jedinstvenog pogleda na to šta je globalizacija nema . Razlog za to je, s jedne strane, kompleksnost i multidimenzionalnost samog fenomena, a sa druge strane, mnoštvo uglova iz kojih se taj kompleksan fenomen posmatra.
Globalizacija je veoma kontroverzna tema. U samom jezgru debate o globalizaciji nalaze se osnovna pitanja političkih nauka i politike - pitanja o demokratiji, važenju i poštovanju donesenih odluka i odnosu politike i ekonomije. Reč "globalizacija", iako se radi o relativno novoj reči, sve se više poteže u smislu različitih interesa . Uočavanje ovih procesa može da nam donese mnogo više od pukog razumevanja diskusije o globalizaciji. Dok se bavimo pitanjem globalizacije, mi zapravo tretiramo važna pitanja budućnosti sa kojim mora da se usklade politika i obrazovanje.
Globalizacija je integracija na osnovu projekta koji ulogu tržišta proširuje na globalni nivo.
Globalizacija označava sve one procese pomoću kojih ljudi čitavog sveta bivaju inkorporirani u jedno svetsko društvo, odnosno globalno društvo.
Globalizacija znači da je svet postao globalni supermarket u kome su ideje i prozvodi postali dostupni svuda u isto vreme.
Mnoštvo navedenih stavova ističe u prvi plan različite aspekte globalizacije i različit odnos prema globalizaciji.
Imajući u vidu sve navedene stavove, sličnosti i razlike koje postoje između pojedinih autora, u ovom radu pod pojmom globalizacija podrazumevaće se: proces - projekat koji znači intenzifikaciju svih društvenih odnosa (događaja, problema, sukoba, itd.) na globalnom nivou putem kojih svet postaje jedan nedeljiv prostor. Glavni akteri ovoga procesa su međunarodne organizacije i pojedinci koji su u njih uključeni. S obzirom da oni često imaju različite interese i ciljeve krajnji ishod ovog procesa - projekta je neizvestan.

II Dimenzije globalizacije

Pri pravljenju razlike između pet dimenzija globalizacije važno je napomenuti da te dimenzije ne mogu da se sasvim striktno odvoje jedna od druge. Tako, na primer, globalni problem zaštite životne sredine ne može da se posmatra odvojeno od dimenzije "ekonomija" niti od dimenzije "politika". Ova povezanost ne samo između aktera, već i između oblasti predstavlja jednu od posebnosti globalizacije.

Ekonomska dimenzija...
Primere za različite dimenzije globalizacije možemo bez poteškoća da pronđemo u dnevnoj štampi, s tim da ekonomska dimenzija uglavnom stoji u prvom planu (ogroman porast trgovine, direktno investiranje, globalizacija finansijskog tržišta, transnacionalna, integrisana proizvodnja, transnacionalna preduzeća, konkurencija za sedište preduzeća u državama i regijama, kraj nacionalnih ekonomija).
Često se naglašava da se ovi procesi pogrešno označavaju kao globalizacija, jer se u suštini radi o ekonomskoj povezanosti Severne Amerike, Evrope i jugoistočne Azije, odnosno Japana - sve je ograničeno na tzv. trijadu. S tim u vezi se u diskusiju o globalizaciji uvodi i pojam tzv. trijadizacije.

Politička dimenzija ...
Politika mora da se bori sa velikim problemima. Globalizacija i takmičenje za pridobijanje sedišta vodećih firmi ograničavaju prostor za delovanje nacionalnih politika, jer mnogi problemi sada mogu da se rešavaju samo na internacionalnom nivou, tj. globalno. Moraju da se pronđu nove političke forme i arene. Evropske integracije se obeležavaju kao jedan od najuspešnijih odgovora na izazove koje sa sobom donosi globalizacija.
Politika koja je i dalje organizovana teritorijalno, u okviru nacionalnih država povlači se pred porastom internacionalno, tj. globalno organizovane ekonomije. Slom socijalističkih sistema i prelazak na kapitalizam se u velikoj meri desio upravo zbog toga.
Ali globalizacija nije kriva za sve ono za šta je terete. Veoma često političari ovaj pojam koriste kao krivca za sve ili kao oružje u svakoj situaciji.

Dimenzija životne sredine ...
Globalni problemi kao što su zagrejavanje zemljine atmosfere, ozonske rupe i uništavanje tropskih šuma najslikovitije predstavljaju globalizaciju, jer se ovde bez sumnje radi o globalnim problemima koji moraju da se rešavaju globalno. Uprkos tome, čak i u oblasti zaštite životne sredine postoje regionalni i lokalni problemi - zagađenje reka.
Međusobna prostorna i vremenska zavisnost očituje se i u sledećem primeru: sudbina i budući opstanak udaljenih, malih ostrvskih država koje su se priključile organizaciji AOSIS zavisi od ponašanja svih nas, a posebno od ponašanja ljudi u viskorazvijenim industrijskim državama. Stalnim porastom nivoa mora, što je velikim delom prouzrokovano nemarnim ponašanjem ljudi, ovim državama preti uništenje potapanjem.

Društvena dimenzija ...
Svet postaje "globalno selo", nova vrsta komunikacije (chat, e-mail) omogućavaju stvaranje prijatelja na daljinu. Ovakva druženja stoje rame uz rame sa tradicionalnim druženjem unutar porodice ili sa komšijama, ali ona ne predstavljaju zamenu za ovu tradicionalnu vrstu druženja.

Kulturalna dimenzija...
Produkcije iz Hollywood-a mogu da se vide širom sveta, prisutna je "amarikanizacija" kulture, ali zbog toga ne nestaju lokalne i regionalne kulture. Upravo suprotno: osvešćivanje ovih lokalnih i regionalnih kultura i njihovo predstavljanje ubraja se u prateće pojave globalizacije.

III Uzroci globalizacije

Tehnološke novine, a posebno napredak u oblasti razmene informacija i u oblasti komunikacija, bez sumnje igrale i igraju jednu od najznačajnihih uloga u nastanku i razvoju globalizacije. Internet sa više aspekata predstavlja obeležje globalizacije. Globalizacija finansijskog tržišta, prebacivanje novca sa jedne strane zemaljske kugle na drugu, što se odvija u delićima sekunde, organizacija transnacionalne proizvodnje i još mnogo toga bilo bi nemoguće bez ove tehnologije

Kraj Hladnog rata se često imenuje kao jedan od uzroka globalizacije. Tokom trajanja konflikta Istok-Zapad svet je bio podeljen, što je značilo manje saradnje između država, ali padom ove granice - padom tzv. čelične zavese 1989/90. kontakt i saradnja među državama su se pojačali. Bivše države "istočnog bloka" otvorile su se i izašle na svetsko tržište. Sve više država se odlučuje za demokratiju i tržišnu ekonomiju, što onda predstavlja vodeće principe njihovog daljeg razvoja.

Jednu od veoma važnih uloga - pre svega za razvoj svesti - odigrali su globalni problemi. Globalni problemi zahtevaju globalnu politiku i globalnu svest. Međunarodne organizacije poput Greenpeace ili Amnesty International, koje se bave problematikom kao što su zaštita životne sredine i ljudska prava. Konture jednog jedinstvenog svetskog društva već su sasvim jasne.

IV Posledice globalizacije

“Dinamika globalizacije određena je ekonomskim snagama, ali se posledice te dinamike najviše osete u oblasti politike“.

Široj javnosti možda najinteresantnije pitanje je o posledicam globalizacije.Govoriti o posledicama globalizacije znači ocenjivati, odnosno vrednovati ostvarene i očekivane efekte jednog širokog i dugotrajnog procesa. Problem nastaje onog monmenta kada se suočimo sa različitm ocenama. Ocenjivanje varira između krajnje pozitivnih i krajnje negativnih (mišljenja).

Optimisti smatraju da globalizacija poboljšava kvalitet života u svim sferama. Ona pojačava svest o planetarnoj zajednici čovečanstva i jača demokratske političke odnose, ljudska i građanska prava i omogućava širenje civilnog društva. Ljudi su bolje informisani i imaju veće mogućnosti da razviju i unaprede svoj biznis. Stvara se otvoreno društvo u kome različiti ljudi na lakši i delotvorniji način mogu da razviju i zadovolje svoje potrebe i sposobnosti.

Sa druge strane, pesimisti smatraju da su posledice globalizacije uglavnom negativne, jer su pod pretežnim uticajem krupnog kapitala koji prvenstveno nastoji da zadovolji svoje interese za neograničenim profitom. To dovodi do daljeg siromašenja većine zemalja trećeg sveta i stvaraju se nove napetosti između centara i periferije. Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih. Stvara se potrošačka kultura koja je lako dostupna, ali njeni proizvodi su površni i kulturno bezvredni. Ljudi su sve zbunjeniji, pa i uplašeniji brzinom i opsegom promena tako da su tradicionalne ljudske vrednosti sve ugroženije i dolazi do daljeg mrvljenja i raspada zajednica.

Neke od sfera na koje globalizacija ostavlja posledice prikazane su na grafikonu:

“Nacionalna država, koja je prethodnih vekova bila neophodna kao ljuštura narastajućeg industrijskog društva i koja je pored toga, činila jedini okvir za
demokratske institucije i ustave danas ne može sama da zadovolji čovekove potrebe”

“Nacionalne države premalene za velike i prevelike za male probleme”, rečenica koja je često citirana tokom osamdesetih godina. Globalni problemi kao što je efekat staklene bašte, ne mogu da se reše u okviru nacionalnih država isto kao ni lokalni problemi poput školstva.

Posledica toga je erozija nacionalne države. Ne može da se kaže da nacionalne države nestaju ili da postaju suvišne, kako sugerišu mnogi komentari, već je u pitanju upravo erozija. Nivoi na kojima se rešavaju problemi (unutar nacionalne države - lokalni nivo; van nacionalne države - međunarodni nivo) doprinose ovoj eroziji. Nekadašnje veoma čvrste teritorijalne granice, granice državne moći ili granice među narodima koji žive u dve različite države počinju da popuštaju. Iza pojma erozija nacionalne države skriva se i veoma napredan projekat Evropske unije. U Evropskoj uniji su države prenele svoje nadležnosti na nadnacionalne organizacije, pa su čak napravile i monetarnu uniju.

Ovi fenomeni nisu novi. Još se sedamdesetih godina govorilo o "međusobnoj zavisnosti", ali su se procesi ubrzali i kvalitativno i kvantitativno dostigli novu dimenziju. Ovo je novina koju je sa sobom donela globalizacija.

Globalizacija izvesno utiče na smanjenje kompetencija nacionalnih država. Ekonomski faktori globalizacije, orijentisani na profit, u budućnosti izvesno neće mariti za nacionalne ekonomije, poreklo proizvoda ili sirovina. Međunarodna finansijska revolucija i njene ključne institucije ograničavaju pravo nacionalne države da po svojoj volji kontroliše sopstvene carine, valutu ili fiskalnu politiku. U domenu političkog, sve je veći uticaj međunarodnih ustanova I transnacionalnih organizacija, mreža međuzavisnosti sve više ograničava vlade nacionalnih država u povlačenju poteza. Kulturni aspekt globalizacije, pre svega revolucija u komunikaciji, produbljuje uzajamna razumevanja i
percipiranje šarolikosti sveta, umanjuje ksenofobiju i nacionalnu netrpeljivost.

Posledice globalizacije na nacionalne države su dvojake. S jedne strane, ubrzana modernizacija, liberalizacija ekonomskog i političkog života, formalno uvođenje pluralizma i parlamentarizma, pravne države i ljudskih prava, oslobađanje civilnog društva itd. Ali, s druge strane, posledice su ograničavanje suverenosti, strukturalna zavisnost i stvarna podređenost nacionalnih država, represivna međunarodna podela rada, tehnološko kmetstvo, dužničko i ekološko ropstvo, nadeksploatacija radne snage i prirodnih resursa, deformisani privredni razvoj, razvoj nerazvijenosti itd.

► Povećavanje konkurentne sposobnosti na globalnoj berzovnoj poziciji socijalnih usluga, a time i snižavanje doprinosa na plate procenjuje se sa ekonomskog nivoa kao puka potreba, dok sindikati istovremeno upozoravaju da podstiče proces stvaranja "društvenog otpada".

Činjenica je da radnici u Indiji zarađuju manje nego u Evropi i da će to u neko dogledno vreme i ostati tako. Međutim, to preduzećima daje dovoljno prostora da prete preseljenjem svojih fabrika u zemlje "jeftine radne snage". Ipak, ova, na prvi pogled sasvim jasna logika ima i drugu stranu medalje - odluka o sedištu firme i proizvodnih pogona fabrika ne donosi se samo na osnovu podataka o jeftinoj radnoj snazi. Veliku ulogu pri tome igraju i drugi faktori, kao što su prisutnost i blizina tržišta na koje će se plasirati roba ili nivo obrazovanja radnika i zaposlenog osoblja.

Globalizacija ne znači samo da sve može da se svugde bez problema proizvodi. Globalizacija može da se koristi kao argument protiv pretnji o preseljenju proizvodnje u zemlje "jeftine radne snage".

► Krčenje šuma (posebno tropskih) uništava svetski ekosistem. Industrijski razvoj propraćen je zagađenjem tla i vode i emisijom štetnih gasova koji nagrizaju ozonski omotač i zagađuju vazduh. Posledice globalnog zagrevanja izvesno će pogoditi čitavu planetu. Izdizanje nivoa mora uskratiće čovećanstvu zamašne količine zemlje. Naravno, to je samo jedan od brojnih problema. Prisutni su i drugi, poput nestašice pitke i čiste vode, koja je sve aktuelnija (tek 3% svetske vode je slatko, 2% od toga je okovana u ledu). Šezdesetih godina problem je u zapadnom svetu uočen i dat mu je veliki značaj. Urađeno je dosta na redukciji "prljave" industrije, filtritanju i pronalaženju alternativnih energetskih izvora. Međutim, socijalističke države, u svom pregnuću da dosegnu, pa I premaše stepen industrijske proizvodnje Zapada, nisu usvojile isti obrazac. Isto važi i za zemlje u razvoju danas, koje nisu spremne da bilo kakvom regulativom na ovom području kompromituju svoje napore industrijalizacije.

Posledice globalnog zagrevanja izvesno će pogoditi čitavu planetu. Izdizanje nivoa mora uskratiće čovečanstvu zamašne količine zemlje. Stoga čista računica nalaže bogatim zemljama da pokreću inicijative i investiraju u preventivne tehnike, i tako finansiraju "čistiju" industrijalizaciju siromašnih zemalja. Koraci u tom pravcu već su učinjeni – u Montrealu je 1987. veliki broj država prihvatio okončanje proizvodnje opasnog hloro-floro-ugljenika, pri čemu su se bogatije obavezale da taj proces plate za siromašnije. Naravno, češći su primeri odsustva takve kooperacije, ali će XXI vek, radikalizacijom ekološkog problema, po svoj prilici naterati međunarodne subjekte na
saradnju, u kojoj će prednjačiti (propagandno i finansijski) bogata društva.

Globalizacija nameće i nove vrednosti, od kojih je jedna izvesno i zaštita životne sredine. Ali, mogu li one biti opšteprihvaćene? Zemlje u razvoju prolaze danas kroz fazu ubrzane industrijalizacije, zagađujući životnu sredinu, ali se pozivaju na argument da su
razvijene zemlje kroz tu fazu prošle i same, ne žačeći pritom za prirodom koja nestaje. Stoga je mala verovatnoća da će same izdvojiti sredstva (koja u načelu i nemaju) za neophodna prilagođavanja čistijoj industriji. Politički pritisak na njih u tom pravcu imao bi neželjene posledice u vidu pospešenja antizapadnih sentimenata.

Čista računica nalaže bogatim zemljama da pokreću inicijative i investiraju u preventivne tehnike, i tako finansiraju čistiju industrijalizaciju siromašnih zemalja. Verovatno su stoga prvi koraci u tom pravcu već učinjeni – u Montrealu je 1987 veliki broj država prihvatio okončanje proizvodnje opasnog hloro-floro-ugljenika, pri čemu su se bogatije obavezale da taj proces plate za siromašnije.

Društveni pokreti koji se zalažu za očuvanje čovekove sredine se javljaju šezdesetih godina XX veka, u periodu kada razvijene zemlje dosežu dotada neviđene stope rasta i ulaze u postindustrijsku fazu, a zemlje u razvoju (Treći svet) vrše ubrzanu industrijalizaciju. Budući da su se tada osetile i prve posledice po svetski ekosistem, naučna istraživanja o posledicama efekta zelene bašte, učestalih nuklearnih proba ili nestanka određenih biljnih životinjskih vrsta su prodrla u širu javnost. Tako se, razvila društvena svest (gotovo isključivo u zemljama razvijenog Zapada) o potrebi borbe za očuvanje planete. Formiraju se organizacije, poput Greenpeace-a (1971) čiji aktivisti na nenasilan način ometaju aktivnosti koje vode ka uništavanju životne sredine. Budući da je koncept za koji se zalažu ekološki pokreti opšteprihvatljiv, uticaj koji oni imaju na politički život je veliki. Krajem sedamdesetih, neki od pokreta (u Evropi) su se transformisali u političke partije (najuspešniji u tome su nemački Zeleni, nastali 1979). U međuvremenu su osnovne postavke ekoloških pokreta načelno usvojene, posebno u razvijenim zemljama, i sprovode se opsežne mere da bi se izbegla ekološka katastrofa na globalnom nivou. Rešavanje globalnog ekološkog problema često je i stvar međudržavne saradnje, i predstavlja jedan od integrativnih faktora koji ujedinjavaju planetu.

► Ključna pitanja o budućnosti globalizacije lome upravo na polju ekonomije. Stoga i ne čudi što su, uprkos tome što ona poseduje razvijenu metodologiju za prognoziranje trendova i analizu budućih tokova, mišljenja vodećih teoretičara suprotstavljena do isključivosti. I dok se te borbe ekonomista - nobelovaca vode na način razumljiv samo stručnjacima, ostatak sveta trpi posledice makroekonomskih poteza.

Jedan od, za naše potrebe najinteresantnijih je jaz koji odavno postoji između Severa i Juga i koji je povećan zamahom neoliberalne ekonomske globalizacije osamdesetih i devedesetih godina. Sva je prilika da će se i dalje produbljivati. Ideologija slobodnih tržišnih uslova u načelu čini bogate bogatijima a siromašne siromašnijima. Upozorenjima stručnjaka svake godine se smanjuje iznos kojim razvijene zemlje pomažu one koje to nisu. Ovim vidom pomoći, ustanovljene 1968. na Generalnoj skupštini UN predviđeno je da razvijene zemlje izdvajaju 1% bruto nacionalnog proizvoda (GNP-a) za sanaciju ovih problema. Ambiciozno zamišljen projekat nikada nije ostvaren u praksi, niti projektovana brojka dosegnuta. Čak se neprekidno smanjivala tokom osamdesetih, da bi 1993. iznosila manje od 0,34% u proseku država koje je izdvajaju. Očito je da politička situacija u svetu nakon rušenja SSSR-a nije doprinela povećanju kvota pomoći koje razvijene zemlje ovim povodom daju siromašnim (jer jednostavno više ne strepe od izvoza komunizma u iste), više se ne smatra moralno nepodnošljivom činjenica da 50 miliona stanovnika Zemlje godišnje umire od posledica neuhranjenosti. SAD su u smanjivanju pomoći za neravijene prednjačile, smanjivši pomoć sa 9,37 na 6,9 milijardi dolara, što iznosi 0,09% američkog bruto domaćeg proizvoda (GDP-a).

Naime, jedan od postulata sveta u globalizaciji jeste tržišna logika i liberalna težnja za minimalnom državom. U ovakav trend ne uklapa se ideja pomoći, jer se smatra da će društvo koje se ustroji na tržišnim principima i samo doseći brz, ali uravnotežen i realan razvoj i rast, i da je bolje pomagati siromašna društva direktnim investicijama od strane kompanija. Naravno, do ovog ograđivanja ne dolazi samo zbog ignorisanja bogatih država, već zbog istinske promene ravnoteže između ekonomske moći država i privrednih giganata.
Dakle, očito je da međudržavna saradnja u cilju uspostavljanja stabilnijeg svetskog sistema nije ključ za razumevanje ekonomskih tokova u XXI veku. U njega ulazimo sa pažnjom fokusiranom na druge aktere (i dobitnike) procesa globalizacije - multinacionalne kompanije. One su međutim, zainteresovane pre svega za profit, lišene interesovanja za osobenosti nacionalnih prilika (izuzev ukoliko ih te osobenosti profita lišavaju). S jedne strane, njihova aktivnost ruši granične barijere, vrši pritisak na nacionalne države, čvršće integriše planetu i stvara bezbrojne niti međuzavisnosti koje vode stabilizaciji svetskog sistema. S druge strane, u praksi se pokazuje da takav sistem ne ide na ruku smanjenju privrednih nejednakosti, već ih produbljuje, da se visoka tehnologija velikom brzinom razvija i primenjuje u bogatim državama, a postaje sve nedostupnija siromašnim. Takođe, multinacionalne kompanije ne mogu (još uvek) uticati na demografsku politiku nacionalnih država.
Odnos koji istraživač ima prema ovim fenomenima nužno ga sa ekonomskog kursa prevodi u sferu ideološkog. Naime, ekonomska argumentacija u sebi nosi jasni kriterijum vrednosnog određenja. Na primer, na podatku da je disparitet između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja, koji je početkom XIX veka bio 1:3 danas iznosi 1:84, da preko 1,5 milijardi stanovnika živi sa jednim dolarom dnevno dok su 255 svetskih miljardera zajedno bogatiji od zajedničkog godišnjeg dohotka zemlja u kojim živi 45% stanovnika. Apologete tj.branioci, pristalice globalizacije sa druge strane raspolažu statistikama koje ne skrivaju činjenicu da je raslojavanje u modernom svetu zaista veće, ali ističu da se komparativno poboljšava materijalno stanje pojedinaca.
Globalizacija je kao proces uzela maha u recentnoj prošlosti, oblikuje našu sadašnjosti i utiče na našu budućnost.

Gotovo je nemoguće formirati jedinstven stav prema globalizaciji kao fenomenu; potrebno je proučavati njene segmente, pojedinačne procese u kontekstu ostalih, kako bi uopšte mogle da se sagledaju potencijalno dobre i loše posledice globalizacije u celini. Ona je vrsta fenomena koja u naučnoj diskusiji zahteva visoko razvijenu kritičku svest i pažljivu analizu; nažalost, zbog brzine kojom se odvijaju savremeni procesi globalizacije i političkih posledica koje ostavljaju, izvori o procesima globalizacije često predstavljaju mešavinu iznošenja realnih činjenica, zatim ideologija i stavova, što rezultira razvojem stereotipnih shvatanja i unekoliko otežava naučni pristup proučavanju ovog fenomena i ocenjivanju njegovih posledica.

Literatura

► Sociološka hrestomatija, Globalizacija – mit ili stvarnost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2003

► Prof.dr Danilo Marković, Prof.dr Petar Hafner, Sociologija, Ekonomski fakultet Niš, Niš 2003

► Web stranica, D@dalos - www.dadalos.org, študgartsko društvo za političko obrazovanje i pronicanje znanja o novim medijima, 2005

► Prof.dr Petar Hafner, Prof.dr Dragoslav Kitanović, Globalne društvene promene i problemi tranzicije, Niš 1997

► Web stranica, Centar za studije globalizacije - Pro et Contra , www.csg.org.yu, 2005

► Grupa autora, Aspekti globalizacije, Beogradska otvorena škola, Beograd 2000

► Vladimir Petrović, Globalizacija i budućnost, Beogradska otvorena škola, Beograd

► Grafikoni preuzeti sa internet strane www.dadalos.org

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi