Karakteristike novog svetskog poretka

Kraj hladnog rat i raspad bipolarne strukture sveta na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka doneo je u prvi plan političkih i teorijskih rasprava temu globalizacije. Međutim prve oblike globalizacije možemo zapaziti povezivanjem svetova ekspanzijom velikih religija i civilizacija, vojnim osvajanjima i džinovskim carstvima, putevima svile i pomorskom trgovinom u starom veku. Sledeći talas globalizacije dolazi sa periodom renesense, otkrićem novih svetova i novih pomorskih puteva ali i Gutembergovim otkrićem štamparske mašine. Naredni talas globalizacije pokrenut je industrijskom revolucijom i kolonojalnom ekspanzijom koja karakteriše međunarodne odnose sve do početka I svetskog rata.
Savremeni talas globalizacije ima ubrzani ritam i u njemu dominira proces sve gušće povezanosti i međuzavisnosti. On je nastao pod uticajem ubrzane tehnološko-informatičke revolucije i usponom sve moćnijih transnacionalnih i nadnacionalnih ekonomskih sila i političkih institucija. Došlo je do formiranja globalnog tržišta i do formiranja svesti o sve većoj međuzavisnosti i njom izazvane kompresije prostora i vremena kao i do rasprostiranja istovetnih formi organizacije života na gotovo celokupnom socijalnom prostoru sveta. Najznačajnija odlika globalizacije, ipak, je širenje demokratije. Simultano sa tim procesom ide i uspon neolibelarne ekonomije, praćen produbljivanjem jaza između bogatog Severa i siromašnog Juga, zaoštravanjem socijalnih problema i globalizacijom siromaštva.

Globalizacija tržišnih privreda

Transnacionalni finansijski kapital je, danas, ključna sila ekonomske integracije sveta, igra odlučujuću ulogu u procesima ekonomske globalizacije i njime su podređene kako organizovani rad tako i, sve više, nacionalne države. Za transnacionalne kompanije državne granice predstavljaju prepreke koje se lako savladavaju. Ograničenja u prometu robe izbegavaju se proizvodnjom na licu mesta. Teškoće u prenošenju sredstava otklanjaju se time što se plaćanja obavljaju unutar preduzeća, pa mogu da dobiju proizvoljan osnov. Na isti način se nalaze i najpovoljnija rešenja u pogledu poreskih obaveza i rasterećivanja. Danas je veliki deo tog kapitala van kontrole političkih institucija i najmoćnijih država sveta i on presudno utiče na preoblikovanje savremenih ekonomskih veza i odnosa.
Odnos industrijski razvijenih zemalja i zemalja u razvoju na svetskom tržištu vrlo je nepovoljan za ove poslednje. Međunarodni ekonomski poredak nastao u imperijalizmu, zasnovan na podeli rada između industrijskih proizvođača i proizvođača sirovina, samo je delimično izmenjen. Međutim naglim razvojem tehnologije, industrijska proizvodnja je znatno nadmašila vrednost proizvodnje sirovina i omogućila proizvodnju i onih proizvoda za koje dotična zemlja nema prirodnih sirovina.
Ovaj razvoj je stvorio ogroman ekonomski jaz između te dve grupe zemalja tako da je dovedeno u pitanje normalno funkcionisanje međunarodnih ekonomskih odnosa. Mnoge zemlje, bogate prirodnim sirovinama, zaostale su zbog industrijske nerazvijenosti. Takve zemlje moraju da uvoze kompletnu tehnologiju iz razvijenih zemalja, čime se neprekidni odražava zavisnost. Prenos tehnologije kontrolišu multinacionalne kompanije, kojima je cilj da dođu do ekstraprofita koji se najlakše ostvaruje izvozom gotove tehnologije a ne tehničkim osposobljavanjem dotične zemlje za samostalan razvoj sopstvene proizvodnje.
U ovom slučaju zemlja izvoznik zadržava monopol daljeg usavršavanja a uvoznik mora da prati zamenu tehnologije ako hoće da ostane konkurentan na svetskom tržištu. Takođe, države ne mogu više unutar svojih granica da razvijaju sve oblike proizvodnje zato što nemaju odgovarajuće proizvodne uslove ili zato što bi zbog nepovoljnih prirodnih uslova proizvodnja bila nerentabilna ili nerentabilna za svetske uslove, pogotovu u slučaju prozirnih i otvorenih granica. Svako globalno društvo mora biti samodovoljno, međutim nijedno društvo ne može biti apsolutno samodovoljno, što je veća povezanost i integracija mogućnost za samodovoljnošću se ubrzano smanjuje. Samodovoljnost je uvek relativna, a želja neke države ili regiona da to dostigne, može dovesti samo do negativnih posledica za sopstveni razvoj. Razvoj svetskog tržišta doveo je do toga da se vrednost proizvedenih roba unutar nacionalnih privreda u konačnom obračunu meri upoređenjem sa cenama na svetskom tržištu, te stoga, ona zemlja koja proizvodi uz najniže troškove proizvodnje ostvaruje najveću dobit na svetskom tržištu.

Klasična ekonomska teorija tvrdi da je međunarodna trgovina korisna za sve zemlje i njihove građane. Takvo uverenje se zasniva na ideji “komparativnih prednosti” – svaka zemlja treba da se opredeli za proizvodnju onoga što joj najbolje uspeva, i razmenjuje te proizvode za druge, kako bi se u globalnoj ekonomiji postigla najefikasnija raspodela resursa i najviši nivo proizvodnje i rasta u svim zemljama. Polazi se od pretpostavke da trgovina vodi ka rastu, čime se, opet, unapređuje razvoj na nacionalnom nivou i smanjuje siromaštvo. Iako se priznaje da trgovina u svakoj ekonomiji proizvodi i “dobitnike” i “gubitnike, teorija glasi da “gubitnici” mogu da nadoknade gubitak iz neto dobiti. Ipak taj razvoj je doveo do stvaranja svetskog sistema međunarodne podele rada, u kome se jasno prepoznaju tri grupacije država: zona razvijenih država (SAD,EU, Japan), periferna zona država trećeg sveta koju karakteriše nerazvijena ekonomija i slaba legitimacijska osnova vladanja, poluperiferna zona koju čine određene države jugoistočne Azije i arapske zemlje proizvođači nafte.

Razumljivo je da zemlje u razvoju ne mogu biti zadovoljne ovakvim stanjem, te se u međunarodnim odnosima zalažu za uspostavljanje novog međunarodnog ekonomskog poretka. Taj novi poredak bi mogao otkloniti uzroke podređenog položaja jednog broja zemalja u svetskoj ekonomiji na taj način što bi se u svetskim razmerama učinila preraspodela podele rada putem industrijske specijalizacije regiona i zemalja.
Za uspešno uvođenje novog poretka razvijene zemlje bi morale da obezbede još povoljniji tretman za zemlje u razvoju, obezbede veće investicije i ozbiljno rade na otpisu zaostalih dugova. Kao najvažniji igrač u tom procesu pojavljuje se Svetska trgovinska organizacija (STO). Svetska trgovinska organizacija, sa sedištem u Ženevi, zvanično je definisana kao "zakonska i institucionalna osnova multilateralnog trgovinskog sistema", čime je obuhvaćena njena uloga kao foruma za pregovore i sređivanje sporova i "čuvara" trgovinskih propisa. Osnovni principi STO predstavljaju postulate na kojima bi trebalo da se razvijaju međunarodni trgovinski odnosi današnjice. Svetska trgovinska organizacija inisistira na sveobuhvatnoj liberalizaciji trgovine. Tu se podrazumeva da zemlja-članica u razmeni robe i usluga treba da se pridržava ovog čitavog skupa principa. Ovi principi istovremeno su i principi na kojima se zasniva privredni rast u otvorenoj privredi.
Oni su neophodni elementi svake strategije koja ima za cilj da zemlja maksimizira sopstvenu korist od liberalizacije trgovine, to jest da maksimalno ubrza sopstveni privredni rast. Središnji deo zauzima klauzula najpovlašćenije nacije kojom se strane ugovornice obavezuju da sve olakšice koje jedna strana daje nekoj zemlji mora da da i svakoj drugoj pod jednakim uslovima. Sa ovim principom tesno je povezan princip nacionalnog tretmana koji onemogućava diskriminaciju na nacionalnom tržištu određene zemlje u odnosu na proizvode koji dolaze iz bilo koje druge zemlje članice. STO je baziran i na principu predvidljivosti jer svi propisi i odluke vezane za oblast trgovine moraju biti jasno istaknuti i publikovani tako da svaka zainteresovana zemlja unapred bude upoznata sa procedurama koje važe u dotičnoj zemlji.

Princip nereprociteta za zemlje u razvoju podrazumeva da one ne moraju na odobrene koncesije odgovarati koncesijama u istoj meri, čime im se omogućava povoljniji položaj i veća mogućnost za razvoj. Veliki broj zemalja se u svom uvozu poljoprivrednih proizvoda oslanja na snabdevanje jeftinim, subvencionisanim proizvodima iz razvijenih zemalja. Pošto će ubrzana liberalizacija, koja je proklamovana kao cilj, dovesti do smanjivanja subvencija jasno je da je ovim zemljama potrebno pružiti pomoć.
U tu svrhu ustanovljen je odgovarajući mehanizam u vezi sa pružanjem pomoći u hrani, pružanje osnovnih prehrambenih proizvoda u formi besplatne pomoći i pomoć u razvoju poljoprivrede. Takođe se ukazuje na mogućnost dobijanja pomoći od MMF-a i Svetske banke za kratkoročno finansiranje komercijalnog uvoza hrane.
Možda i najvažniji zadatak STO, u bliskoj budućnosti, biće da igra aktivnu ulogu u procesu globalizacije svetske privrede, kako taj proces ne bi bio stihijski i nekontrolisan. STO se suočava i sa izazovom rastućeg ali neujednačenog pokreta protiv globalizacije koji svoj koren nalazi u zabrinutosti javnosti oko uticaja liberalizacije trgovine na zapošjavanje, životni standard i životnu sredinu. Taj pokret je najveći deo svog besa usmerio na STO i stekao znatan uticaj na svest koju javnost sirom sveta ima o toj organizaciji.
U novembru 2001. članice STO su se sastale u Dohi, glavnom gradu Katara da bi se saglasile o Agendi za razvoj iz Dohe, sračunatoj na početak pregovora o većem otvaranju svetskih tržišta za poljoprivredne i industrijske proizvode. Taj sastanak posvećen pregovorima o trgovini bio je nazvan “runda iz Dohe” i bio je sračunat na rad na stvaranju sistema pravila trgovine koji bi bio pošteniji prema zemljama u razvoju. “Runda iz Dohe” predstavlja prvi ozbiljniji pokušaj međunarodne zajednice da smanji razne subvencije i zaštite koja postoje u razvijenim zemljama.

Interesne sfere civilizacija

Oružje i demokratija

Analizirajući odnose između država i skupina iz različitih civilizacija, najveću podložnost sukobu ima islamska civilizacija. Pored islama, najveći oponent zapadu je Kina. Zapad pokušava i pokušavaće da zadrži svoj nadmoćni položaj i odbraniti svoje interese, definišući te interese kao interese "svetske zajednice". Kao instrument Zapad koristi MMF i druge institucije uz licemerno ponašanje i dvostruka merila posebno kada su u pitanju islamske zemlje. Odnosi zapada sa islamskim zemljama su različiti od slučaja do slučaja što je posledica nejedinstva izazvanog imperijalnom ostavštinom. Međutim, i takve teze gube na jačini još od sedamdesetih godina.
Afganistan je u vremenu od 1979-1989. bio poprište sukoba interesa na kojem je Sovjetski Savez doživeo poraz i poniženje ravno onom američkom u Vijetnamu, a zapad to doživeo kao odlučnu pobedu u hladnom ratu. Sovjetski Savez u pokušaju da podrži satelitsku državu izvršio je invaziju kojoj su se po prvi put uspešno odupreli muslimani na nivou civilizacijskog, a ne klasnog ili nacionalnog načela .

Pobeda džihada dala je muslimanima slatki osećaj samopouzdanja i moći. Amerika je za svoj račun uložila preko CIA ogromne sume novca (oko 3,5 milijardi dolara) i napredne tehnike (stingeri). Stingeri su očistili nebo iznad Afganistana od sovjetskih vazduhoplova, ali su mudžahedini iz čitavog islamskog sveta potukli drugu po veličini silu u svetu. 25 000 dobrovoljaca, mahom iz arapskih zemalja, bilo je finansirano od Saudijske Arabije, a Pakistan je bio logistička baza u kojoj su obaveštajci iz Pakistana uz pomoć agenata CIA izvršili obuku mudžahedina.

Sovjete su na kraju porazila tri faktora s kojima se nisu mogli efikasno nositi niti su ih mogli osujetiti: američka tehnologija, saudijski novac, muslimanska mnogoljudnost i verski žar. Afganistanski rat je postao civilizacijski rat zato što su ga muslimani svuda shvatili kao takvog i okupili se protiv Sovjetskog Saveza.

Rat u zalivu je civilizacijski rat iz tog razloga što je zapad intervenisao u muslimanskom sukobu, a muslimani tu intervenciju shvatili kao rat protiv njih samih i kao nastavak zapadnog imperijalizma. Na početku je zapad imao podršku mnogih muslimanskih vlada koje su pod uticajem javnog mnjenja redefinisali svoj odnos, da bi intervenciju koalicionih snaga u Kuvajtu na kraju tumačili kao napad na Islam. Ni ostale nezapadne zemlje nisu ostale na ranijoj podršci zapadu, nego su sukob okarakterisali kao sukob istoka i zapada. Raniji sukobi potisnuti su u stranu i "istaknuti su neprijatelji do Sudnjeg dana" .

Verske vođe pozivale su na džihad, a narod je masovno protestovao. Zalivski rat je bio rat za naftne resurse koje bi protivzapadni režimi mogli upotrebiti kao oružje protiv zapada. Amerika ga je vodila za svoj interes, ali nije uspela zbaciti Sadama Huseina sa vlasti. Kuvajt i Saudijska Arabija su države koje su pod sigurnosnim kišobranom zapadne vojne moći i kao takve su ovisne i potčinjene. Kako Zapad u širenju atomskog naoružanja vidi opasnost i ogreženost za vlastite interese, on je zainteresovan da spreči nezapadne zemlje da dođu u posed istog. Poseban strah Zapad ima od islamskih zemalja koje poseduju ili su na putu da usvoje tehnologiju za izradu atomskog naoružanja, ali i nosača takvog naoružanja kao što su balistički projektili i sl.

Tehnologije za izradu balističkih projektila nuklearnih bojevih glava ili nuklearnih reaktora prosleđene su iz Kine i Severne Koreje, koje imaju vlastite vojne i političke interese - u zemlje kao što su Irak, Pakistan itd. - kao i iz Rusije, koja je zbog katastrofalnog ekonomskog stanja u zemlji prinuđena da svoje stručnjake i tehnologije prodaje zainteresovanim stranama (kako bi na bilo koji način očuvala interese ekonomske prirode). Ono što je sigurno je to da će Zapad i dalje pokušavati i pokušava da ograniči i uspori procese kojima će druge zemlje doći u posed tehnologije masovnog uništenja, ali je sasvim izvjesno da je to unapred osuđeno na neuspeh.

Ono čega se Zapad boji je korišćenje nuklearnog naoružanja u terorističke svrhe. Terorizam je, bez sumnje, najveća aktuelna opasnost za savremeni svet otkako je srušen bipolarni sistem. Danas je ne samo uskom krugu političara i eksperata jasno da je savremenom terorizmu svojstveno nanošenje što većih civilnih žrtava da bi se postigao određeni politički cilj. To je novi vid ratovanja kojem su masovni zločini nad civilima glavno sredstvo u borbi sa suprotnom stranom. Ono čega se još Evropa boji je migracija iz islamskih zemalja koja bi mogla od Evrope, futuristički gledano, napraviti podvojenu zemlju. Takav imigracioni talas je posledica velikog prirasta stanovništva i teške ekonomske situacije u zemljama iz kojih dolaze. U Francuskoj je sredinom devedesetih procenjena brojka od 4 miliona muslimana, a u celoj zapadnoj Evropi i do 13 miliona.

Problem imigracije prisutan je i u Americi ali je on sasvim druge prirode, pre svega što ne postoje veliki kulturološki konflikti (najveći broj imigranata je iz Meksika, a oni su hrišćani). Njihovo prilagođavanje sredini nema drastičniju posledicu. Kao odgovor na imigrantsku navalu evropske vlade i Amerika će pojačati protivuseljeničke mere kako bi drastično smanjile priliv imigranata. „Oružja masovne prevare" (mediji), nimalo ne zaostaju za već navedim oružjima masovne destrukcije, bolje rečeno oni deluju sinhronizovano jedni s drugima. Oni nam sve ovo tako lepo racionalizuju, tako da mi možemo lepše da se osećamo. Oni čak i razmišljaju umesto nas jer mi naš mozak već odavno ne koristimo u te svrhe, a onda i kukamo kad se nađemo u realnosti koja nam se ne sviđa.

Slabljenje zapada

Više je nego jasno da USA kao jedina super sila u globalnim odnosima zajedno sa Engleskom, Francuskom, Nemačkom i Japanom donosi ključne odluke u sigurnosnim i ekonomskim pitanjima. Dok sve ostale zemlje posebno, siromašne iz drugih civilizacijskih krugova trebaju podršku zapada za realizaciju vlastitih interesa. Posebno je interesantno da zemlje zapada pored ostalog drže tržište kapitala, nadziru pomorske puteve, imaju naprednu tehnologiju, pristup svemiru, vazduhoplovnu industriju, komunikacije i naravno industriju savremenog oružja.

Druga slika zapada je možda manje vidljiva ali sa svojim posledicama mogla bi biti dugoročno gledano krajnje destruktivna po sistem. Ta slika ogleda se u velikoj nezaposlenosti, stagnaciji nataliteta, socijalnom raspadu, droge i zločini itd. Uticaj političke moći zapada na osnovu statističkih podataka je umanjen u odnosu na 1920 g. kada je taj uticaj bio najveći. Tada je 48,1% stanovništva na zemlji bilo pod političkom vlašću zapada. 1995. godine taj procenat je smanjen na 13,1% sa daljnjom tendencijom smanjivanja.

Stepen pismenosti i zdravstva u drugim civilizacijama ubrzano raste te je i prosečni životni vek znatno porastao. Urbanizacija u zaostalim sredinama rapidno se ubrzava, a posebno je to uočljivo u Africi. Uz to, prosečna starost u islamskin zemljama, Kini, Indiji znatno je manja u odnosu na zapad, Rusiju, Japan. A veliki broj dece su budući radnici i vojnici. Posmatrajući vojnu moć kroz četiri dimenzije (kvantitet, tehnologija, organizacija, sposobnost i spremnost društva za upotrebu sile) više je nego jasno da će zapad i u narednim decenijama predstavljati najvažnijeg svetskog igrača, posebno USA kao svetska globalna sila. Međutim, isto tako, će zemlje iz drugih civilizacija na globalnom planu predstavljati respektabilan vojni potencijal, posebno Kina. Inače, Kina je nedavno usvojila dodatni budžet za modernizaciju vojske i upotrebu savremenih tehnologija kojima se efikasnost vojske podiže na nivo koji do sada ta zemlja nije imala.

Dok zapad smanjuje vojne izdatke i broj ljudstva dotle u zemljama istočne Azije trend je sasvim drugi, ali zanemarujući činjenicu da vojna armatura u prošlosti nije predstavljala ozbiljan vojni faktor. Međutim, danas tehnologije za izradu lovačkih aviona, tenkova, balističkih projektila, helikoptera, dakle elemenata vojne moći, poseduje sve veći broj zemalja tzv. Trećeg sveta. Kroz istoriju je vidljivo da su zapadne vrednosti promovisane kao univerzalne u onom vremenu kada je vojna i ekonomska moć bila najznačajnija. Trend vraćanja autohtonim vrednostima u tim zemljama naravno da se povezuje sa ekonomskim prosperitetom kao i povećanom samopouzdanju koje se opet naslanja na interni osjećaj moći.

Globalizacija i siromaštvo

Statistički pokazatelji i studije UNDP poslednjih godina pokazuju da je preovlađujuća tendencija ekonomske globalizacije doprinela proširivanju jaza između bogatih i siromašnih - kako između razvijenih i nerazvijenih zemalja, tako i unutar pojedinih društvenih slojeva unutar pojedinih zemalja i regiona, uključujući i najbogatije delove sveta.
Raspon u prihodima između petine svetske populacije koja se nalazi na vrhu po primanjima i petine koja se nalazi na dnu bio je 30:1 u 1960. godini, 60:1 u 1990.-toj i 74:1 u 1999. godini. U periodu od 1979. do 1997. godine prihodi 60% svetske populacije su se umanjili, 20% stanovništva je ostvarilo skromno povećanje prihoda, dok je 20% na vrhu po primanjima ostvarilo drastično povećanje prihoda. Ovoj grupi najbogatijih je u 1999. godini pripadalo 68-86% svetskog bruto nacionalnog proizvoda, izvoza roba i usluga i stranih direktnih investicija, dok je petina sa dna ostvarivala svega 1%. Te godine indeks humanog razvoja koji se primenjuje u Izveštaju humanog razvoja UNDP po prvi put je opao u 30 zemalja sveta, što ilustruje tendenciju porasta apsolutnog siromaštva.

Krajem devedesetih godina 20. veka, 200 najbogatijih ljudi sveta su udvostručili vrednost svoje imovine za svega nekoliko godina. Imovina trojice najbogatijih ljudi sveta premašuje BNP svih najsiromašnijih zemalja sveta sa preko 600 miliona stanovnika . Jedan procenat najimućnijih ima veći prihod nego 57% najsiromašnijih. U tom periodu 20% svetske populacije na vrhu tabele po prihodima ostvarilo je 82% svetskog izvoza, 68% stranih direktnih investicija i 93% internet priključaka. S druge strane, u ekstremnoj bedi živi 1,2 milijarde ljudi.

Novi svetski poredak

Sjedinjene Države i Evropa dele zajedničku kulturu straha ... strah od drugih, strah od budućnosti i temeljni strah zbog gubitka identiteta i nadzora nad vlastitom sudbinom u sve složenijem svetu. U slučaju Evrope, tu je strah da će je preplaviti siromašni, uglavnom s juga. Evropljani strepe i od toga da će ih radikalni islamisti „dignuti u vazduh” ili ih demografski osvojiti, te će njihov kontinent postati „Eurabia”. Postoji i strah da će privredno zaostati. I na kraju, vlada bojazan da će njima vladati neka spoljna sila, koja može biti čak i prijateljska (kao SAD) ili bezlična (kao Evropska komisija). U izvesnoj je meri sličan osećaj gubitka kontrole prisutan i u SAD-u. Demografski strahovi polako nestaju, ali su još uvek prisutni.
Amerikanci se ne boje privrednog zaostajanja na isti način kao i Evropljani (premda su zabrinuti zbog premeštanja proizvodnje izvan SAD-a). Oni ipak razmišljaju o propadanju „svojih tela” zbog pošasti preterane težine. Razmišljaju i o propadanju njihovog proračuna zbog velikog deficita. I naravno, nakon 11. septembra, Amerikanci su opsednuti pitanjem sigurnosti. Muslimanski svet je vekovima opsednut propadanjem. Kad je Evropa bila u srednjem veku, islam je bio na vrhuncu, ali kad je na Zapadu započela renesansa, islam je započeo neumoljivo propadati. Muslimani su mogli videti stvaranje države Izrael usred arapske teritorije, kao konačni dokaz svoga pada. Za Jevreje, legitimnost Izraela bila je mnogostruka: predstavljala je ispunjenje religioznog obećanja, ostvarenje nacionalne sudbine i kompenzaciju međunarodne zajednice za jedinstveni zločin - Holokaust. Za Arape je, suprotno tome, to bila podvala zapadne kolonijalne logike, upravo u trenutku kad je dekolonizacija uzela maha.

Nerešeni sukob između Izraela i njegovih suseda pomogao je da se kultura poniženja pretvori u kulturu mržnje. Tokom vremena, nacionalni karakter sukoba pomakao se u pravcu njegovog izvornog temelja - sukoba između muslimana i Jevreja, te uopšte sukoba između islama i Zapada. Kombinacija sve dubljeg građanskog rata u Iraku i sukoba u Libanu između Hezbolaha i Izraela pojačala je osjećaj mržnje kod mnogih muslimana, koje u potpunosti iskorišćavaju Iran i njegovi saveznici. Globalizacija, koja sve više proširuje jaz između privrednih pobednika i gubitnika, još je više povećala taj problem. Zapad je na vrhuncu svoje moći i ona u odnosu na druge civilizacije opada. Taj pad bi mogao potrajati decenijama. A možda i vekovima, a možda bi čak mogao doživeti svoj ponovni preporod. Međutim, ono što je ponosni produkt zapada, liberalna demokratija, slobode, indvidualnost, ekonomija, ujedno je opasni kamen svezan oko vrata zapada. Po principu domina, društvo satkano na takvim temeljima, kao što to pokazuje stvarnost, krupno grabi u moralnu propast koja bi mogla potpuno uništiti takvo društvo, pretvorivši ga u anarhični sistem.

Zahladneće odnosi između muslimanskih vlada i zapada, te su mogući manji i veći sukobi između islamskih grupa i zapadnih društava. Odnosi između Kine sa drugim azijskim državama i USA biće veoma konfliktni. Ukoliko bi se Amerika suprotstavila hegemoniji Kine mogao bi se dogoditi veliki rat između ove dve sile. Kao rezultat toga nastaviće se islamsko-konfučijska veza i verovatno će se produbiti, ne zato što su te civilizacije bliske nego što je "neprijatelj moga neprijatelja, moj prijatelj."

To je ključna rečenica za razumevanje civilizacijskih saveza i sukoba na površinskoj osnovi. Odnosi između Kine i Rusije kreću se u dva pravca. Prvi je da zbog politike i ekonomije zapada, Rusija u Kini vidi veliko tržište za plasman svoje vojne tehnike i tehnologije. Sa druge strane Kina svojim imigracionim talasom prema Sibiru i velikim demografskim porastom predstavlja realnu potencijalnu opasnost za Rusiju, posebno ako Kina pokuša vratiti Mongoliju u svoj sastav, koju je Rusija izdvojila krajem Prvog svetskog rata.

Zapad bi u slučaju svrstavanja Rusije na njegovu stranu napravio protivtežu islamsko-konfučijskoj vezi. Rusija dalje, prodajom tehnologije i vojnog materijala Iranu dobija saveznika u ograničavanju Turskog uticaja na Kavkazu, kao i sputavanju islamskog fundamentalizma. Indija u kupovini ruskih tehnologija dobija saveznika protiv Kine i Pakistana, sa kojima je više puta ratovala. Iako izgleda konfliktan, odnos između Indije i zapada će se u budućnosti popraviti iz razloga što zapad u islamsko-konfučijskoj vezi vidi najžeščeg oponenta, a i Indija takođe.

Zaključak

Uprkos sve brojnijim teorijama i koncepcijama globalizacije, jedne od najeksploatisanijih tema početkom 21. veka, još nije postignuta saglasnost oko jasne i opšte prihvatljive definicije ovog fenomena. Razni autori prilaze razmatranju i analizi ovog procesa sa različitih stanovišta i oblasti. Ono što je zajedničko ovim pristupima jeste shvatanje da se globalizacija odnosi na intenzifikaciju društvenih i ekonomskih odnosa izvan i preko državnih granica, a koja ima za posledicu sve tešnje i sve veće međusobne uticaje globalnih i lokalnih dešavanja. Dominantne političke tendencije koje uobličavaju ekonomski aspekt globalizacije uključuju liberalizaciju trgovine, deregulaciju raznih aktivnosti države i drugih subjekata, privatizaciju državnih funkcija i usluga, javljanje novih moćnih međunarodnih aktera na ekonomskom planu i jačanje njihovog uticaja, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija, transnacionalne korporacije, multinacionalne kompanije i neformalne grupe kao što su G7 i G8.

Osnovni trendovi koji danas uobličavaju makroekonomiju polaze sa neoliberalnog stanovišta, koji podrazumeva potpunu slobodu kretanja robe, kapitala i usluga, smanjivanje javnih izdataka za socijalne usluge, deregulaciju u svakoj oblasti koja može da doprinese umanjenju profita, privatizaciju i eliminisanje koncepta javnog dobra. Sadašnje tendencije u svetu, međutim, ukazuju da su pogodnosti ekonomske globalizacije neravnomerno raspoređene i da podstiču diskriminaciju i neravnopravnost. Zahvaljujući neoliberalnoj politici zasnovanoj na ostvarenju profita po svaku cenu, jačaju paradoksi u vidu sve većeg jaza između bogatih i siromašnih. Globalizacija ima tendenciju da konzervira postojeću ekonomsku strukturu i zatečene odnose. Ako svoj relativni položaj žele da promene, nerazvijene zemlje moraju štititi svoje tržište i podsticati svoju industriju, sve dok ona ne budu u stanju da ravnopravno konkuriše na svetskom tržištu. Ako i nije u skladu sa teorijom, ovo je čvrsto utemeljeno u iskustvu. Razvijene zemlje će se još snažnije suprotstaviti protekcionizmu zemalja u razvoju i njihovom daljem ekonomskom jačanju.

Literatura

1. Drakulić, Danica: Globalizacija svetske ekonomije: politekonomski ogledi, Novi Sad,
Savez ekonomista Vojvodine, 1992
2. Lukić, Đorđe: Globalizacija i zemlje u razvoju, Beograd, 1999.
3. Vukotić, Veselin: Globalizacija i tranzicija, Beograd, Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, 2001
4. Tripković, Milan: Globalizacija i Srbija, Beograd, 2002
5. Kisindžer, Henri: Da li je Americi potrebna spoljna politika, U susret diplomatiji XXI veka, Beograd, 2003
6. www.ekonomist.co.yu (datum pristupa 14.11.2008)
7. www.bos.org.yu/cepit/idrustvo/dp2/gmilovanovic.php (datum pristupa 14.11.2008)
8. www.mm.co.ba/sehara/zanimljivi_tekstovi/art69.html (datum pristupa 14.11.2008)
9. www.cpi.hr/download/links/285.pd (datum pristupa 14.11.2008)
10. www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=2&dbarticle_id=374 (datum pristupa 14.11.2008)

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi