|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Branko Radičević - poezija
Branko
Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824-Beč, 1. jul 1853)
je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića
bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja
narodnog jezika u književnost. Branko Radičević je uz Jovana Jovanovića
Zmaja najznačajniji pesnik srpskog romantizma.Sa Brankom Radičevićem
su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim
motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i
lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija'
umreti" ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne
pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika,
Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku
mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema
Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke.
U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija „Kad mlidijah
(razmišljah) umreti", objavljena posle Radičevićeve smrti,
je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik
predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj
poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske
pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme
su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao
na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije
uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo
slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević
je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put", uperenu protiv
pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme
Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom
delu pesme se veličaju reforme Vuka
Karadžića.
Bolesnikov uzdisaj
Je l' to danak, kad mu vedla nesta?
Je l'
to sunce otkad sijat presta? Što l'
potmolo tako u me gledi, Tako ladno
da mi s' srce ledi? Je l' to vreme što je
posustalo, Što s' me miče, što l' se skoturalo
Kao zmija na mojim prsima? Al' je ladno,
uh al' mi je zima. Kad koračam, je l'
ovo zemljica Što l' soboće ko
kakva grbnica? Slušaj, slušaj,
je l' me kogod zvao?
Ona, ona- brže, što sam stao?
Đački rastanak
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče
-Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče...
Jadna draga
Vetrić piri, Lipa miri Ko i pre,
Vrelo žubori, Po lisnoj gori
Ko i pre, Ja sam mlada,
Ovde sada Ko i pre,
Sunce bega, Al' nema njega Kao pre!
Nema sunca milenog, Nema mog.
Oj večeri, o slatko čekanje,
O vi noći, moji beli dani,
O vi dani, a sa dva sunašca,
De ste jako, de je zlato moje?
Plači, travo, zapevaj, slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili bože podigni oluju,
Sred me srca gromom udri živa!
Raka njega krije sad i tama;
Šta ću ovde ja na svetu sama
Kletva
Zelena je trava, Moma na njoj spava,
Vijer vetar pirnu,
U suknju joj dirnu, Suknjica se širi
A nožica viri, Ao nono bela,
Voda te odnela Pa - meni donela!
Kad mlidijah umreti
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju,
-Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru
-Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama.
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja
-U traljama otac vas ostavlja.
Mini Karadžić
Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god oću:
I što oću, ono mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito, Glasovito,
silovito, Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.
Neka sunca
Jarko sunce seda,
Travka njega gleda
Oborena lica, A puna suzica.
Ja ni lica krijem, Niti suza lijem,
Već s' eto osmevam
I vako popevam:
Neka sunca, neka,
Mene draga čeka,
Draha sunca dva Meni će da da.
Na studencu
Kad sam sinoć ovde bila i vodice
zaitila,
dođe momče crna oka na konjicu laka skoka,
pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele
-minuše mi grudi bele
-skoči mlada, njemu stig'o,
digo krčag, ruku digo ruka drkta.
krčag dole.
ode na dve na tri pole.
Jos od njega leže crepi,
Kad bi sada opet doš'o ma i
ovaj drugi proš'o!
Noć po noć
Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Večeri je lepša sarna,
Al' je lepša noćca čarna.
Onda idem reci taki,
Pa odrešim čamac laki,
Pa se vesla mlađan latim,
Pa polegnem, na zavatim.
Sikce voda oko čuna,
Matica je veče tuna,
Strasne stene i vrtlozi-Blagi Bože,
de pomozi!
Sikce voda, a čun reže,
Bezi vrtlog, stene beže-Živo ruke,
ne sustale! Eto mene do obale.
Čun tu vežem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.
Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene čeka
-Čekas i sad, zlato moje?
Brže dole sunce blago,
Brze amo noćne tame,
Amo brče, moje drago
Da ne čeka više na me.
Njeni jadi
Sini, zoro bela,
Sini, slatka sele,
A ti, sunce, grani
Ko nikad dosele.
Ta danas će, danas
Drago moje doći,
Brze dragi, brže,
Dane mi u noći!
I zorica sinu,
I sunašce granu,
Ona uze sude,
Ode niz poljanu.
I već eto stiže
Na tu reku lednu,
Oko joj se ote,
Uz maticu glednu.
Bože, što to plovi,
I sve amo bliže?
Ko je, Bože, ko je?
Već do brega stiže.
Glednu, on je, on je,
Ao njeni jada!
Bože, strašni Boze!
Povrisnula mlada.
Onda zatrepeta,
Pa s obale klonu,
Te dragome svome
U vodicu tonu.
Putnik na uranku
Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva,
Samo što se kasto petli,
Samo klepka što se čuje,
Samo s' onde malko svetli.
Jer se danak približuje.
Bela zora već je tuna,
Jošte putnik jedan- glaj!
Pored stene pored zbuna
Na vrletni stiže kraj
Kako stiže sunce granu,
Svetli s' gora i dolina,
A putniku duša planu,
Pa zaklikta od milina:
" Oj sunašce što razgoniš Puste noći silne tame,
Oj ti nebo, štono roniš Rosne svoje suze na me,
Oj ti goro štono gajiš Mile pesme,
mile tice, Oj livado što se sjajiš
Puna rose i travice,
Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cveće mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore zdravo, zdravo!
Zdravo i ti momo tudi,
Da divna si sele pusta,
Odi amo, od' na grudi,
Da t' poljubi braca usta."
Ribarčeta san
Al se nebo osmeiva,
Al se reka plavi,
A ribarce u čun sniva,
Jasno ko na javi.
On itnuo udičicu, Ribicu je steko,
Metnuo na žeravicu,
Pa je tako peko. Žeravico de se trudi,
Nemoj tako sporo.
Ribica mu veče rudi,
Gotova je skoro.
Rudi riba-jošte malo-Sad mu je pečena,
Srce mu se zaigralo :
Amo sad milena !
Dole ćemo jako sesti,
Al će da se sladi,
Moro bi te ribo jesti
I da nije gladi !
Pa je uze, pa njom brže
Da primakne k usti,
Čun se ljuljnu, on se trže,
Ode sanak pusti !
Sretan pastir
Blago mi na viru Sretnome pastiru,
Amo staze vode, Mome amo ode,
Pa tu bele platno -Ostalo im zlatno!
Kako s' koja makne, U srce me takne,
Kako me pogledi, U srce uvredi,
Još se smeju na me, Da srce pomame.
Eto tako juče Dođe jedno luče,
Ao kad ga zglenu, Srce mi se krenu,
Ova, ova bela Srce je odnela.
Ukor
Gde si dušo, gde si rano,
Gde si danče mio?
Gde si sunce ogrejano,
Gde si do sad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'.
Sunce zađe - pade tama-
A ja ostah sama. Ala ljubiš moje lane,
Ala grliš slavno. Grli, ljubi dok ne svane
-Ta već nisi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe...
Jao zlato tako t' boga Ta kako si moga'?
Vragolije
Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je ka'no lepi dan
Što kroz goru viri.
A sa gore, kraj potoka,
Stazica se dala,
Jedna moma milooka
Tu je rublje prala.
Al' kad smotri vragolana,
Povikala seka:
"Oj, stazice, oj, tanana,
Dones' ga meneka!"
Viknu moma, pa ti brže
Za žbun jedan zađe,
A momak se čisto trže
I čudo da snađe:
"Jao mene, i do sada
Šetah ja po gore,
Ali ne čuh još nikada
Da slavuji zbore!"
Tako reče momak tuna,
Pa s' mlađan zahuja
Da on vidi iza žbuna
Tog čudnog slavuja.
Al' i moma iz zasede
Poskočila oma -
Beži, sele, eto bede -
Beži majci doma!
Beži moma, manu rublje.
Beži l' domu svome? -
Sve u goru beži dublje,
A momak za njome.
Beži moma, do kolena
None joj se bele -
Bele none do kolena
Momka su zanele:
"Ta da imaš krilo lako
Da prhneš oblaku,
Ne bi mene, čedo, jako
Utekla junaku!"
Pa se, mlađan, za njom stisnu,
Dohvati je sade:
"Jao mene!" - ona vrisnu,
Pa pod lipu pade.
O, da čudna valjuškanja
Po zelenoj travi,
O, da čudna ljuljuškanja
Da t' podiđu mravi!
Laki vetrić osme'nu se,
Listak liska dirnu,
Beli danak pokrenu se
Pa kroz lipu virnu.
Lipa brsne grane širi,
Šapće danu sjajnu:
"Viri, dane sjajni, viri,
Ali čuvaj tajnu!"
preuzmi seminarski rad u wordu » » »