SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE

Osnovna potreba savremenog društva je obrazovana populacija. Država pri formiranju obrazovanja igra znacajnu ulogu u smislu obezbedivanja ustanova, odnosno škola za obrazovanje, opreme... Takode država zakonskim merama obavezuje svakog pojedinca na završavanje osnovne škole, dok dalje školovanje predstavlja licni izbor pojedinca. Nažalost odredeni pojedinci nisu sebi ni to priuštili zbog subjektivnih ili pak objektivnih faktora.
Izraz škola je grckog porekla i u bukvalnom prevodu znaci dokolica, rekreacija. U starim društvima školovanje je bilo dostupno malom broju ljudi, onima koji su imali novca ili vremena. Sveštenstvo je cesto bilo jedna pismena grupa, koje je znanje koristilo za citanje i tumacenje religijskih tekstova. Za vecinju odrastanje je znacilo ucenje na primerima starijih. Bilo je uobicajeno da deca veoma rano pocinju pomagati u poslovima u domacinstvu, u radu na poljima i u zanatskom radu. Citanje nije bilo potrebno a ni korisno. Medutim u današnjim uslovima situacija je potpuno drugacija. Školovanje (osnovno) predstavlja obavezu svakog pojedinca.
Obrazovanje ima znacajnu funkciju u svakom društvu. Iz tog razloga države preuzimaju brigu o finansiranju obrazovanja (osnovnog, srednjoškolskog i delom visokog obrazovanja). Po Talkotu Parsonu škola je most izmedu porodice i društva kao celine. Škola priprema decu za njihove buduce uloge u životu. U današnjim uslovima školstvo omogucava mogucnost menjanja položaja koje pojedinac stice rodenjem ili nasledivanjem. Znanje se individualno stice ali ono predstavlja bogatstvo društvene zajednice
.Škole kao institucije znanja nemaju samo tu ulogu vec i ulogu institucije za cuvanje dece – mesta na kojima su deca sigurna, u školama se razvija sposobnost komunikacije, sklapaju prijateljstava...
U našem društvu obrazovanje je centralizovano. U primeni koncepta državnog obrazovanja kljucnu ulogu igra Ministarstvo prosvete. Nastavnici nemaju veliku uticaj na školske planove, privreda takode nema veliki uticaj na stvaranje potrebnih profila.
Školski sistem u jednoj državi zavisi od više faktora kao što su tradicija, razvoj društva, nauke i umetnosti. Promene u školskom sistemu moraju uvažavati iskustva drugih zemalja i specificnosti regionalnih i lokalnih zajednica. Pored ovih objektivnih faktora u životu škole mora postojati razvijen demokratski sistem odlucivanje - uticaj roditelja,nastavnika, ucenika, zainteresovane privrede i državnih strucnih službi.

ANALITICKI DEO

Obrazovanje u svojoj modernoj formi

Štampanje kao pronalazak potice iz Kine. Pronalaskom štamparske mašine 1454. godine olakšano je umnožavanje tekstova, što je dovelo do višeg nivoa pismenosti.
Obrazovanje u svojoj modernoj formi, što podrazumeva nastavu u posebno izgradenim objektima, pocelo je da se postepeno razvija. Pre 150 godina decu imucnih ljudi su poducavali privatni ucitelji. Vecina stanovništva nije imala nikakvog obrazovanja do prvih decenija 19. veka kada se u Evropi i SAD-u poceo uvoditi sistem osnovnih škola. Proces industrijalizacije i širenje gradova izazvali su potrebu za specijalnim obrazovanjem. Ljudi danas rade u specijalnim profesijama i koriste strucna znanja, tako da više nije dovaljno prenošenje znanja sa roditelja na decu. U Britaniji je obavezno školovanje uvedeno 1870. godine.
U modernim društvima ljudi treba da savladaiju osnovne veštine kao što su: citanje, pisanje, racunanje, steknu opšte znanje o svom fizickom, društvenom i ekonomskom okruženju.
Važno je znati i kako uciti. Prema profesoru Ekonomske škole u Beceju Ljubomiru Glavonjicu koji nas je pored strucnih predmeta ucio i kako treba da ucimo, savladavanje gradiva treba da se sastoji iz pet faza:
1. Iscitavanje kompletmog gradiva (lekcije)
2. Podvlacenja po nama bitnog sadržaja
3. Dva do tri puta iscitavanja podvucene materije
4. Prepisivanja u svesku podvucene materije
5. Usmenog prepricavanja gradiva

Neki sociolozi funkciju obrazovanja definišu kao „proizvodnju“ ljudskog potencijala za buduce potrebe društva. Stanovništvo jedne zemlje može biti preduzimljivo, permanentno strucno ukoliko je u školi naucilo da poznaje i prilagodava se svemu što je novo.
Savremene potrebe su informaticki obrazovano stanovništvo.Gotovo da se ni jedan „bolji“ posao ne može naci bez znanja rada na racunaru. Škole predstavljaju važnu instituciju preko koje se širi informaticko znanje, sa obzirom da sva deca ne poseduju sopstvene racunare kod kuce. Informacione tehnologije imaju veliki znacaj u pomoci realizacije nastave. Mnogi profesori ih koriste kao dopunsko sredstvo na svojim casovima.
Nažalost naš obrazovni sistem ne raspolaže velikom kolicinom informaticke opreme. Škole po velikim gradovima su uslovno receno dobro opremljene. Medutim, pojedine škole, uglavnom škole koje se nalaze u selima nemaju bitnije uslove za rad a kamoli informaticku opremu.

Teorije o školstvu i nejednakosti

Postoje razne teorije o školstvu i nejednakosti. Medu njima je i Bernstinova teorija jezickih kodova. Prema ovoj teoriji u prvi plan se stvalja znacaj jezickih veština. Govor dece koja pripadaju radnickoj klasi predstavlja primer ogranicenog koda.2 Ovaj jezik je pogodan za prakticnu upotrebu nego za rasprave o apstraktnim idejama, tvrdi Gidens. Deca koja pripadaju srednjem društvenom sloju usvajaju razradeni kod. U ovom nacinu izražavanja znacenja reci se individualizuju. Roditelji koji pripadaju srednjoj društvenoj klasi svojoj deci objašnjvaju znacaj odredene pojave ili stvari, razloge iz kojih im ne dopuštaju odredene radnje itd., dok roditelji koji pripadaju radnickoj klasi nece se svojoj deci na takav, posvecen nacin obracati, vec ce im jasno bez ikakvog obrazloženja odredenu cinjenicu staviti do znanja. Izraževanje dece koja pripadaju radnickoj klasi je ograniceno. Deca koja pripadaju srednjim društvenim slojevima lakše se prilagodavaju akademskoj sredini.
Karakteristike koje sprecavaju dete koje koristi odranicene kodove da postigne odredene
uspehe u školi:
- Dete je manje zainteresovano za svet koji ga okružuje ukoliko na svoja pitanja
upucena roditeljima ne dobija odgovore ili pak dobija ogranicene odgovore.
- Dete se teško prilagodava principima škole, teško reaguje na apstraktni jezik
- Profesor odredena stanja prica na nacin na koji je navikao a koji ce za dete biti nerazumljiv. Ukoliko dete bude prevodilo izraze na jezik koji mu je poznat može se izgubiti smisao.
- Mogu se pojaviti problemi nerazumevanja odredenih pojmova.

Teorija Ivana Iljica skrivenig nastavnog plana. Ivan Iljic kritikuje savremeni nacin
obrazovanja. Po njemu bi se obavezno obrazovanje trebalo dovesti u pitanje. On smatra da
su se škole organizovale da bi ispunile odredene zadatke:
1. da bi obezbedile nadzor staratelja
2. da bi podelile ljude prema profesionalnim ulogama
3. ucenje dominantnih vrednosti
4. usvajanje društveno priznatih veština i znanja

Po njemu se u školama uce stvari koje nemaju veze sa sadržejem lekcija, škole su usmerene da razviju nekriticka prihvatanja društvenog uredenja stvari. Skrivenim nastavnim planom deca se uce da je njihova uloga u životu „da znaju svoje mesto i da na njemu mirno sede“. Takode smatra da svakome ko želi da se obrazuje, odnosno da uci moraju se obezbediti uslovi bez obzira u kom se životnom dobu pojedinac nalazi. Ti uslovi ne smeju biti pruženi samo deci i mladima.
Burdijeova teorija obrazovanja i kulturne reprodukcije. Kulturna reprodukcija predstavlja nacin na koji škole i društvene institucije permanentno održavaju društvene i ekonomske neujednacenosti iz generacije u generaciju. Škole uticu na formiranje individualnih stavova, navika. Deca radnicke klase prilikom upisa u školu doživljavaju kulturni šok u odnosu na decu iz više klase. Takode deca radnicke klase i manjinskih grupa poseduju drugaciji nacin govora od onog koji se koristi u školi što predstavlja da njih otežavajucu okolnost, u pojedinim slucajevima izaziva i nezainteresovanost.
Vilisova analiza kulturne reprodukcije. Važi mišljenje da deca koja pripadaju manjinama i nižim društvenim klasama cesto stvaraju predrasude da „nisu dovoljno pametna“, da oni za svoj rad ne mogu dobiti dobro placene poslove, iz tog razloga se opredaljuju za zanimanja koja nemaju veliko respektovanje i nisu dobro placena. Po Vilisu ovkvo tumacenje nije u skladu sa stvarnošcu. Ni jedno dete ne napušta školu sa misli da je glupavo i da ono ne zaslužuje „dobro“ zanimanje u buducnosti. Ukoliko prihvataju potcenjena zanimanja i smatraju da nisu uspeli u životu, moraju da postoje neki drugi faktori za takav stav.
Razlikovanje ljudskog potencijala je neminovno pa i korisno jer tada mogu da stupe u takmicarski odnos jedni sa drugima. Društvena nejednakost je odnos u kom su jedni privilegovani a drugi podredeni. Školski sistem je takode proizveo nejednakosti bez obzira na to koliko se pokušavalo da se svima pruži ista mogucnost napredovanja. Ovo se ogleda u cinjenici visokih školarina visokog obrazovanja, ne može svako sebi da priušti taj stepen obrazovanja i ako postoji želja za njim. Viši slojevi po pravilu imaju viši stepen obrazovanja dok srednji i radnicki slojevi imaju uglavnom stednju strucnu spremu. Roditelji koji poseduju nedovoljnu kvalifikaciju obicno se zadovoljavaju sa završenom srednjom strucnom školom deteta, dok roditelji koji poseduju visoko obrazovanje teže da im i deca dostignu taj nivo.
Obrazovni sistem treba da podlaže zahtevima privrede. U smislu odredenih stimulacija ucenika da se obrazuju za „zanimanja buducnosti“ u kojima ce sigurno moci pronacu radno mesto. Ulaganja u ljudske potencijale imaju izuzetno veliki znacaj kao i ulaganje u proizvodnju i tehnologiju.

Pismenost

Pismenost se posmatra kao pravo i obaveza svakog pojedinca. Iako je u zemljama OECD-a iskorenjena nepismenost najveci broj stanovnika ima srednju školsku spremu (od 47% SAD, do 61% u Austriji), danas je u tim zemljama jedna od osnovnih tema obrazovanje odraslog stanovništva. Preovladujuci broj radnih mesta zahteva dobro obucenu i obrazovanu radnu snagu.
Prema definiciji Projekta Medjunarodne pismenosti odraslih (IALS) pismenost se danas
definise kao:
1. Prozna pismenost - znanje i vestine koje omogucavaju razumevanje i koriscenje
informacija dobijenih iz tekstova, ukljucujuci razlicite publikacije, price, pesme i sl.
2. Dokumentaciona pismenost - znanje i vestine koje su neophodne da bi se locirale informacije koje se nalaze u razlicitim formularima - npr. prijava za posao, formulari za razlicita placanja, razliciti redovi voznje, mape, tabele, grafikoni i sl.
3. Kvantitativna pismenost - znanje i vestine koje su neophodne za primenu aritmetickih operacija samih ili grupisanih brojeva koji su stampani u materijalima, kao na primer izvestaj o stanju na racunu u banci, odredjivanje poreza na sopstveni prihod, odredjivanje iznosa kamate na pozajmicu i dr.

Opšta obrazovana struktura je kod nas povecana. Iskustva pokazuju da u kriznim situacijama jedne zemlje raste interesovanje za studiranjem. U našem društvu postoji: 7% nepismenih, 9,5% bez školske spreme, 23,4 bez završene osnovne škole, 25% sa završenom osnovnom školom, 32,3% sa srednjim školom, 3,8% sa višom školom i 6% sa visokom školom.
Nepisnmenost predstavlja i generacijski problem sa kojim se susrecu osobe koje su starije od 60 godina. Kod nas od ukupnog broja nepismenih 82% su osobe starije od 60 godina. Takode stopa nepismenosti na selu je tri do cetiri puta veca nego u gradu. Kod muškaraca ne selu je 3,2 puta veca stopa nepismenosti nego kod muškaraca u gradu, dok je kod žena 1,6 puta veca nego u gradu. 80,4% od ukupnog broja nepismenih cine žene, svaka peta žena koja živi na selu je nepismena, dok je svaka dvadeseta u gradskim podrucima nepismena.
Najalarmantnija situacija je kod Roma. Svaki cetvrti Rom je nepismen (26,7%). Sest od deset Roma nema zavrsenu osnovnu skolu. Nepismenost kod Roma nije samo generacijski problem (80% Roma starijih od 60 godina je nepismeno), problem zena, vec sto je najgore i problem mladih. Od ukupnog broja Roma starosne grupe od 15 do 19 godina 15,9% je nepismeno a 56,9% nije zavrsilo osnovnu skolu. U starosnim grupama od 20 do 29 godina i 30 do 39 godina raste broj nepismenih Roma (svaki peti je nepismen) ali i broj onih koji su zavrsili osnovnu skolu (50%).

ZAKLJUCNI DEO

Ni jedan covek nije isti. Nažalost se u društvima prave mnoge razlike po rasnoj, nacionalnoj, verskoj osnovi. Ovakve razlike ne bi trebalo da postoje jer ni jedan covek prilikom rodenja ne bira boju kože, nacionalnost, veroispovest. Medutim postoje razlike i po pitanju obrazovanja u smislu kom obrazovnom sloju pojedinac pripada. Ovakve razlike možda bi i trebalo da postoje u smislu veceg poštovanja ljudi koji se nalaze na višoj hijerarhijskoj lestvici, vecih zarada, jer oni to zaslužuju i to bi trebalo da bude nagrada za njhov uloženi trud, godine, izgubljenu zaradu...
Smatram da su današnja deca, u našoj državi, po osnovnim a i pojedinim srednjim školama suviše nedisciplinovana, da vecina nedisciplinovane dece kao društvena grupa za sobom povlace i onaj deo uslovno receno dobro vaspitane dece. Postala je svakodnevnica da se po dnevnim novinama provlace clanci o dobijanju otkaza nastavnika i profesora radi maltretiranja dece. Naravno neki su zasluženo dobili te otkaze, ali nažalost dok ne dode do takvih ekcesa ne postavlja se pitanje ponašanja dece. Deca su dobila, po meni i suviše visoka prava. Autoritet sa profesora prelazi na decu. Imam sestru koja je osmi razred OŠ i ne mogu da verujem šta oni rade na casovima, pocev od gadanja nastavnika kredama, preko dobacivanja, slušanja muzike, dopisivanja mobilnim telefonima. Dacu sebi za pravo da prepricam jedan dogadaj koji se nedavno dogodio u njenom razredu: Nastavnica fizike proziva jednu devojcicu da odgovara. Ona se sakriva ispod klupe. Nastavnica, pošto je videla da je prisutna govori joj da ustane da zna da je na casu. Devojcica ustaje i obraca se nastavnici recima „Imam ja pametnija posla nego da slušam te TVOJE gluposti“, uzima svoje stvari i odlazi sa casa. Devojcica nije kažnjena ni na koji nacin sem obaveštenja roditelja o njenom ponašanju. Nažalost ovakvi slucajevi nisu retkost. I onda se pitamo zašto postoje slucajevi u kojima nastavnici istuku decu? Nekada su ljudi koji su radili u školama bili izuzetno poštovani i od strane dece, roditelja, okoline, smatram da je u današnjim uslovima to profesija koja je najviše „terorisana“ na svojim radnim mestima.
Što se informacione tehnologije kao savremenog nacina ucenja tice, u smislu sedenja kod kuce i gledanja u monitor uceci i razgovora sa svojim „kolegama“ preko interneta, licno ne bih voleo da ovakav nacin skolstva zaživi izizev u odredenim slucajevima npr. nepokretnima bi ovaj nacin znatno olakšao školovanje. Fizicki kontakt sa pripadnicima jedne grupe je mnogo lepši i ne može se porediti sa kontaktom preko racunara. Srecan sam što pripadam generaciji koju ovaj talas nije zahvatio.
Iz školskih klupa izlazimo prepuni informacija i sa odredenim znanjem, vecim ili manjim zavisi od individue. Samo je tužno sto to znanje ne znamo u praksi na adekvatan nacin da primenimo. Smatram da je školovanje u našoj zemlji teško, da ucimo nepotrebne stvari, nije bitan kvantitet udžbenika vec kvalitet. Umesto tolikog obima gradiva bolje bi bilo da nam školstvo približi i odredeni deo prakticnog rada.

KORIŠCENA LITERATURA:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »